ПОЕТА - ауторски радови

Владимир Рајак

Рођен 1987. године.

Једна ноћ

Само једне ноћи сам имао
Твоје усне и пољупце
А кроз њих у срце ударце
Не осетих да сам примао

Свака је реч била успомена
Сваки пољубац – ожиљак
А заједно један тренутак
Изван простора и времена

Једна је ноћ била довољна
Само једна да промени моје
Срце, да постанеш вољена

Да се усне, очи и тело твоје
У моме срцу могу сакрити
Тамо где ћеш ти заувек бити

Дођи у царство мојих осећања...

Касно је... У кревет лежем
Уморно тело ми песму не да
И сан ме зове да му се предам
Узалуд срце за стих се напреже

Док читаш ово ја већ спавам
Тада ми руком кроз косу прођи
Спавај и ти, у снове ми дођи
Ја ионако само тебе сањам

Будимо заједно у овим ноћима
Милујмо се и док тела мирују
Гледајмо се склопљеним очима

Нек' се само душе додирују...
Пусти да ти, 'место обећања,
Покажем царство својих осећања

Изнад света

Небесима предај очи
Нека тајну шапну теби
„Осећаш ланце на себи?
Крени онда ка слободи!“

Крени напред ка свету
Освоји га својим срцем
И нека те читавим путем
Уметност води у лету

Крени храбро, прати судбу
Не дај да ти наду узму
Усправи се и пођи сад

Лети са једног на други крај
Својим сновима у загрљај
Јер још си данас тако млад

Ратник Љубави

Ратник Љубави, мучен у Њено име
Страдалник, омражено биће данашњице
Од суза још су влажне његове зенице
Но, Љубав се ипак поноси њиме

А овај га је свет одавно проклео
Јер за њега Љубав није само страст
Нити празне речи, вечерња сласт
Зато је још у раној младости оболео

И зато већ сада ка небесима хрли
Његова измучена и напаћена душа
Да Анђела свог први пут загрли

Јер Божије речи као дечак послуша
Награду ће за свој труд да прими
Царство вечне Љубави да види

Она

Она ме једина увек разуме
Чује шапат мојих снова
Познаје границе мога бола
Види путеве моје душе

Мога срца откуцај сваки
Осети у својим грудима
У мојим је свим чулима
Уз њу ми је живот лакши

И када далеке звезде гледам
Ја им се дивити не знам
Јер видим само њене очи

Њихов сјај долази са неба
Погађа ми срце где треба
Грли нежно сваке ноћи

Љубим твој траг

Ноћи кад сам упијао твој поглед
И први пут ти слушао глас
Ни слутио нисам да ћу у недоглед
Плакати и проклињати нас

Зар твој осмех тако кратко траје?
Зар је моја срећа отишла са њим
Да неком другом љубав даје
А мени оставила гар и дим

Ту, на згаришту мог постојања
Дан је већ одавно побегао
И то место обасјава мрак...

У тишини чујеш глас покајања...
Мој глас, уморан, избледео
Ти одлазиш... Ја љубим твој траг...

СРБИН СРБИНУ II

Ено их! Срдачно се рукују и славе
И ко ће победу лажи поздравити први
Утркују се, до грла стојећи у нашој крви
И око њих још падају српске главе

Ходају по гробовима наших предака
Те слуге зла, без срца, без душе
Народ нам кољу, светиње руше
Смеју се и ругају историји Косова

Срби! Својим се прецима хвалимо
А сада је дошао ред на нас
Да се за своју Земљу боримо

Да се кроз векове и наш чује глас...
Хајде да будемо на понос прецима
И да Јунаштво пренесемо унуцима

КОСОВСКО ДЕТЕ

Зашто ми Косово отимаш?
Хоћеш ли икад да схватиш
Да због тебе плачем и патим
Јер ми срце из груди чупаш...

Да ли те заболе сузе моје?
Моја судбина између две жице
Сломљена крила младе птице
Или је од камена биће твоје...

