Светлана Раденковић

ПОВОЉАН ИСХОД ВОЈИЋУ

Добује сад киша, к’о једина бука,
капи што о окно, чујно се одбију;
у души ми камен, стена која чврсне,
док потоци суза из ока ми лију.

И ја још постојим да наменим себе
неком ко ми души баш ништа не значи;
ко сме да побуди осећај уснули,
ко о срце моје зна да се прикачи?

Варана сам много и мртвило све је;
превара је, вечно, патњу усадила,
свеједно је да ли друге људе срећем,
осама се трајна у ме уселила.

Никога не дирам и не чујем ништа;
а из видокруга, све ми слике бледе;
једино што нова јутра јоште збирам,
док ми влати косе сасвим не оседе.

Ја никога немам, нико ми не треба,
јер лажа је свака љубав и наклоност;
немам ког да чекам, а морам да трајем;
неспоразум треба л' да је моја радост?
 
Али, опет мислим, добро је док живиш;
може да те какав пламен мало такне;
а питам се, коме треба да се молим,
да ме што пре, тихо, с лица земље смакне?

Држава је моја, другима припала,
ја сам данас овде, само далек странац;
не осећам друго, само огорчење;
слобода је моја, да сам другом мамац!

МАЈКО

О, кајем се данас, не бејах са тобом,
у тренутку када срце ти је гасло
и стално се питам: владам ли ја собом?
Је ли нешто твоје у мени порасло?

Хвала ти на дару, који ме се таче,
данас, када везем невидљиве струне
и похвале ехо дотиче ме јаче,
милује и тишти јер разум ме куне.

Онога тренутка кад сам отргнута
из наручја твога, ја сам ниско пала.
Ма колико расла, разум ми одлута
на мисао да сам мизерна и мала.

Али, морам теби образ да осветлим,
макар слабом искром која светлом зрачи,
небитна за многе, са именом светлим,
јер би тако нешто могло да ти значи.

СУНЦЕ У НОВЕМБРУ

Тихо је у соби, и Сунце ме греје,
самоћа пријатељ, који ме још прати,
како ћу да чекам, истрајавам дуго,
Сунце, вејавице, не могу још знати?

Украли ми наду и снове и срећу,
подарена глибом, што ми на коб личи,
једино што Сунце светлост исијава,
душу моју блажи, да гробу не сличи.

Изаћи “на Сунце” ипак ми се може,
потражити цветак, који и сад цвета,
гледати га само, не узети себи,
почетак је зиме, дуго је до лета.

И кад лето ступи, хоћу ли ја бити
још самотна тако, и будућих дана,
почев од новембра, до месеца јуна,
кад самоћи мојој, преостаје чама?

И јун ће да прође, још ће cунца бити,
радости и среће, неки нови знамен,
за многе у свету биће лепших дана,
ал’ да није Сунца, ја била бих камен. 

ИСТИНЕ ИЛИ НАИВЕ

Ти наивна главо, што си веровала,
да су људи света, исти, попут тебе,
да те злобе није, да праштати треба,          
надати се вечно, издала си себе.

Осећам ти муке, и питам се зашто
сва трпљења твоја други не упија?
Ал’ ја те разумем, и нећу те клети,
желела си лето, а јесен се свија.

И ти си отишла, ненадано, брзо
да се не зна да си једном постојала,
однела си собом, и део мог јутра,
тек крикнувши болно, док си сустајала.

И, треба ли венац од смиља да сплетем
што си патње своје, подарила мени,
у паклу да горим, иако још жива,
даље од олтара, вечито у сени?

Знај да ме је дахом, додирнуо чистим
један твоје крви, који данас пати,
мора да отрпи, бреме које носи,
да му душу волим, никад неће знати.

Строг, али добар

Мој отац je, у васпитавању деце био строг, али и благонаклон, истовремено.
Сећам се једном када сам се разбеснео, отац ме је ударио. Касније сам заспао плачући.
У незнању како да испољи осећање жалости, а осећајући се скрушеним, отац ме је нахранио
индијанским кромпиром. Разбудио сам се,  дубоко дирнут, осећајући да ме отац искрено воли. 
Други пут,  отац је казнио мог твордоглавог брата и затворио га у мрачну просторију.

Због разјарености, брат је одбио да спава. Ни отац није могао да заспи. Коначно, отишао је до брата и рекао му: ”Лоше си се понео, стога сам те казнио. Али, ја те још увек волим и желим да останем овде да ти правим друштво.“ 

Врлина

Има понеких врлина, које остају непримећене, уколико нема прилике да их проверимо. Оне се не испољавају у лагодним данима тако сјајним као у данима ојађености.
Оне су као свици чији се сјај виђа једино ноћу. Оне су попут звезда које се не приказују на дневној светлости и сијају само ноћу.
Као тама y позадини, патња опточује дијaмантске врлине. Доприноси брилијантности.

Највреднија ствар

Јуче ми је пријатељ дао да погледам дршку мача у древним,
шароликим канијама, па га је исукао, а мач је био светлуцав и оштар.
Рекао ми је да је то благо пажљиво чувано у породици и преношено с генерације на генерацију као непроцењива вредност.
Одмах сам помислио како и ми у породици имамо драгоценост. Не мач, већ књиге. Из тих књига које су нам преци предали, учимо о људима и материјалном свету. То је наше наслеђе.