Ана Продановић
БЛАЖЕНА НОЋ
Блажена ноћи невинога греха,
где се затвара уснула пора,
уз одјеке разулареног смеха,
на лицу остаје урезана бора.
Анђеоско лице смеши се у тами,
орошеног чела пратим звук клавира,
врели поглед све ме више мами,
док усамљени певач стару песму свира.
Поветарац буди још поспане гране,
поглед ми прати трептај последње звезде,
на обзорју зора скоро ће да сване,
усамљене сенке мојом главом језде.
Понори мрачни дубоког безнађа,
душа клета тражи део неба,
а оштар бол из утробе се рађа,
на столу кора осушеног хлеба.
Сан ко авет моје мисли гуши,
слана суза меки јастук кваси,
врели дах је као ветар суши,
тек рођено полако се гуши.
Хладни срси телом ми гмижу,
лавеж паса кошмаре ми носи,
док анђели сенку страха дижу,
у даљини косач невиђено коси