Александар Принцип

Рођен 1986. у Новом Саду

КАКО ЈЕ ГАВРИЛО ИВАНОВИЋ ЗАВРШИО СВОЈ ЖИВОТ

Гаврило Ивановић је још од јуче у тешкој свађи са госпођом Марковић. Додуше, она то не зна. Зна само да је њен подстарнар јуче, за време доручка нешто викао на њу. Викао је из своје собе, тако да га је слабо чула; уосталом, он често и виче, љути се, тако да није било потребно слушати га и схватити то његово  за озбиљно.
Тај случај се збио јуче око десет ујутру када је болесник чекао свој доручак у кревету. Гаврило Ивановић се разболео још пре недељу дана. Њега је ухватио грип и висока температура га не пушташе четири вечери за редом. Преко дана температура му је била нижа, око тридесет седам, а ноћу га је редовно будила страшна дрхтавица, грозница и температура преко тридест девет. Дању би спавао уморен и изнурен од предходне ноћи, а следећа би поново била врућа. Био је слаб, малаксао, уморан, лице му је било бледо као крпа са крупним подочњацима, усне модре као после дугог боравка у води, његове црне очи - упале, напола спуштени капци. Громко је кашљао, често, избацивао шлајм, испињао се, хватао се својим полумртвим рукама за груди, онда би, као пред самрт легао на постељу и празно гледао у бели зид.
Ето, тако некао су изгледали дани овог болесника. За све то време га је дворила госпођа Марковић. Она беше јако задовољна, чак срећна што, ето, има прилику да проводи доста времена са својим омиљеним јој подстанаром, што може по цели дан боравити код њега у соби, па, кад он заспи претурати по његовим стварима и тако га 'боље упознати' - тако да она свој посао медицинске сестре прихвати са великим ентузијазмом. И она му беше неговатељица у правом смислу речи: кувала му је чајеве, будила га да попије лекове, скидала му температуру, брисала га од зноја, тешила да неће умрети, да нико од грипа није умро, неколико пута, можда чак без потребе звала хитну помоћ, водила га код лекаре, и тако даље и тако даље. И беше јако задовљна. По цео дан, целу ноћ она је проводила код њега, све док једнога дана болеснику не би боље. Од тада, а то беху последња два дана, госпођа Марковић једва је улазила, и то само да му даје оброке, који необично нису били богати као до сада. Гаврило Ивановић је живео као подстанар код г-ђе Марковић већ осам месеци и оброци су били изузетно богати; она га је хранила боље него да је боравио у хотелима. То беху три главна оброка, сваки дан увек друга, и нешто као ужина између њих. Гаврило Ивановић се лако навикао на такав луксуз, чак се и угојио, а посебно му је бивало драго то што је он једини од петоро подстанара у кући који је тиме повлашћен и привилегован и то што га је редовно у својој соби добивао пре свих. Али, ето, јуче му је био готово бедан, онакав какав су и остали добијали, и, по први пут он је каснио чак пола сата. Гаврило Ивановић је ослабио после болести и добра храна му је преко потребна и то госпођа Марковић савршено зна, а она, ето, донела му чорбу неслану, хладну, од јуче и парче бајатог белог хлеба, а добро зна да он једе само црни, и још, поред свега осталог, закаснила је читавих тридесет минута. То је било јако чудно. У почетку је помислио да је нешто погрешила и да ће се грешка брзо исправити, после је хтео да приговара, али она уопште није улазила у собу, а он је био и даље слаб да устаје из кревета, а и да није слаб, зар је он требало да њу тражи. Касније је покушао је да је дозове дерући се, али она се није одазивала. После неког времена исцрпног дозивања на врата се појавио Александар Стојаковски, студент, такође подстанар. 'Да ли вам је добро? Чуо сам да сте болесни. Требали вам шта?' - 'Да. Треба ми Јелисавета Марковић. Где је она? Зовем  је скоро сат времена, а ње нема. Где је? Зар је заборавила да сам болестан, да сам слаб? Ја болестан а она бог-зна где зврлда. Знате ли где је она?'  - 'Не бих знао. Тек сам се стиго. Чуо сам у ходнику како вичете. Пронаћићу је ако вам хитно треба.' - 'Треба ми хитно.'– 'Тренутак.' После неких десетак минута у собу се вратио студент. 'Госпођа Марковић је заузета. Каже, да ако вам нешто треба да се стрпите па ће вас вечерас посетити' – 'Да се стрпим?! Та шта је тој жени? Каква будала. Чиме је то тако заузета?' – 'Долази јој нови подстанар уместо господина Аруновића. Данас треба да се усели.' – 'Подстанар? Нови? А, када се одселио Аруновић? За то нисам знао.' – 'Вероватно сте тада били болестни.'
