ВЛАДАН РАДОМАН
Рођен 1936. у Новом Саду. Објављени романи у Француској: Грешка, 1975, Земља у изгнаству, 1982, Јаруга, 1984. (Награда Саинте-Беуве и награда Бигует Француске академије), Обесправљени, 1986, Београдске девојке ме никад нису волеле, 1991, (преведен на српски код Галаксије Гутенберг), Хармоникашев осмех, 1993. (преведен на српски код Стубова културе), Ледени свитац, 1995, (преведен на српски код Галаксије Гутенберг, драматизован и игран 2005-е у Мадленијануму - адаптација Јован Ћирилов, режија Тања Мандић Ригонат, глума Горан Јевтић), Плаво мистрал, Сироче од мора, Улица Бонапарта, 2000, Има ли сексуалног живота после смрти, 2003, Предајем се, 2003, (преведен на српски код Zepter Word book), Тројно правило, 2005.
РЕКВИЈЕМ
Маму су одвели јуче. Тата је већ одавно отишао, њега уствари никад нисам ни видео. Увек је на службеном путу. Има неко чудно занимање. Водају га по целој земљи, од села до салаша, показују га на којекаквим сајмовима… а између два појављивања на тим скуповима, изнајмљују га одгајивачима. Плаћају га да се пари! Не баш њега, новац добија Пиетров газда, али ипак… поносан сам да је мој тата толико цењен. Ја лично сам стидљив, не волим гужве, још мање затворене просторе, а о туцању, у мојим годинама нема говора… Касније, кад порастем, не бих желео да ме показују као неку чудну зверку.
Али онај други део татиног заната би ме занимао. Знам о чему причам. Више пута сам присуствовао тим саблазним радњама. Пиетро је доводио у моју шталу прво Ему, после Сузану, после једну трећу коју нисам знао... обарао их је у сламу, те жене су се кикотале, затим је он легао на њих, копрцао се као да га је спопала она болест лудих крава, то је трајало неко време са уздасима, чак и вриштањем и онда, одједном смирени, веома уморни би остали лежећи и буљећи у плафон. Питам се како мој тата ради те ствари. Не могу да замислим његове љубавнице у положајима које је заузимала Ема или Сузана, или она трећа... И опет сам поносан на мог тату. Ниједна од тих двоножних крава никада није дала Пиетру ниједан грош. А баш је обављао, и савесно, обављао свој посао. А за то време, мој тата је зарадио милионе...
Ових задњих дана се не осећам сигурно. Пиетро, као од увек, ме поји и храни свако јутро, пере ме, милује, али што ми се не свиђа, прекјуче је почео да ми прича, да ми тепа, да ми пипа врат, слабине и, крајњи безобразлук, бутине. Ђубре педофилско!
Надам се да сте разумели, ја нисам ваше врсте. И уображени месождери двоношци ви не можете да схватите да ја, син Атиле и Сарке, праунук чувене „Крилате“, ја младунац кога на вашем језику зовете „теле“, ви никад нећете моћи да разумете да ја знам ваше речи, да су ми оне потребне као трава пашњака, као роса коју ујутро лижем на прагу штале, као моја другарица Белка, са којом се играм на ливади, којој грицкам уши, са којом ћу касније, кад порастем, радити исте чудесне ствари као Пиетро са оне три двонозне краве, или мој тата са правим правцатим кравама. И ја за то нећу тразити ни динар. Ни долар, ни марку, ни лиру, шарену хартију која је у вредности у овој земљи.
Рекох “чувена Крилата”... мама ми је причала нашу породичну легенду… Да, да, да… и ми имамо легенде, приче, јуначке песме… Нисте знали? Наравно. Наше приче и песме се не читају у дну ваших тањира… После оброка остају само масне мрље, мало соса ког се ви бојите, и неколико црвених капљица наше крви… Добро… рекох «Крилата»… моја прабаба… Пре много пуних месеци стигла је овде, на обалу острва. Причали су ми да је изашла из мора, њена длака је блистала, из губице су излазили праменови патње, уши су јој се зашиљиле, и изнурена, жедна и гладна, мршава је пала на песак. На њеном, на нашем језику, молила је за помоћ… Адам, Пиетров отац је нашао, помиловао, подигао, утешио, повео на имање на коме је радио. И успут, да је разоноди, разговарао је са њом. Адам је био човек од старе, прастаре врсте људи, од оних који су знали да разговарају са биљкама, са животињама, који су разумевали речник брзе воде и препознавали све мигове неба, свако мршћење стена.
Крилата, (Адам ју је тако одмах назвао због њених плећки, које су се пробијале кроз кожу због мршавости, као да хоће да изађу из тог незахвалног тела, због тих лопатица која су личила на два пупољка анђеоских крила) полако се пењући према врху брда му је испричала своју догодовштину. Живела је са друге стране мора… Беше тамо пашњака, сељака, сунца и слане топле воде у којој је волела да се брчка, беше девојчица које су се играле са њом, био је и један бик… И једног дана, људи који су се бринули о њој, и дечаци који су је тимарли и хранили, и небо које је мазило, и слана вода која јој је пријала... сви као по једној небеској наредби су полудели... Људи су уместо алатки, мотика, ашова, будака, узели неке необичне бучне справе које су пљувале пламен и смрт, девојцице, до тада безбрижне, почеле су да се крију у најмрачнијим кутковима, а дечаци, уместо да се лоптају почеше да се играју убилачких игара... чак и она топла, слана, плава вода је охладнела, поседела, остарила... »Вода која матори... умире... седи... село на брду које гори... разумеш ли... морала сам да бежим из те луде земље... ушла сам у море и кренула...»
Адам јој није поверовао. Крава која је препливала море! Немогуће. Песник на свој начин, измислио је, сањао, краву летилицу, краву бегуницу од лудих људи, летећи преко мора, до овог мирног калабријског села.
Крилата је добила политички азил. Бар ја то тако преводим и објашњавам зашто баш њој нису никад ставили омчу на врат и нису је повели путељком који води према оној шупи из чијег оџака се дану и ноћу диже бели дим.
То је била моја прабаба, и ја сам на њу поносан. Хвала јој, тако сам сазнао да пре лудих крава беше и лудих људи... И нешто ми каже да ће се то увек и вечно понављати... ред лудих крава, ред блесавих људи... До краја света... а свет је за мене моје парче ливаде... и Белка...
Пиетро је дошао... сам, без својих кравица... не смеши се... и у руци носи један дебео, веома дебео конопац...