Александар Принцип

Рођен 1986. у Новом Саду

КАКО ЈЕ ГАВРИЛО ИВАНОВИЋ ЗАВРШИО СВОЈ ЖИВОТ

Гаврило Ивановић је још од јуче у тешкој свађи са госпођом Марковић. Додуше, она то не зна. Зна само да је њен подстарнар јуче, за време доручка нешто викао на њу. Викао је из своје собе, тако да га је слабо чула; уосталом, он често и виче, љути се, тако да није било потребно слушати га и схватити то његово  за озбиљно.
Тај случај се збио јуче око десет ујутру када је болесник чекао свој доручак у кревету. Гаврило Ивановић се разболео још пре недељу дана. Њега је ухватио грип и висока температура га не пушташе четири вечери за редом. Преко дана температура му је била нижа, око тридесет седам, а ноћу га је редовно будила страшна дрхтавица, грозница и температура преко тридест девет. Дању би спавао уморен и изнурен од предходне ноћи, а следећа би поново била врућа. Био је слаб, малаксао, уморан, лице му је било бледо као крпа са крупним подочњацима, усне модре као после дугог боравка у води, његове црне очи - упале, напола спуштени капци. Громко је кашљао, често, избацивао шлајм, испињао се, хватао се својим полумртвим рукама за груди, онда би, као пред самрт легао на постељу и празно гледао у бели зид.
Ето, тако некао су изгледали дани овог болесника. За све то време га је дворила госпођа Марковић. Она беше јако задовољна, чак срећна што, ето, има прилику да проводи доста времена са својим омиљеним јој подстанаром, што може по цели дан боравити код њега у соби, па, кад он заспи претурати по његовим стварима и тако га 'боље упознати' - тако да она свој посао медицинске сестре прихвати са великим ентузијазмом. И она му беше неговатељица у правом смислу речи: кувала му је чајеве, будила га да попије лекове, скидала му температуру, брисала га од зноја, тешила да неће умрети, да нико од грипа није умро, неколико пута, можда чак без потребе звала хитну помоћ, водила га код лекаре, и тако даље и тако даље. И беше јако задовљна. По цео дан, целу ноћ она је проводила код њега, све док једнога дана болеснику не би боље. Од тада, а то беху последња два дана, госпођа Марковић једва је улазила, и то само да му даје оброке, који необично нису били богати као до сада. Гаврило Ивановић је живео као подстанар код г-ђе Марковић већ осам месеци и оброци су били изузетно богати; она га је хранила боље него да је боравио у хотелима. То беху три главна оброка, сваки дан увек друга, и нешто као ужина између њих. Гаврило Ивановић се лако навикао на такав луксуз, чак се и угојио, а посебно му је бивало драго то што је он једини од петоро подстанара у кући који је тиме повлашћен и привилегован и то што га је редовно у својој соби добивао пре свих. Али, ето, јуче му је био готово бедан, онакав какав су и остали добијали, и, по први пут он је каснио чак пола сата. Гаврило Ивановић је ослабио после болести и добра храна му је преко потребна и то госпођа Марковић савршено зна, а она, ето, донела му чорбу неслану, хладну, од јуче и парче бајатог белог хлеба, а добро зна да он једе само црни, и још, поред свега осталог, закаснила је читавих тридесет минута. То је било јако чудно. У почетку је помислио да је нешто погрешила и да ће се грешка брзо исправити, после је хтео да приговара, али она уопште није улазила у собу, а он је био и даље слаб да устаје из кревета, а и да није слаб, зар је он требало да њу тражи. Касније је покушао је да је дозове дерући се, али она се није одазивала. После неког времена исцрпног дозивања на врата се појавио Александар Стојаковски, студент, такође подстанар. 'Да ли вам је добро? Чуо сам да сте болесни. Требали вам шта?' - 'Да. Треба ми Јелисавета Марковић. Где је она? Зовем  је скоро сат времена, а ње нема. Где је? Зар је заборавила да сам болестан, да сам слаб? Ја болестан а она бог-зна где зврлда. Знате ли где је она?'  - 'Не бих знао. Тек сам се стиго. Чуо сам у ходнику како вичете. Пронаћићу је ако вам хитно треба.' - 'Треба ми хитно.'– 'Тренутак.' После неких десетак минута у собу се вратио студент. 'Госпођа Марковић је заузета. Каже, да ако вам нешто треба да се стрпите па ће вас вечерас посетити' – 'Да се стрпим?! Та шта је тој жени? Каква будала. Чиме је то тако заузета?' – 'Долази јој нови подстанар уместо господина Аруновића. Данас треба да се усели.' – 'Подстанар? Нови? А, када се одселио Аруновић? За то нисам знао.' – 'Вероватно сте тада били болестни.'