Човече бедни! Ти и не схваташ
Да мојим рушењем себи судиш
Међ' црве трулежи лако падаш

Свако јутро у тами се будиш...
Не иди више за онима што муче
Буди храбар - чуј јецаје моје душе

ИСТОРИЈА

Година је осамсто и педесета
Властимир окупља српске жупане
Да бране српска огњишта
И тада Српска држава настане

Свега неколико година касније
Солунска браћа крстише Србе
Православну веру Срби примише
Због које ће стално Зло да трпе

Јесен хиљаду сто деведесете
Немања избори признање
Србије као самосталне државе
и међ' Србима завлада благостање

На Косову Немањићи цркве градише
Да Богу и Небесима служе на част
За Крст Часни увек се борише
Све док Османлије не донеше пропаст

Петсто година бејасмо под Турцима
И доста је Срба Православље продало
Али они поноснији својим унуцима
Пренеше оно што је у души остало

А у душама њиховим сија Рај
Јер Понос је српски - дар од Бога
И животе су дали за свој завичај
Има ли шта племенитије од тога?

Много су ратова Срби водили
Са много се душмана борили
Да нам не би Слободу заробили
За Божју смо Истину увек крварили

И никада Србија није нападала
Освајачка земља нећемо бити!
И никада се лажима нећемо бранити
Нити иза Силе уплашено крити

Јер Срби нису кукавички народ
То наша историја показује
А овај тренутак отимања Косова
Само нашу Славу опет доказује

Јер чупају нам делове земље
Годинама Силе што Бога не знају
Не схватајућ' да српске душе
Једино Божију Правду признају

И сада, кад су се дрзнуле
Да нам Косовско Срце отму
Те проклете сатанине слуге
Не знају - душа је на првом месту

Отимањем Косова дирају нам душу
Али Срби се не плаше силе човека
И ми знамо да наша праведна борба
Неће престати, већ трајати довека...

И знамо да ћемо опет бити заједно
Као за Душана - све земље на једном месту
Лице сузама нећемо јутром умивати
Већ славити – Србију Земаљску и Србију Небеску

СРБИН СРБИНУ

Питаш ме зашто Косово не дам...
А зашто ти не станеш пред ђавола
И душу му своју спустиш на длан?
А како после ђавола стати пред Бога...

И како, када Судње време дође
Када Бог демоне под земљу врати
И када овај пакао на земљи прође
Како пред лица светих предака стати?

Како ће ти Немања Косово опростити
А Душан твој јадни кукавичлук?
Како ћеш Лазара у очи погледати
Или у Савину душу чисту?

Царство је Божије вазда изнад света
И мудрије од злог ума човека
Зато га ниједна душа проклета
Не може видети ни издалека

И зато не измишљај оправдања
Јер оправдања нема за губитак
Свете Српске земље, нити покајања
Да су времена за Правду тешка

Јер тешко је било и прецима нашим
И Српство је увек на искушењима
Ал' и у тим временима страшним
Православну Веру оставише поколењима

НАШ ПУТ

ми полећемо ноћас у живот нови
без крила… али и без страха
јер наши су путеви наши снови
прожети страстима, пуни уздаха

тим путевима нико ишао није
јер плод су маште љубави и среће
тамо се тајна наших снова крије
тамо наш феникс ка небу узлеће

на томе путу ти ме увек прати
када се смејем, али и кад патим
као анђео крај моје душе буди

и ма колико сурови путеви били
будимо заједно јер заједно смо снили
тај кутак земље који дуга љуби

Збогом никад прежаљена љубави

Збогом никад прежаљена љубави
Збогом даху радости моје...
Ох, није ли љубав часак убави
Што само на трен поздрави двоје?

Дани су наши трајали кратко
Ноћи страсне још краће бејаху
И ко да си јуче шапутала слатко
Љубав је наша налик ваздуху

Она иде куд је ветри носе
Преко поља где ће лако прећи
Слично капима јутарње росе
Она може зачас од нас побећи

Као рајска хаљина сва у белом
Небеско плава крајеве јој краси
Обавила је нас пламеним велом
Из тамнице њене нико да нас спаси

Пред тамницу смо ту сами дошли
Знатижељно, слепо, као пред Рим
И као Ханибал у пропаст пошли
Иза наше љубави оста пепо и дим

У самоћи месечевог сна

У самоћи месечевог сна
Док ми звезда срећу шапуће
Чашу успомена испијам до дна
Крвавих очију чекам свануће

