Ксенија Радотић

Др Ксенија Радотић је завршила Молекуларну биологију и физиологију на Универзитету у Београду. Докторирала је биолошке науке, област биофизика. Бави се научно-истраживачким радом и наставом са студентима на Универзитету у Београду. Своје научне радове објављује у водећим светским научним часописима и другим публикацијама на разним језицима, и саопштава их на научним скуповима у свету и код нас. Сарађује са научним установама из целог света.
У књижевном освету се обрела спонтано, јер су наука и уметност природно повезане. Објавила је збирке песама: “Звездани жал” (2000) и “Трагања” (2007), збирку кратких прича “Башта у Луниној шкољци” (2005) и роман “Језерска прича” (2008).

ЉУБАВНА ПЕСМА

Како мирише твоја река
у пролеће када на површини жеље се искре
волела бих
    да осетим
       да упијам
када се плима нагих мисли уз обалу скупља
и пожуда плови ка моме жалу.

Какве је боје твоја обала
постеља покривена твојом пути у смирај дана
волела бих
   да посматрам
  да преламам
када твоји кораци праве црвену бразду у плавом
 и ти прилазиш у кругу тек изашле месечине.

Какви су обриси твојих извора
скривени под ткањем речи и покрета
волела бих
    да додирнем
да трајем
када све занеми и река тихо тече уз обалу
а понеки талас се праћака пред долазећу олују
док се мириси наших река мешају.

 

ЈАЗОВИ

Моја је туга ванљудска и ванживотна.
Времена се нижу у простору
остављају речи и слике
... бљескају електрони у успомени
парају срце струјни трагови
разгранати из погледа на
димна згаришта.

Тамо је
(сећању се још не губе трагови)
некада било једно време
- једнога дана оно ће постати жељено
... у плесу постојања увек је неко време
жељено у неком будућем
            али касно
јер измедју та два времена
леже згаришта и мртви
сени успомена
... бљескају електрони
ванљудске ванживотне туге.

Песме из збирке „Звездани жал“

ОПУШТЕНО

Пустимо ноћи низ ветар,
да се струнама прошлости нижу.
Душом додирнимо Звезда спектар,
да птице слутње до Дуге не сежу.

Пустимо снове рекама да теку,
нек’ избледи им извора обрис.
Кроз пламен у зору јездимо далеку,
у трепету дана упијмо губљени мирис.

Заборавимо искрење очију
на обалама огњева згаслих.
Кораке ка хриди у вал преточимо,
пробуђен из извора усахлих.

Пронађи нас осмехом,
да осветлимо свих парова поноћ.
Држи ме месечевим крилом,
док блудимо на хриди срца
као месечари.

Песма из збирке “Трагања”

* * *

Летелица нас носи даље. Очекујем нестрпљиво предстојећи сусрет. Какав је човек кога ћу срести? Да ли је налик на онога од раније? У мом свету време спорије тече. Наилазимо на нове пејзаже, где се једино још жутозелена боја задржала и понека румена пруга. Небо је још увек тиркизно, сада већ знатно тамније. Још једно крвавоцрвено језеро, са истим пантер - мостом. Изгледа као шарена минијатура у црном медаљону планете Емон. Промичу планински венци, са врховима попут људских глава покривених црним снегом. Нижу се провалије, дубоке и језиве у свом величанству...
...Кренух стазом од обале. У близини је кућа где је Ели живео. Нисам га никада посетила, јер његови родитељи ме нису прихватали као девојку из другог света. Налазили смо се у мом свету. Онда је нестајао. Појављивао се сваке две године (телефоном или електронском поштом), увек брижно питајући о мени и покушавајући да ме убеди да га пратим. Нисам желела такав начин живота, путовање са планете на планету. Нисам знала каквим се тачно послом бави. Знала сам само да је лекар. Шта је још постојало иза тога, нисам никада питала. Када бисмо се нашли, постојао је само један, наш свет. Нестварно ми је изгледало да тај човек огромних снених очију вечно остаје посвећен нашој вези, упркос свим његовим путовањима, нашим ретким сусретима, протоку времена. Ја сам живела свој начин живота, у свом свету, понекад скоро заборављајући да он постоји. Увек бих га се сетила када бих се разочарала у људе мога света...
...Напуштамо планету Емон. Гледам мале, квргаве, црне сателите који круже око своје господарице. Планета урања у мрак. Где ли ће сада бити виђена ова чудна планета-луталица? Свако је може препознати: тамна, квргава, са пламеним језерима и гипким мостовима, са чаробним заласцима оног другог Сунца.