'Нови подстанар? Па, шта. И пре су долазили нови, па никада није било овако. Зар ја због новог подстанара да једем ове сплачине. То тако не може. Видеће она.  Само да устанем. И ко ја тај нови подстанар? Можда је подстанарка? Не мора бити подстанар. У сваком случају ја треба да на време добијам свој ручак.'
Да ли га је госпођа Марковић посетила то вече, није знао. Преспавао је целу ноћ и устао тек јутрос, око девет. Мора да га није посетила, јер га је пре увек будила када би се тако успавао, да вечера. Па, зашто га онда синоћ није пробудила? Где је синоћна вечера? Зар он синоћ уопште није вечерао? Па, он је болестан, он мора вечерати. 'Шта мисли та лудача? Зар без вечере да ме остави. Јер то. Ја сам болестан. Још синоћ није ни дошла када сам је звао. Будала! Шта она замишља?' Прошло је већ десет, а доручка ни госпође Марковић још није било. Гаврило Ивановић је цео сат прележао мислећи, једећи се и мрштећи због таквог јучерашњег поступка који му је приређен баш тада када је он 'и даље болестан, када му је потребна посебна и нарочита пажња'. На крају је цео 'догађај' оценио као чист безобразлук, па чак и 'може се рећи, у неку руку, злочин. Да, да злочин болестан човек без хране може и умрети, а онда је то убиство.' То што је та проста жена урадила је нехумано и безобразно, али видеће она. То се некако мора казнити. Сада је већ десет и тридесте а ње са доручком и даље нема. 'Па шта мисли та жена? Па, она је начисто полудела. То је једино објашњење: она ја од јуче скроз луда. Она је увек била луда, а јуче је скроз полудела. О, боже мој. О, боже спаси ме луда жене!' Тек негде око једанаест сати на вратима се појавила, са обичним пластичним послужовником у рукама, жена средње висине, црне косе подигнуте у пунђу, обучена у дугу плишану, плаву хаљину. То је била госпођа Марковић. Она је необично јако лупала ногама о под сваки пут кад би држала послужовник у рукама. Полако спусти послужовник на мали сточић до болесниковог кревета. На њему је био тањир са хладним пиреом и грашком, шоља хладнога чаја од камилице, окрајак хлеба, со и бибер и то је било све. Гаврило Ивановић се запрепасти, па се намршти. 'Ево' рече госпођа Марковић кад је већ спустила послужавник на сто и већ хтеде да крене. ''Ево!' Шта 'Ево'. Шта је ово? Каве су вам ово сплачина? Чиме сте ви ово почели да ме храните? Зар се ово служи за доручак? Па, ово се ни за ручак не може служити. Погледај! Све хладно. Чај, пире, грашак – све. И ви добро знате да ја грашак не волим. Ни боранију, ни грашак. И где сте до сада? Сад је једанаест и пет, а доручак је требао да стигне пре сат времена. Шта је с вама Јелисавета Марковић? Јесте ли ви од јуче полудели?... И јуче сте ми слично смеће донели, а после, кад сам вам рекао да дођете вас није било. Ви сте сигурно луди. Не постоји друго објашњење него да сте - луди.' – 'Господине Ивановићу' поче госпођа Марковић јако озбиљна и као увређена зато што је овај назвао лудом 'то што вам синоћ нисам дошла је зато што сам имала других посла. Нови станар, господин Танасић, ми је дошао и замолио да му помогнем око сређивања. А то што касним са доручком је зато што, ви би то требало наручито знати господине Ивановићу, да ја имам и друге станаре сем вас и све њих ја морам послужити. Неки су исто тако добили касно доручак па се не буне, а не буне се ни храном. Само се ви буните. Увек ви. Ако хоћете једите ако нећете не морате. Само не мојте ме, молим вас, умарати.' Гаврило Ивановић побледе. 