Непознатим крајевима друма
Усамљен, несигурног хода
Корачам ја помраченог ума
Не знајућ куда ме ова ноћ вода

Утеху ми пружа далеки глас
Тај лавеж усамљеног вука
Што у месечевом сјају тражи спас
И да га помилује његова рука

Снажни налет несташног ветра
Безобзирно туче моја прса
По његовим нотама тело шета
Као да жели да га смрска

Погледом тражим далеке птице
Зеница раширених нечему се надам
Уплашено стижем до саме литице
Пред провалијом на колена падам

Бол своју вичем тамној дубини
Срце плаче док се јадам
Живот свој губим у даљини
У провалију мрачну падам

Сонет

Док киша оплакује тмурни дан
Као сенка на мокрој клупи седим
Трудим се да најслађи срушим сан
И слику твоју у њему избледим

Мила, памтим само прве ноћи
Пољупце, загрљаје, нежне речи
И знам да ми сада нећеш доћи
Јер неко други теби је пречи

Желећи да освојим срце твоје
Да му на часак приближим своје
Горку сам истину спознао

Опет сам те, вољена, изгубио
Ваздух загрлио, сенку пољубио
Без тебе, срећо, и данас остао

Прве вечери бесмртности своје

Прве вечери бесмртности своје
Стајаћу пред судовима вечним
Посматрати уплакане очи твоје
Себе сматрати човеком срећним

Препознаћу вечну љубав твоју
Која ме љуби и кад сам у гробу
Проклети јадну судбину своју
Што ми те узе у младоме добу

Очи бледе и од суза наквашене
Посматраће како је живот текао
Срца хладног, душе преплашене
Питаћу дал сам вечност стекао

И знаћу да је љубав победила
Скривен међу Анђеоска крила
Јер си ме ти у Добро убедила
И водич за моју вечност си била

Не верујем да ти постојиш

Не верујем да ти постојиш
Тако поносита и тако лепа
И пред уснама мојим стојиш
Као на врху читавог света

Лепотом својом ме заносиш
Лепотом читавог тела твог
И себе као жртву приносим
И одричем се живота свог

Због тебе! због лепоте твоје!
Због нежности у твојим очима
Ја поклањам све анђеле моје
Да те штите у тамним ноћима

Јер лепота је твоја са Олимпа
Она је божанских руку дело
И нека зато нико не проба
Да придобије твоје срце врело

Јер је твоје тело – страст сама
Твоје лице – као свила глатко
Твоје очи не знају шта је тама
А усне твоје – небеско слатко

Уништитељу божије уметности
Душа лежи у паклу смакнута
Зато тебе анђели морају сачувати
И због људи остаћеш нетакнута

На Калемегдану

Тврђава која историју пише
Историју нашег дивног града
И победник ту поносно дише
Показује како се часно страда

На ограду се њену наслањам
Очи затварам да осетим топлину
Калдрме којој срце поклањам
И која ми у душу уноси ведрину

Гледам како плави Дунав љуби Саву
И шапуће јој приче давних времена
Јер зна да у некој кафани или сплаву
Још увек живи дух београдских боема

Како ћеш без мене...

Права љубав, знају сви
Траје само вечно
Нашој, ево, дође крај
Отишло је време срећно

Све што ти рекох
Остаде у магли
Речи са крилима
Ко лишће су пали

Усне твоје, нежно лице
Нека други љуби
Ја ноћас идем тамо
Где се љубав губи

Али када одем ја
Ко ће тужну да те грли
Чијем ће загрљају
Срце да ти хрли

Слатке песме љубавне
Ко ће да ти пише
Ко зна тако срећно
Да за тобом уздише

И ко ће да ти скида
Звезде са небеса
Чија ће те љубит' суза
У сновима месеца

Волети те тако лудо
Не може нико
То може само срце
На тебе навикло

Чувајте их!