Одломак приче „Прво путовање на планету Емон“, из збирке „Башта у Луниној шкољци“

 

На гвозденој капији се чуло тихо ударање. Жуна је, са навученим рукавицама за чишћење биљних ваши, пришла излазу и кроз гвоздене украсе видела човека чији је израз лица био одраз страха. Отворила је, јер је обузео талас поверења. Човек је ушао и сео на травњак. Био је слаб, више психички него физички.
“Оптужили су ме за оно што нисам урадио, прате ме и притискају, зато што не мислим као Они, зато што у глави држим важну идеју и у рукама алат, које Они желе да искористе. Они - владари спољног света, што навлаче таму на Природу и човечанство, ширећи интересе уског круга људи, зато што теже да претворе свет у велики крчаг злата који ће они да црпе. Када сам пролазио поред Ваше баште, разнобојне светлости су трепериле изнутра, и музику Природе сам чуо, или ми се то учинило... осетио сам потребу да уђем у тај, сасвим другачији свет, да бар кратко проведем у сну или бајци”...
...Метални ударци помешани са звуком мотора га пробудише. Свитање га хладноћом боцну у кости. Лежао је наслоњен уза зид на који се био наслонио када је синоћ изјурио из дискотеке. Поглед му оде за опојним мирисом до руке: између прстију је држао дивни цвет који му је спустила у руку девојка из Баште. Поред њега је пролазио камион за смеће. Чистачи су вредно радили свој посао. Један му приђе и продрма га, гледајући да ли је жив.

Одломак приче „Башта“, из збирке „Башта у Луниној шкољци“

 

Језеро је било прекривено копреном сивкастих и плавичастих тонова, прошарано јасним белим нитима. Као на сликама старих мајстора. Супротна обала језера је опасана плавичастим план-инским венцима, врхова прекривених снегом који је баш сада бљескао одразима првих сунчевих зрака. Између мирне плаво-сиве површине воде и тог плаво-сивог венца одједном се поја-вила, као мађионичарски трик, бела трака измаглице, дајући изглед магичног хоризонта. Стао је као омађијан – одавно није имао осећај овакве нестварности овде на обали. Пожурио је да седне на његову омиљену клупу, поред предивне Девице из језера, белог кипа у сензибилној пози искорака из камене пене, који је покло-нио граду један надахнути уметник. Одавно није уживао у оваквом споју светлости и боја.
            Али гле – његова клупа није била слободна! Видео је да на клупи седи жена. Полако је пришао. Ипак одлучи да седне на други крај. Поглед на плавичасто-бело треперење површине језера и далеких снежних врхова га је полако опуштао. Није био свестан колико је времена прошло, када поново осети присуство оне жене поред себе. Кришом скрену поглед ка њој и осмотри је. Читала је књигу, благо повијена. Лице јој је било изразито лепо, мада није била млада: можда између 35 и 40...? Није могао да процени. Њен профил га је подсећао на глумицу Роми Шнајдер. Коса јој је била покупљена у малу пунђу, неколико праменова је испало преко чела и образа. Имала је неку магнетну привлачност која га је вукла ка њој, што га је веома зачудило и узнемирило. Желео је да јој види лице. Радозналост превлада.
            „Извините, шта читате?“, упита је. Она окрену главу ка њему и на трен му урони у очи: дотакну га до дна душе тај поглед који му расточи сву унутрашњост, и он се изгуби у зеленилу очију прошараном сивим чипканим шарама.
            „Тако сте задубљени у штиво, да ме је заинтересовало шта је то...“, као да се извини он. Она се насмеја, док је он зурио у њено лице чудесно озарено осмехом, као осунчано. Нервирао се, јер се понашао као збуњено дете.
            „Ово су приче једне енглеске књижевнице“, рече она просто. „Волим да дођем овамо и читам у опуштеној атмосфери. Приче су најбоље штиво за ту прилику, не обавезују на дуго, везано читање“, додаде.
            „И ја уживам да дођем овде и гледам језеро, ту ауру која се баш сада види, погледајте је само, као трака светлости што зрачи ка нама...!“, осети потребу да ово каже, јер је био затечен тиме што и она ужива у истој атмосфери као он.
            „Ви сте, изгледа, сликар?“, насмеја се она враголасто, а рупица јој заигра на образу и бљесак проби из зелених дубина. Имала је нешто младалачко у себи, неки титрај, немир.
            „Тачно процењујете. Уосталом, видите мој сликарски прибор“.
            „Одабрали сте право место, инспиративно а ненаметљиво. Нећу да Вас ометам“. Она се окрете и погну главу ка књизи.
            „Не, напротив, прија ми да разговарам у овој атмосфери. Знате, мој проблем и јесте што никако да осетим инспирацију. На факултету имамо предмете из разних сликарских техника, све је то сликање по диктату, као када Вам задају да научите лекцију из историје. Желим да сликам сам, сопственом жељом. Волим да дођем овде, јер осећам да ово место може да ме побуди на потезе четкицом“.
            „Млади човече, делујете сувише напето. И треба да долазите овамо. Ово место ће Вас сигурно опустити. Не размишљајте, само осећајте.“
            „Да ли сте Ви сликар, или психолог?“ помало у шали упита он.
            „Ја можда само мало боље познајем људску душу, посебно мушку.“ Остала је и даље загонетна. Желео је да сазна бар нешто о њој. То јој и рече. Она се поново осмехну, враголасто, а рупица на образу заигра. Затвори књигу.
            „Симпатични сте ми, можда зато што ме подсећате на неке од мојих давних мушкараца, за које тада нисам знала да их муче исте дилеме и питања као Вас сада“.

Одломак романа „Прича језера“