'Нови подстанар? Па, шта. И пре су долазили нови, па никада није било овако. Зар ја због новог подстанара да једем ове сплачине. То тако не може. Видеће она.  Само да устанем. И ко ја тај нови подстанар? Можда је подстанарка? Не мора бити подстанар. У сваком случају ја треба да на време добијам свој ручак.'
Да ли га је госпођа Марковић посетила то вече, није знао. Преспавао је целу ноћ и устао тек јутрос, око девет. Мора да га није посетила, јер га је пре увек будила када би се тако успавао, да вечера. Па, зашто га онда синоћ није пробудила? Где је синоћна вечера? Зар он синоћ уопште није вечерао? Па, он је болестан, он мора вечерати. 'Шта мисли та лудача? Зар без вечере да ме остави. Јер то. Ја сам болестан. Још синоћ није ни дошла када сам је звао. Будала! Шта она замишља?' Прошло је већ десет, а доручка ни госпође Марковић још није било. Гаврило Ивановић је цео сат прележао мислећи, једећи се и мрштећи због таквог јучерашњег поступка који му је приређен баш тада када је он 'и даље болестан, када му је потребна посебна и нарочита пажња'. На крају је цео 'догађај' оценио као чист безобразлук, па чак и 'може се рећи, у неку руку, злочин. Да, да злочин болестан човек без хране може и умрети, а онда је то убиство.' То што је та проста жена урадила је нехумано и безобразно, али видеће она. То се некако мора казнити. Сада је већ десет и тридесте а ње са доручком и даље нема. 'Па шта мисли та жена? Па, она је начисто полудела. То је једино објашњење: она ја од јуче скроз луда. Она је увек била луда, а јуче је скроз полудела. О, боже мој. О, боже спаси ме луда жене!' Тек негде око једанаест сати на вратима се појавила, са обичним пластичним послужовником у рукама, жена средње висине, црне косе подигнуте у пунђу, обучена у дугу плишану, плаву хаљину. То је била госпођа Марковић. Она је необично јако лупала ногама о под сваки пут кад би држала послужовник у рукама. Полако спусти послужовник на мали сточић до болесниковог кревета. На њему је био тањир са хладним пиреом и грашком, шоља хладнога чаја од камилице, окрајак хлеба, со и бибер и то је било све. Гаврило Ивановић се запрепасти, па се намршти. 'Ево' рече госпођа Марковић кад је већ спустила послужавник на сто и већ хтеде да крене. ''Ево!' Шта 'Ево'. Шта је ово? Каве су вам ово сплачина? Чиме сте ви ово почели да ме храните? Зар се ово служи за доручак? Па, ово се ни за ручак не може служити. Погледај! Све хладно. Чај, пире, грашак – све. И ви добро знате да ја грашак не волим. Ни боранију, ни грашак. И где сте до сада? Сад је једанаест и пет, а доручак је требао да стигне пре сат времена. Шта је с вама Јелисавета Марковић? Јесте ли ви од јуче полудели?... И јуче сте ми слично смеће донели, а после, кад сам вам рекао да дођете вас није било. Ви сте сигурно луди. Не постоји друго објашњење него да сте - луди.' – 'Господине Ивановићу' поче госпођа Марковић јако озбиљна и као увређена зато што је овај назвао лудом 'то што вам синоћ нисам дошла је зато што сам имала других посла. Нови станар, господин Танасић, ми је дошао и замолио да му помогнем око сређивања. А то што касним са доручком је зато што, ви би то требало наручито знати господине Ивановићу, да ја имам и друге станаре сем вас и све њих ја морам послужити. Неки су исто тако добили касно доручак па се не буне, а не буне се ни храном. Само се ви буните. Увек ви. Ако хоћете једите ако нећете не морате. Само не мојте ме, молим вас, умарати.' Гаврило Ивановић побледе. 