Чувајте их! јер су оне
Сјајни почетак азурног неба
Савршени дар звездане васионе
Невине сузе олимпских беба

Као најлепши сан
Послате су нама те лепоте
Да не пођемо срцем у бездан
И не погоде нас стреле страхоте

Чувајте их! јер су оне
Смарагдни бисери океана
Слаткиш у срцу бонбоне
Поглед са завејаног Мон Блана

Снажније од сваке моћи
Нежније од индијске свиле
Топлих уздаха љубавне ноћи
И шапутања небеске виле

Чувајте их! јер су оне
Бистре капи пролећне росе
Мелодија француске шансоне
Снови што нас кроз живот носе

Оне чувају нашу тајну
Наша срца су у њима
Траже само љубав трајну
Да их њоме драги обасипа

Вишеград

Приђи вишеграде на крилима својим
Бар ми се ноћу у сновима јави
Као дете прилегни на грудима мојим
Када латице ружа на очи ставим

Дуго моје лице ти видео ниси
Нит сам ја ћупријом скоро прошао
Ал' у мислима мојим увек ти си...
Ех, када би у снове моје дошао...

Сада, окренут ка прошлости својој
Видим неке давне тренутке среће
И дугујем их ја вечној лепоти твојој
Коју нико никада срушити неће

И видим многа лица мени драга
Но већ она полако бледе у сећању
И видим нестају сенке мога трага
Што реч „повратак“ да'ше у обећању

Али животни ме пути водише далеко
И сваким смо даном све даље и даље
Ево данас, чини ми се, и предалеко...
Па докле ће та бол за тобом да траје?

Докле ћу се мучити у ноћима дугим
И завичајно дивно место сањати
Докле ћу спавати са мислима тужним
Докле ћеш ме у зорама прогањати

Знам, вратићу се у најмилије место
Да опет незадрживу Дрину гледам
И опет ћу на Бикавцу седети често
И ћуприји ћу своје срце да предам...
……………………………………….

Ти си моја једина љубав

Ти си моја једина љубав сва
Светао час живота што лети
Један у тренутку остварен сан
И сутон ме сваки на тебе сети

Ти си све оно што се љубав зове
Сва доброта, радост и срећа сва
Млада срца у страсти што горе
Ти си, најдража, судбе моје траг

Сва је нежност на врху ти усана
Сва је лепота света у појави твојој
Она неће бити ко хаљина похабана
Неће јер те чувам ја у души својој

Плаве зоре одмарају у твојим очима
Дремају спокојно иза белих капака
И најсветлије звезде у дугим ноћима
Чекају звук лаганих ти корака

Сањам како ме твоји пољупци воде у рај

У овој постељи од мекане свиле
Сањам како ме твоји пољупци
Воде у рај, док најдивније виле
Утеху ми шапућу већ по навици

Ал срцу утехе нема без тебе
Нема у овом животу кратком
Зато анђели ко невине бебе
Нек трен љубави пожеле сваком

Јер кад останемо без љубави једине
Са којом су жуделе да се сједине
И срце и душа, ми једну ноћ чекамо

Ноћ када ће све звезде са нама бити
Када нећемо више тужне сузе лити
Ноћ када се са вољеном опет сретамо

Проклета ноћ спушта своје окове

Проклета ноћ спушта своје окове
И чељустима својим граби мене
Одвлачи ме на замрачене докове
Да ме смрска и разбије од стене

Далеко од тебе ме ноћас вуче
Да не гледам више лепоту твоју
Да ми напукло срце не утуче
И не раниш сломљену душу моју

Ах, већ посматрам галебов лет
У његове очи своје очи стављам
Да слободне душе запамтим свет
Јер најслађе ствари не заборављам

Снажни ветар ми нежно срце глади
Помаже да осетим небеску мелодију
Да горка сећања ове ноћи засладим
И на живот да гледам као на пародију

На том је гробу много белих ружа било

На том је гробу много белих ружа било
Ти симболи невиности земљу украсише
И много се суза у таму гробну слило
Чистих суза што и грешног у рај бацише

А нико познат не лежи у тамној раки тој
Нико чије би речи могле нешто значити
Није тамо војник што је храбро водио бој
Нити мудрац чији се списи неће бацити

Не лежи тамо човек који неком беше драг
Неко коме често долазише важни гости
Бећ неко коме цео живот стаје у руксаг
Неки... неки сасвим обични човек прости

Више од свега волео је чисту доброту он
Ону доброту која само мало дете краси
И често би усамљен ходао по свету том
Јер ту доброту човек не жели да спаси