'Шта? Па, ви сте сто посто луди. Какав нови станар? Па, шта иако јесте нови станар. Зар ја да због некаве будале да не добијем вечеру?' – 'Прво: не мојте господина Танасића називати будалом. Он је веома фин господин. А, што се тиче вечере, она вам је била послата по студенту Александру Стојаковском, али сте ви спавали и ја сам му рекла да вас не буди. Ја вас лично нисам могла послужити јер сам имала посла. Господин Танасић ме ја лично позвао да му помогнем...' – 'Ма не мојте ми рећи. Лично! Зар баш лично. Јер вас је позвао исто онако 'лично' како сам вас и ја звао да ми помогнете када сам се усељавао. А ово овде слободно носите јер ја ове трице и сплачине сигурно нећу јести и донесите ми нешто што човек може појести у овом вашем свињцу.' – 'Ни не морате јести. А другога, вала нема, па ви останите гладни ако вам је воља' она узе послужовник и мирно изађе. 'Па, ви сте скроз луди! Скроз... О, боже луде жене. Каква будала. О, боже убиј будалу. Па, она је памећу скренула. Јесте ли чули? Ви сте памећу скренули! Полудели сте. Ви сте луди! Луди! Који идиот. Тај ваш свињац ни нећу да једем. Носите га. Ниједан ваш свињац нећу више да једем. Јесте ли ме чули? Ниједан. Не мојте ми га уопште доносити. Нећу ништа јести. Ништа. Не треба ми...'

Тако некако се збио тај јучерашњи случај.
Гаврило Ивановић је јуче одбио свој ручак и своју вечеру која му је била послата по студенту Александру Стојаковском, јер је госпођа Марковић поново била заузета помагањем око селидбе, нарвно на 'молбу' господина Танасића, па није стигла да то сама уради. Јутрос, поново, Гаврило је одбио и свој доручак, иако му је то јако тешко пало. Био је страшно гладан, али му 'понос то није дозвољавао' и све ће тако и бити док му се не извини за безобразлук који је доживео. Храна је идаље, то је посебно и нарочито приметио, била грозна. Тако нешто он неће јести. Макар умро.
Целу ноћ није спавао. Тумарао је по соби, шетао тамо-вамо, сав блед, знојав, нешто говорио, мрштио се, претио, кршио руке, и на крају је пао на кревет мртав уморан. Али није дуго спавао. Устао је око десет. Био је преко мере љут и разјарен. Чак је јако грубим речима избацио Александра из собе када му је овај донео доручак. После се и због тога љутио, хтео је да иде да моли за опроштај, али је после пљунуо и на то, већма љући и тако стао и као замислио се. Био је блед. Блеђи него у време болести. Капци су му пали до пола. Пали би они скроз, али их је нешто држало, неки гнев, гнев озлојеђеног, пониженог и увређеног човека, који је спреман да сваки час скочи и да се освети своме (својим) злотворима макар му то било последње што је учинио. Помодреле усне су му подрхтавале. Благо се тресао.
Овде вам сад нећу наводити читав ток његових мисли, већ само његове делове за које сматрам да су важни за ову приповетку.