'Шта? Па, ви сте сто посто луди. Какав нови станар? Па, шта иако јесте нови станар. Зар ја да због некаве будале да не добијем вечеру?' – 'Прво: не мојте господина Танасића називати будалом. Он је веома фин господин. А, што се тиче вечере, она вам је била послата по студенту Александру Стојаковском, али сте ви спавали и ја сам му рекла да вас не буди. Ја вас лично нисам могла послужити јер сам имала посла. Господин Танасић ме ја лично позвао да му помогнем...' – 'Ма не мојте ми рећи. Лично! Зар баш лично. Јер вас је позвао исто онако 'лично' како сам вас и ја звао да ми помогнете када сам се усељавао. А ово овде слободно носите јер ја ове трице и сплачине сигурно нећу јести и донесите ми нешто што човек може појести у овом вашем свињцу.' – 'Ни не морате јести. А другога, вала нема, па ви останите гладни ако вам је воља' она узе послужовник и мирно изађе. 'Па, ви сте скроз луди! Скроз... О, боже луде жене. Каква будала. О, боже убиј будалу. Па, она је памећу скренула. Јесте ли чули? Ви сте памећу скренули! Полудели сте. Ви сте луди! Луди! Који идиот. Тај ваш свињац ни нећу да једем. Носите га. Ниједан ваш свињац нећу више да једем. Јесте ли ме чули? Ниједан. Не мојте ми га уопште доносити. Нећу ништа јести. Ништа. Не треба ми...'

Тако некако се збио тај јучерашњи случај.
Гаврило Ивановић је јуче одбио свој ручак и своју вечеру која му је била послата по студенту Александру Стојаковском, јер је госпођа Марковић поново била заузета помагањем око селидбе, нарвно на 'молбу' господина Танасића, па није стигла да то сама уради. Јутрос, поново, Гаврило је одбио и свој доручак, иако му је то јако тешко пало. Био је страшно гладан, али му 'понос то није дозвољавао' и све ће тако и бити док му се не извини за безобразлук који је доживео. Храна је идаље, то је посебно и нарочито приметио, била грозна. Тако нешто он неће јести. Макар умро.
Целу ноћ није спавао. Тумарао је по соби, шетао тамо-вамо, сав блед, знојав, нешто говорио, мрштио се, претио, кршио руке, и на крају је пао на кревет мртав уморан. Али није дуго спавао. Устао је око десет. Био је преко мере љут и разјарен. Чак је јако грубим речима избацио Александра из собе када му је овај донео доручак. После се и због тога љутио, хтео је да иде да моли за опроштај, али је после пљунуо и на то, већма љући и тако стао и као замислио се. Био је блед. Блеђи него у време болести. Капци су му пали до пола. Пали би они скроз, али их је нешто држало, неки гнев, гнев озлојеђеног, пониженог и увређеног човека, који је спреман да сваки час скочи и да се освети своме (својим) злотворима макар му то било последње што је учинио. Помодреле усне су му подрхтавале. Благо се тресао.
Овде вам сад нећу наводити читав ток његових мисли, већ само његове делове за које сматрам да су важни за ову приповетку.