И говорио је о томе кроз љубавне песме
Спомињао једино најчистија осећања
Ал сурова га судбина реалношћу тресне
И његово пламено срце завеја мећава

И стално тако... али он се није дао
И никада певати о љубави није стао
На колена пред материјалним није пао
Већ је своје срце чистом љубави прао

И залуд су мећаве вејале око душе
И залуд су муње одвлачиле мисао
Јер зле речи не могу да сруше
Оно што је човек срцем писао.....
...................................................................
На том је гробу много белих ружа било
Ти симболи невиности земљу украсише
И много се суза у таму гробну слило
Чистих суза што и грешног у рај бацише

Моја се љубав у твоме срцу буди

Никад нисам знао колико ми значиш
Нити да без тебе живот губи смисао
Али дан кад сам те пустио да патиш
Веруј ми, најдража, радо бих избрисао

Нисам хтео да раним твоје нежно срце
Не бих никад расплакао твоје миле очи
Не бих души твојој дао да од бола пукне
И нека из очију мојих теку сада потоци

Свака ме суза проливена ужасно боли
Свака је суза на јастуку доказ туге моје
И свака ти суза шапне да још те волим
И да моје младо срце хоће срце твоје

Знаш и да усне моје само твоје знају
И да поглед мој тражи очи твоје
Да више ниси моја то не схватају
Јер очи, усне, срце... живе за нас двоје

Повредио сам те и заслужујем сузе ове
И не могу себи ноћима да опростим
Јер од тебе нема девојке боље
Јер после тебе нећу другу да заволим

Знам да ћу глупости да правим
И нека ми вечно небо суди
Ако осмех на лицу твоме покварим
Јер се моја љубав у твоме срцу буди

Гледам месец како сјај губи

Гледам месец како сјај губи
И шаку патње сипа по нама
Гле, и сова болну песму труби...
Ноћас је тужна небеска панорама

Крај реке идем осећања повређених
Причам тихо о животу у води
Шапућем о срцима лудо увређених
И како им гордост љубав уходи

Непознате птице ка небу лете
Душом их милујем, слободу вичем
Нек и на тужни праг наш слете
На место где се љубав срцем стиче

Звезде ми пружају руке у праху
Да се на трен придружим њима
На месту где сјајни краци стајаху
И мало љубави пожелим свима

Ка небу се срцем успињем лагано
Седам крај звезде тајанственог дара
На место њеном силином чувано
Где се љубавни стих вековима ствара

„Верујем у искреност твога срца
И нежне љубави што ноћу сања
Знам да због преваре лако пуца
Песму ти ову ноћас поклањам“

Црна жена

Ко је црна жена та
Што ме кроз снове верно прати
У мисли долази...
Што патњу моју
Срцем схвати
У чијем загрљају и најтежа
Бол пролази

Очи напаћене, уморне
Склопљене у касној ноћи
Сан ме обузима...
Црна ме жена опет грли
Знао сам – она ће доћи
Кад год су моје мисли
Тамне, суморне
Она ка мени хрли

Црна жено реци ко си!
Желим да знам ко љубав у моје
Срце ставља
Откриј ми име своје
Сутра већ касно може бити...
Ветар судбине што младима срећу односи
И нас ће да покоси
Тужна, гледаћеш како се моје тело
Од душе раставља...
Црна жено реци ко си...

Познајеш ме тако добро
Боље него сам себе
Све што кажем разумеш
Остави се тога!
Може бити кобно
За твоје срце
За тебе
То што са мном умеш

Још увек
Крај мене стојиш
Док из ове чаше
Горчину гутам
Идеш за мнон-
Храбра си
Иако знаш да лутам
Ти се не бојиш

Приближава се и зима
Време снежно
Депресија-
Не даш ме
Напротив
Ти грлиш ме и љубиш
Нежно........................................
...................................................

Срцу прија
Што га прати тајновита
Црна сена
Али, ја
Ја желим да знам
Ко је та сена
Та црна жена...