'Зар ја да се извињавам? А што да не. Зар се ја као никада у животу нисам извињавао па нећу ни сада. Јесам. Како нисам. Извињавао сам се ја и понизније. Падао на колена свакојаким будалама молећи их за опроштај. Ја сам их молио, а они се смејали. А, што сам их молио? Шта мислите? Мислите ли ишта? И не морате да мислите. Рећићу вам: Па да будем још више понижен, ето зашто. Зар ви мислите да ја у таквим тренуцима нисам знао да се понижавам још више. Да нисам био свестан тога. Е па, грешите. Знао сам ја. Врло добро сам то знао. Знао сам, а ипак сам то радио. Понижаво сам се редом пред свима. А, шта, опет, мислите, што сам ја радио то тако? Што сам хтео да будем понижен? Било је времена када сам ја био итекако поносан. Чак, можда поноснији од половине њих заједно. Тада сам био арогантан и город и то је било, најискреније тврдим, најлепше доба у мом животу. Изгледа вам чудно, вама 'праведницима и хуманистима'. Чудно вам је када кажем да сам уживао у том периоду док сам газио по људима и исмевао их. Е, па рећи ћу вам: газити људе даје исто такво уживање као и мачки која кад ухвати миша прво се игра њиме, окреће га, баца, претура по поду, увек га држећи за реп, па кад је миш измучен, онда га она убије и поједе и после се шепури пред газдама (који је за то награђују). Сада вам, осећам, није чудно. Сада сте се, ви 'праведници и хуманисти', намрштили и прозвали ме неким злим човеком, без, цитирам вас: 'срца и душе' (тачно знам да сте тако рекли, јер ви који себе сматрате праведницима и хуманистима сте способни само на патетику и глупост). То је можда и тачно. Могуће да је тачно. Можда сам ја тада и стварно био без 'срца и душе'... О, како сте ви глупи. Ха, ха, ха... Глупи сте до бола и сада ћу вам то и показати, и не само вама него и другима ћу то показати: Ви сте ме тада сматрали за човека без 'срца и душе', тада док сам ја газио по другима, а после, док су други газили по мени, а ја их на коленима молио за милост и опроштај, е тада сте праведници и хуманисти моји њих сматрали за људе без 'срца и душе', а мене, зато што сам их плачући молио, из сажаљења сте прозвали за сентименталну особу, јер тако, 'са срцем и душом'. Тако је. А будите уверени, моји хуманисти и праведници, да ја ни тада, као ни пре, нисам имао ни срца, ни душе. Збуњени сте? Јесте, нормално да сте збуњени, али ипак исмејани. Знам ја. Смеју вам се људи. А ја боље знам од вас своје тадашње душевно стање и увек сам га се био свестан. Увек, верујте на реч човеку који се, као пред смрт, исповеда, говорећи сушту истину коју никада није говорио ни признавао, никоме, па ни самоме себи, а тада, кад је на самрти нема шта да изгуби, па признаје и олакшава себи оно што га је годинама, деценијама мучило и ломило. Знам ја врло добро да ни тада нисам имао 'срца и душе', као ни сада кад, сам ја гажен. 'А, што је прихвато гажење када је могао, као и пре, да он гази, јер је и тада и после, како је сам рекао, био без 'срца и душе'?' – питају се сада људи (људи, јер су 'праведници и хуманисти' отишли увређени већ карактешући моје мисли као глупе и празне).  Па, зато што сам, да будем згажен био способнији него да газим. Јер док сам газио, и поред моје најискреније жеље, то ми није полазило за руком, то није личило на право гажење. Не. Ја сам газио, а људи су једва били гажени. Једва. Једва се то игде осећало. Немојте мислити да ја за гажење нисам био образован, интелигентан (јер, да би сте газили некога морате бити нарочито интелигентни и образовани). Не. Био сам ја, а и сад сам итекао образован и интелигентан. Чак и превише. Е, то и јесте проблем: то што сам превише био образован и интелигентан да би људски газио. Ја сам се намерно образовао да би био изврстан 'газилац', намерно, али сам, ето, претерао у томе. Моја интелигенција се превише распламсала и дозволила да се образујем преко мере. До те мере да сам ја сада способан једино да будем гажен. Извуците тезу из овога: бити умерено образован и интелигентан значи бити изврстан 'газилац', а бити преко мере образован и интелигентан значи бити изврстан 'гажени'. Немојте да вам ово изгледа чудно. Само размислите и видећете да сам у праву. Ја вам сигурно нећу поједностављати. И, реците ми онда: шта сам ја друго могао него да дозволим да будем понижаван од стране свију? Да, да, функционализам. Свако има своју улогу у друштву и ја сам се своје прихватио. Јесте нерадо, али