'Зар ја да се извињавам? А што да не. Зар се ја као никада у животу нисам извињавао па нећу ни сада. Јесам. Како нисам. Извињавао сам се ја и понизније. Падао на колена свакојаким будалама молећи их за опроштај. Ја сам их молио, а они се смејали. А, што сам их молио? Шта мислите? Мислите ли ишта? И не морате да мислите. Рећићу вам: Па да будем још више понижен, ето зашто. Зар ви мислите да ја у таквим тренуцима нисам знао да се понижавам још више. Да нисам био свестан тога. Е па, грешите. Знао сам ја. Врло добро сам то знао. Знао сам, а ипак сам то радио. Понижаво сам се редом пред свима. А, шта, опет, мислите, што сам ја радио то тако? Што сам хтео да будем понижен? Било је времена када сам ја био итекако поносан. Чак, можда поноснији од половине њих заједно. Тада сам био арогантан и город и то је било, најискреније тврдим, најлепше доба у мом животу. Изгледа вам чудно, вама 'праведницима и хуманистима'. Чудно вам је када кажем да сам уживао у том периоду док сам газио по људима и исмевао их. Е, па рећи ћу вам: газити људе даје исто такво уживање као и мачки која кад ухвати миша прво се игра њиме, окреће га, баца, претура по поду, увек га држећи за реп, па кад је миш измучен, онда га она убије и поједе и после се шепури пред газдама (који је за то награђују). Сада вам, осећам, није чудно. Сада сте се, ви 'праведници и хуманисти', намрштили и прозвали ме неким злим човеком, без, цитирам вас: 'срца и душе' (тачно знам да сте тако рекли, јер ви који себе сматрате праведницима и хуманистима сте способни само на патетику и глупост). То је можда и тачно. Могуће да је тачно. Можда сам ја тада и стварно био без 'срца и душе'... О, како сте ви глупи. Ха, ха, ха... Глупи сте до бола и сада ћу вам то и показати, и не само вама него и другима ћу то показати: Ви сте ме тада сматрали за човека без 'срца и душе', тада док сам ја газио по другима, а после, док су други газили по мени, а ја их на коленима молио за милост и опроштај, е тада сте праведници и хуманисти моји њих сматрали за људе без 'срца и душе', а мене, зато што сам их плачући молио, из сажаљења сте прозвали за сентименталну особу, јер тако, 'са срцем и душом'. Тако је. А будите уверени, моји хуманисти и праведници, да ја ни тада, као ни пре, нисам имао ни срца, ни душе. Збуњени сте? Јесте, нормално да сте збуњени, али ипак исмејани. Знам ја. Смеју вам се људи. А ја боље знам од вас своје тадашње душевно стање и увек сам га се био свестан. Увек, верујте на реч човеку који се, као пред смрт, исповеда, говорећи сушту истину коју никада није говорио ни признавао, никоме, па ни самоме себи, а тада, кад је на самрти нема шта да изгуби, па признаје и олакшава себи оно што га је годинама, деценијама мучило и ломило. Знам ја врло добро да ни тада нисам имао 'срца и душе', као ни сада кад, сам ја гажен. 'А, што је прихвато гажење када је могао, као и пре, да он гази, јер је и тада и после, како је сам рекао, био без 'срца и душе'?' – питају се сада људи (људи, јер су 'праведници и хуманисти' отишли увређени већ карактешући моје мисли као глупе и празне).  Па, зато што сам, да будем згажен био способнији него да газим. Јер док сам газио, и поред моје најискреније жеље, то ми није полазило за руком, то није личило на право гажење. Не. Ја сам газио, а људи су једва били гажени. Једва. Једва се то игде осећало. Немојте мислити да ја за гажење нисам био образован, интелигентан (јер, да би сте газили некога морате бити нарочито интелигентни и образовани). Не. Био сам ја, а и сад сам итекао образован и интелигентан. Чак и превише. Е, то и јесте проблем: то што сам превише био образован и интелигентан да би људски газио. Ја сам се намерно образовао да би био изврстан 'газилац', намерно, али сам, ето, претерао у томе. Моја интелигенција се превише распламсала и дозволила да се образујем преко мере. До те мере да сам ја сада способан једино да будем гажен. Извуците тезу из овога: бити умерено образован и интелигентан значи бити изврстан 'газилац', а бити преко мере образован и интелигентан значи бити изврстан 'гажени'. Немојте да вам ово изгледа чудно. Само размислите и видећете да сам у праву. Ја вам сигурно нећу поједностављати. И, реците ми онда: шта сам ја друго могао него да дозволим да будем понижаван од стране свију? Да, да, функционализам. Свако има своју улогу у друштву и ја сам се своје прихватио. Јесте нерадо, али