Косе бујне
Усана врелих
Из њених уста доста је
Описа смелих
О мени речено

„Не смете тако
У вашим очима живот је-
Раван
Молим вас, немојте тако
Ваше срце никада
Пут славан
Неће пронаћи... јер ви живот
Схватате олако

Добри сте
Заиста
Ни душа таква
Није честа
Но,
Лењост ће вас ваша спречити
Да обиђете толико
Жељена места...“

„Сада сте и дрски?
Љутите ме
Разговори с вама
Свакако
Постају мрски
Пустите ме!

Али...
Откуд ви знате-
Велим-
Шта је у срцу мом и
Која то места
Видети желим?“

Насмешила се...
Руку ми пружи
Прихватам!
Радознало,
Крај ње мирно идем
Са њом се срце дружи
Страсно,
За њу би и да гине

Али, где идемо?
Око нас само – мрак и
Пут мени стран
А на сенци од брезине гране
Тугу крешти гавран

Обузима вас, можда
Страх – пита ме сена
Којеђта! – одговарам
Храброст је мени блисак
Као брат..............................................
.............................................................

Корачамо заједно
Ноћ још траје
Ни трага зори...
Поглед ми скреће
Ка даљини бедној
Где се дечак поносног лица
На мосту бори

Шта мучи несрећног дечака?-
Питам-
И какав је, побогу, ово мост?
Животни!-
Одговара сенка-
А храбри дечак
Ваша светла прошлост...

Тужан сам...
Дуги су наши пути-
Љутито приговарам-
Водите ме негде
Ил ме лажете
Можда је ово само обичан сан...
А црна жена само – ћути.....................
..............................................................

Стигли смо!
И већ сам нестрпљив
И већ срце куца лудо
Куца зверски
Јесмо...-
Једва изустих
Владимире-
рече-
Ово је – булевар Тверски...

Отварам очи
У кревету сам
И ти си крај мене
Грлим те...
Ваздух грлим
Нема те...

Од тебе не оста
Ни сена...
Ја сад не знам
Куда поћи
Можда си била
Моја добра вила
А можда једноставно
Црна жена
Која више к мени
Неће доћи...

Да ти шапнем, Србијо

Скупих храброст да Ти се обратим, ја
Понизан и захвалан да се јавим
Теби, Србијо небеска, Србијо земаљска, песму
Стиховима писаним срцем да направим

У биткама, кроз векове, част је победила, инатом
Вођена, легенда о херојима Твојим је живела
Гинући за Тебе, без страха од смрти, налете
Јунака страшних Ти си видела

Летела су ка Теби крвава копља, и
Отровне стреле крвника
Много је пепела тела славних
На столу Твог жртвеника

Земљу Твоју хладну угрејао је пламен
Стопа људи светих
Погледај... ужурбано ваздух сече орао
Који с Тобом лети

У немилости џунгле ове
Сачувао Те неустрашиви тигар – понос
Да по реду стану врлине Твоје
Пред њима би се скупио и космос

Сви снови о пролазној срећи
Проклетим парама, небитној будућности мојој
Заиста, безначајни су и себични
Ако само на трен размислим о вечности Твојој

Срамота је мислити само на главу своју
Пренесите поруку свима – и рударима и аласима
Срца су наша срећна само с Отаџбином
Ти нас чувај од дављења у америчким таласима

Храброст, снага, неустрашивост
Јунака, вековима су Твоје име красиле
Љубав, понос и вечни пламен вере
У Божију правду увек би Те спасиле

Дуж бесконачних пропланака, на месту где
Трава разговара са небом
Стоји бесмртни Анђео будећи наду у Теби
Сваком рођеном бебом

И Небескога Царства небо што је изнад нас
Звезда је свака на њему срећна
Прошарана равницама, ношена крилима планина
Умивена рекама, заплачеш ли Србијо вечна?

Народ Твој, на светом тлу и расејан
По свету, у души својој жесток води бој
За Рај, за Вечност, зато чувајући Тебе
Прихватам страдање и мученички Крст свој

Господе, глас Анђела и Светитеља оданих чуј
Плачу они простотом душе своје
Погледај како се руше Цркве и злоставља
Српски народ, народ – дело свете руке Твоје

М А Р И Ј А

Пала је ноћ. У соби мрак.
Тонем у сан..
Ускоро ће сванути. Не!
Плашим се сам у нови дан.

А ти?
Ти си са њим...
Косу ће твоју