ипак прихватио. И одрађивао сам је, могу да се похвалим, на највишем нивоу. Када би за то постојало одликовање, титула, ја бих био, на пример, генерал. Да, да, био бих генерал. И, одаћу вам тајну, иако сам у почетку негодовао, касније ми се свидело. Не онолико колико кад сам ја сам газио, али толико да бих могао да преживим све ове године. Пронашао сам некакву сатисфакцију у томе. Додуше, она је долазила из некаквих дубоких, трулих корена у мени, и ја за њих и нисам знао. И мени је наравно чудно, сада, како сам могао, и како могу, да доживљавам такав ужитак у томе. Вама је, надам се, јасно да ја такву сатисфакцију и ужитак могу да добијем само у таквим и таквим тренуцима нискости и док окрутан понижавајући чин траје, а после, када се засладим њиме, кад се све то сврши, мене обузме бљутав стид и срамота од које не могу после ноћима да спавам, од које се данима кидам, од које падам болестам у кревет. Онда, наједном, поново настају тренуци узвишене гордости. Тада себе још више мучим и прекоравам због чина. А, при том сам увек знао да оно што је учињено је учињено, у тренутку слабости, и да нема повратка. Због тога сам често и напуштао људе и места где се десио чин понижења. А, када нисам напуштао, онда сам горео за осветом. Хтео сам да се светим и уживао сам смишљајући пакостне и одвратне смицалице. А, моје смицалице могу бити само такве: пакостне, одвратне, бљутаве и ниске. Да, ниске. Ниске од бола и очаја. Наравно, оне су се увек завршале несрећно по моју гордост.
Догађај који ћу вам сада испричати десио се непосредно пред моју болест. У ствар, он је и узрок моје болести, а не грип. Ја вама нећу причати понижење које је условило моје касније понашање, јер, искрено да вам кажем... ма дођавола, немам ја вама шта да се правдам, једноставно га нећете чути и тачка; али ћу вам зато причати о времену пред освету и саму освету коју сам учинио. О, неочекујте ништа спектакуларно, никакву велику освету вредну препричавања, јер за тако нешто, понављам, нисам био способан. Моја освета је глупа, пакостна, или је бар долазила из пакости, и, подвлачим, ниска.

Пошто сам после понижења упао у слатко осећање гордости и притајне меланхолије некада познатог ми реваншизма, срце ми се ледило при свакој помисли на догађај и на сличне, предходне, бројне догађаје. У таквим тренуцима сам схватао да сам ја, уствари савршени романтик, али проклет личном сујетом и претераним поносом, тако да од романтичарског и сањарског живота није било ни говора. Таква запажања су била само успутна, тек да још више разбукте и помешају моја ионако растрзана осећања. У свом том бунилу и магновењу, занесен питањем шта сам све могао да будем и да постанем да нисам такав и такав, у мојој гневној души се јављао револт и презир према свима, према целом свету или само оном делу који је имао директан или индиректан, такав или било какав утицај на мене. У таквим тренуцима сам горео од љубоморе и уједно био згрожен личном сујетом. И из једног и другог разлога пљувао сам на себе, ударао главом о зид, прекоравао се (иако сам био уроњен у густу ароганцију), а када би се уморио од тога, стао сам и почео да мислим. И увек сам на крају долазио до истог закључка: да повратка нема, да времена за преображај, чак и кад би искључио проклетство - нема, да су љубомора и презир (у толкој мери) апсурдни, да они не могу бити од користи у постизању једног или другог циља (а циљ је увек постојао). А, да једноставно оставим све, да пустим, да пљунем – за то нисам био способан. Некаква сатисфакција ми је била преко потребна, а то је била освета, ма каква она била. Тако би данима, ноћима, смишљао какву год пакост коју могу да учиним, а да после останем задовољан и миран, бар на неко време. Ја сам вам већ рекао да за велику пакост нисам био способан, али не зато што (опет се понављам) за њу нисам био интелектуално и образовно зрео, него зато што, и кад би је смислио, и кад би уредио у глави сваки њен и најмањи детаљ, да је извршим нисам никако могао – за то нисам способан. Да би сте то схватили морам вам дигресијом, али врло важном дигресијом, испричати неколико реченица о себи, о свом карактеру. Али, пре тога, још само желим да кажем да сам ја те велике пакости ипак смишљао, иако их никада нисам спроводио, ипак сам их смишљао за себе, па сам их у заносу, све онако како сам смислио, у детаље, проживљавао уз одређени ужитак.