ипак прихватио. И одрађивао сам је, могу да се похвалим, на највишем нивоу. Када би за то постојало одликовање, титула, ја бих био, на пример, генерал. Да, да, био бих генерал. И, одаћу вам тајну, иако сам у почетку негодовао, касније ми се свидело. Не онолико колико кад сам ја сам газио, али толико да бих могао да преживим све ове године. Пронашао сам некакву сатисфакцију у томе. Додуше, она је долазила из некаквих дубоких, трулих корена у мени, и ја за њих и нисам знао. И мени је наравно чудно, сада, како сам могао, и како могу, да доживљавам такав ужитак у томе. Вама је, надам се, јасно да ја такву сатисфакцију и ужитак могу да добијем само у таквим и таквим тренуцима нискости и док окрутан понижавајући чин траје, а после, када се засладим њиме, кад се све то сврши, мене обузме бљутав стид и срамота од које не могу после ноћима да спавам, од које се данима кидам, од које падам болестам у кревет. Онда, наједном, поново настају тренуци узвишене гордости. Тада себе још више мучим и прекоравам због чина. А, при том сам увек знао да оно што је учињено је учињено, у тренутку слабости, и да нема повратка. Због тога сам често и напуштао људе и места где се десио чин понижења. А, када нисам напуштао, онда сам горео за осветом. Хтео сам да се светим и уживао сам смишљајући пакостне и одвратне смицалице. А, моје смицалице могу бити само такве: пакостне, одвратне, бљутаве и ниске. Да, ниске. Ниске од бола и очаја. Наравно, оне су се увек завршале несрећно по моју гордост.
Догађај који ћу вам сада испричати десио се непосредно пред моју болест. У ствар, он је и узрок моје болести, а не грип. Ја вама нећу причати понижење које је условило моје касније понашање, јер, искрено да вам кажем... ма дођавола, немам ја вама шта да се правдам, једноставно га нећете чути и тачка; али ћу вам зато причати о времену пред освету и саму освету коју сам учинио. О, неочекујте ништа спектакуларно, никакву велику освету вредну препричавања, јер за тако нешто, понављам, нисам био способан. Моја освета је глупа, пакостна, или је бар долазила из пакости, и, подвлачим, ниска.

Пошто сам после понижења упао у слатко осећање гордости и притајне меланхолије некада познатог ми реваншизма, срце ми се ледило при свакој помисли на догађај и на сличне, предходне, бројне догађаје. У таквим тренуцима сам схватао да сам ја, уствари савршени романтик, али проклет личном сујетом и претераним поносом, тако да од романтичарског и сањарског живота није било ни говора. Таква запажања су била само успутна, тек да још више разбукте и помешају моја ионако растрзана осећања. У свом том бунилу и магновењу, занесен питањем шта сам све могао да будем и да постанем да нисам такав и такав, у мојој гневној души се јављао револт и презир према свима, према целом свету или само оном делу који је имао директан или индиректан, такав или било какав утицај на мене. У таквим тренуцима сам горео од љубоморе и уједно био згрожен личном сујетом. И из једног и другог разлога пљувао сам на себе, ударао главом о зид, прекоравао се (иако сам био уроњен у густу ароганцију), а када би се уморио од тога, стао сам и почео да мислим. И увек сам на крају долазио до истог закључка: да повратка нема, да времена за преображај, чак и кад би искључио проклетство - нема, да су љубомора и презир (у толкој мери) апсурдни, да они не могу бити од користи у постизању једног или другог циља (а циљ је увек постојао). А, да једноставно оставим све, да пустим, да пљунем – за то нисам био способан. Некаква сатисфакција ми је била преко потребна, а то је била освета, ма каква она била. Тако би данима, ноћима, смишљао какву год пакост коју могу да учиним, а да после останем задовољан и миран, бар на неко време. Ја сам вам већ рекао да за велику пакост нисам био способан, али не зато што (опет се понављам) за њу нисам био интелектуално и образовно зрео, него зато што, и кад би је смислио, и кад би уредио у глави сваки њен и најмањи детаљ, да је извршим нисам никако могао – за то нисам способан. Да би сте то схватили морам вам дигресијом, али врло важном дигресијом, испричати неколико реченица о себи, о свом карактеру. Али, пре тога, још само желим да кажем да сам ја те велике пакости ипак смишљао, иако их никада нисам спроводио, ипак сам их смишљао за себе, па сам их у заносу, све онако како сам смислио, у детаље, проживљавао уз одређени ужитак.
Ову веома важну дигресију почећу признањем: Ја сам велика кукавица (ово сада први пут у свом животу признајем, иако сам то одувек знао; зашто баш сада - не знам, али осећам да неизоставно то морам да учиним). Поред тога, ја сам још и горд и арогантан и самољубив до крајности. Сад се ви питате како је могуће да се све такве особине могу наћи у једном човеку, у једној души. Ни сам то не знам, али знам засигурно да је то могуће и да је то тако. Често сам се крио и бежао од света. Седео сам затворен међу четири зида и потајно, кукавички, пљувао на њих. Гнушао сам се људи и њихове неизмерне глупости и способности да се радују купајући се у сопственој жабокречини. Називао их малограђанштвином, простацима, бубашвабама вискоко европске културе и цивилизације и тиме, знајући да сам завидан део ових других, смејао се, ругао, падао у еуфорију... Онда, после свог тог заноса, обливале би ме хладне самољубиве мисли и питање: зашто се онда, дођавола, кријем овде? И на ужасавајући одговор сам падао у беснило, у јарост, па у хистерију, и на крају се све увек завршавало грозницом и високом температуром, после чега бих дуго спавао. Таквим начином живота нисам био поносан, али зато никад нисам лагао кад би ме питали о њему. Додуше, мало ко ме је и питао.

Знам, рецимо, да сам, вероватно из личног самољубља, био спреман на било какве опаске са стране да скочим и браним свој понос, да се тучем, извадим нож, пиштољ, макар ме то коштало живота. И верујте ми на реч да, у тренуцима када се на мој понос гађало блатненим грудвама, ја сам смишљао како ћу га очистити, како ћу се на крв посвађати, потући, и кренем да спроводим план, и таман кад треба да мимиком дам први знак своје одлучности, ја просто станем. Укочим се. Не могу даље. Тако се самном увек дешавало. Због тога на велике подухвате и велике походе нисам могао ићи. Због мог урођеног ми кукавичлука, за нешто велико нисам могао рачунати на себе. ...
Човек кога из дна душе проклињем и коме сам се светио био је неки Марко Николић. Уствари, он није био 'неки', врло сам га добро познавао, али сам га намерно тако представио да би му умањио значај и да би га још више унизио. То је био један саможиви балавац, умишљен и одважан, невероватно глуп, глуп до крајности, уосталом какви су и сви наши балавци, којег је наша фирма  запослила још пре годину дана, са још гомилом њему сличних балавца, неискусних са тек свршеним школама. Одмах је постао омиљен, а нарочито у друштву дама, са коијма се у паузама, а и мимо њих, разметао причајући којекакве наивне приче, лажи, управо баш онакве за какве су наши балавци једино и способни, а ове, глупе и несрећне, све их наивно у заносу упијале, као сунђер, па би те исте лажи после цедиле свима. Био је омиљен код свих и то сам му највише замерао. Био ми је од почетка мрзак и антипатичан и сваки пут када би ми се обратио, а то је увек бивало само пословно, намерно сам шкргутао зубима и гледао га са неким презиром да би му показао место које му припада и кога мора да се држи. Наравно, никада ми није допуштао победу, јер је био одважан и саможив, тако да се борба између нас двојице водила скоро пола године. Али, последњих шест месеци, он је једноставно престао да се надмеће са мном, да се инати, тек тако, одједном, не рекавши ми никаквих речи поводом тога, не честитајући ми на победи. Ја сам се после инатио још неких месец – два, али он пет пара није давао за то. Једноставно, игнорисао је мене и мој презир према њему и мој инат. То никако нисам могао да му опростим. То што ме је игнорисао, што није марио за мене. И од тог времена сам га страховито замрзео. Често сам се због њега ноћу будио, сав знојав, опијен мржњом; прогонили су ме свакави кошмари где ја на њега митраљезом пуцам, секиром скачем, давим га, и ништа му не могу, он стоји миран, не обраћа пажњу на мене, прича са неким нитковима, цери се са дамама.