Ову веома важну дигресију почећу признањем: Ја сам велика кукавица (ово сада први пут у свом животу признајем, иако сам то одувек знао; зашто баш сада - не знам, али осећам да неизоставно то морам да учиним). Поред тога, ја сам још и горд и арогантан и самољубив до крајности. Сад се ви питате како је могуће да се све такве особине могу наћи у једном човеку, у једној души. Ни сам то не знам, али знам засигурно да је то могуће и да је то тако. Често сам се крио и бежао од света. Седео сам затворен међу четири зида и потајно, кукавички, пљувао на њих. Гнушао сам се људи и њихове неизмерне глупости и способности да се радују купајући се у сопственој жабокречини. Називао их малограђанштвином, простацима, бубашвабама вискоко европске културе и цивилизације и тиме, знајући да сам завидан део ових других, смејао се, ругао, падао у еуфорију... Онда, после свог тог заноса, обливале би ме хладне самољубиве мисли и питање: зашто се онда, дођавола, кријем овде? И на ужасавајући одговор сам падао у беснило, у јарост, па у хистерију, и на крају се све увек завршавало грозницом и високом температуром, после чега бих дуго спавао. Таквим начином живота нисам био поносан, али зато никад нисам лагао кад би ме питали о њему. Додуше, мало ко ме је и питао.

Знам, рецимо, да сам, вероватно из личног самољубља, био спреман на било какве опаске са стране да скочим и браним свој понос, да се тучем, извадим нож, пиштољ, макар ме то коштало живота. И верујте ми на реч да, у тренуцима када се на мој понос гађало блатненим грудвама, ја сам смишљао како ћу га очистити, како ћу се на крв посвађати, потући, и кренем да спроводим план, и таман кад треба да мимиком дам први знак своје одлучности, ја просто станем. Укочим се. Не могу даље. Тако се самном увек дешавало. Због тога на велике подухвате и велике походе нисам могао ићи. Због мог урођеног ми кукавичлука, за нешто велико нисам могао рачунати на себе. ...
Човек кога из дна душе проклињем и коме сам се светио био је неки Марко Николић. Уствари, он није био 'неки', врло сам га добро познавао, али сам га намерно тако представио да би му умањио значај и да би га још више унизио. То је био један саможиви балавац, умишљен и одважан, невероватно глуп, глуп до крајности, уосталом какви су и сви наши балавци, којег је наша фирма  запослила још пре годину дана, са још гомилом њему сличних балавца, неискусних са тек свршеним школама. Одмах је постао омиљен, а нарочито у друштву дама, са коијма се у паузама, а и мимо њих, разметао причајући којекакве наивне приче, лажи, управо баш онакве за какве су наши балавци једино и способни, а ове, глупе и несрећне, све их наивно у заносу упијале, као сунђер, па би те исте лажи после цедиле свима. Био је омиљен код свих и то сам му највише замерао. Био ми је од почетка мрзак и антипатичан и сваки пут када би ми се обратио, а то је увек бивало само пословно, намерно сам шкргутао зубима и гледао га са неким презиром да би му показао место које му припада и кога мора да се држи. Наравно, никада ми није допуштао победу, јер је био одважан и саможив, тако да се борба између нас двојице водила скоро пола године. Али, последњих шест месеци, он је једноставно престао да се надмеће са мном, да се инати, тек тако, одједном, не рекавши ми никаквих речи поводом тога, не честитајући ми на победи. Ја сам се после инатио још неких месец – два, али он пет пара није давао за то. Једноставно, игнорисао је мене и мој презир према њему и мој инат. То никако нисам могао да му опростим. То што ме је игнорисао, што није марио за мене. И од тог времена сам га страховито замрзео. Често сам се због њега ноћу будио, сав знојав, опијен мржњом; прогонили су ме свакави кошмари где ја на њега митраљезом пуцам, секиром скачем, дави