После увреде којом ме је погодио, одлучио сам да му се осветим за све, за игнорисање, за кошмаре, за даме... Горд, арогантан, сујетан, јачи него икада, стао сам да га посматрам и полако смишљам подлост којом ћу га оборити. Размишљао сам да му сместим нешто велико, нешто крупно што ће га коштати посла, каријере. Онда сам размишљао да то буде нешто ситније, што ће га, ето, коштати, смањеном му платом, или нешто, неком суспензијом или слично. Свуда сам налазио прилике да му вратим. На улици, по ходницима, у канцеларији... Често сам га посматрао. Стално сам о освети мислио. Био сам опседнут. Излуђивао сам себе. Падао сам у хистерију, јарост, еуфорију... Ноћу сам му долазио до стана, на четврти спрат, звонио му на врата и бежао као суманут, па све тако, све поново. Често сам га и телефоном звао, а кад би се јавио, ја бих онда само ћутао, смејао се у себи, док би он љут дивљао, беснио, једио се. Ха, ха, ха...
Уствари, ја сам слагао. Слагао сам да је дивљао, беснио и једио се. Ја сам тај који је то радио, а не он. Ја сам беснио, ја сам дивљао, ја сам се једио. Он је и то игнорисао. На моје ћутање је мирно спуштао слушалицу, без нервирања, а после трећег пут би искључивао телефон, док сам ја са друге стране линије дивљао, беснио, једио се...
На крају сам одлучио да се супроставим с њим. Лицем у лице. Пред публиком. Да, да. Да га пред публиком увредим. Много горе и много јаче него што је он мене, али са стилом, лежерно. Без грубих речи. Једноставно: да га понизим, исмејем, да покажем свима како је он глуп а ја паметан, и да се, поново са стилом, лежерно, повучем и оставим га публици да пљују на њега, на милост и не милост тој малограђанштвини. 'Тако ће и бити' – одлучио сам.
За то се указала прилика одмах, сутрадан, за време паузе, у кафитерији, где су сви ручали, пили кафу, где је било пуно света – пуно публике. Дошао сам у кафитерију досата раније, пре свих у двадесет до три, а пауза је почињала тачно у три. Оставио сам посао да би заузео што бољу позицију одакле ћу да нападам. Сео сам у средину, за столом, за столом који је он са својим пријатељима увек седео. Већ сам испланирао како ће се ситуација одвијати, већ сам саставио сценарио: тачно сам знао да ће једноставно бити тако, јер тако мора, тако и никако друкчије: он ће са својим пријатељима доћи у кафитерију у три и десет, кад све буде препуно, мислећи да ће их тамо чекати њихов празан сто. Е, сад, ствар се може одвијати у два правца. Први: сви ће заједно прићи столу и тражити од мене да се удаљим. Пошто ја и Марко Николић одавно имамо својих размирица, он ће први тражити да се удаљим и ту ће почети спектакл (ето, и ја сам ипак за спектал способан). Други: сешће сви поред мене и ја ћу га нечим увредити, вероватно ћу га исправити у нечему, што он никако неће дозволити, јер је одважан, и кренуће спектакл. Углавном биће прави спектакл у коме ћу коначну победу однети ја. А, ствари ће се тако сигурно одвијати, јер су сви они, као што већ рекох, умишљени и одважни, па ми неће дозволити да седим за њиховом и само њиховом столом, то ће их понизити. То неће дозволити.
Већ је било три и пет. Кафитерија беше пуна. Сјајно. Само су требала господа да се појаве на сцену и завеса се подиже. Седео сам сам. Наручио сам кафу, иако ми се није пила, али морало се, због генералног утиска, и мирно чекао да дођу. Кафу намерно нисам почео да пијем одмах, него сам сачекао. Три и десет и... ево их. Тачно на време. Било их је четворица. Први је ушао он, а остали за њим. Био је обучен у смешно бело одело са црвеном кошуљом (1)*, веома кичерајски. Одмах су узели кафе и наручили ручак. Успут су поразговарали са келнерицом, помазили је по образу. Упутили су се према свом столу. Представа почиње. Погледали су према мени. Сто беше заузет. Погледали су и у мене и почели се нешто домунђавати. 'Сад почиње. Спреман.' – помислих. Марко Николић погледа поново у мене, па у своје пријатеље и рече: 'Овај је зузет. Неко седи. Ајдемо тамо, онај је слободан. Лепо сам рекао да данас дођемо раније...' Сав претрнух. Зар је то то? Зар нема представе? Зар ће све пропасти? И шта ова гњида мисли, 'неко', зар сам ја 'неко'. Зар ме поново игнорише? 'Е, па нећеш' – помислих и јурнух. За тили час се нађох пред њим. Лицем у лице. Погледах у ону кафу му у руци, па у његово бело оделце и насмејах се. Намерно кренух ка вратима и успута га из све снаге ћушнух, тако да се сва кафа просула по оделу његовом. Остаде гадна мрља. Он повика: 'Јеси ли ти нормалан, будало. Па, зар не видиш да је ово одело бело? Никад се неће опрати. И зар цео дан да седим овако? Ах, будало...!' На тренутак му погледах у лице. Беше озбиљно, црвено од беса. Страшно сам се збунио. Овако није требало да ипспадне. Сви повикаше на мене. Он, пријатељи му, публика – сви. Тресао сам се. Колена ми почеше клецати. Наједанпут падох. Падох на колена пред њим и горко заплаках. 'Опрости. Случајно је било. О, опрости ми молим те. Глуп сам опрости ми.' - повиках кроз сузе. Он ме чудновато погледа, па погледа у пријатеље и публику и стаде се громко смејати. Сви се стадоше смејати. 'Ајде, ајде, опраштам ти. Само ме немој још и сузицама флекати.'
Отрчах плачући кући, у своју јазбину, рупу, и стадох се главом ударати у зид. Касније то вече добио сам високу температуру и пао у постељу. ...

(1)* Овим описом можемо уочити да је Марко Николић човек безукусан и да се с тиме слаже и Гаврило Ивановић. Пошто му је овај противник и човек кога презире, овакав накарадан опис не мора се подударати са реалношћу, него са уобразиљом самога Гаврила Ивановића који чини све да би га у својој свести унизио
..................................................

Јесте ли видели, јесте ли видели? Јесте ли видели шта се са мном дешава у једном чину, јесте ли видели какав се са мном обрт дешава у једној епизоди. Запазили сте амплитуду. Запазили сте из каквих висина до каквих дубина може човек пасти. А, ја сам увек такав и био. Или први или последњи. Ништа између. Само црно или бело. Да будем други, трећи, четврти – то нисам прихватао. Ако не могу бити први, онда ћу, за инат, бити последњи. Јер, у супротном не би се могао разметати. Ако си и други, могао би се разметати према трећем, четвртом и тако даље, али не и према првом. ...

Увек сам био или мачка или миш (додуше, миш чешће), или сам желео да то будем. Моја природа је сама то захтевала. Зато су покушаји да водим друкчији живот увек депресивно падали у воду и увек бездушно испливавали на површину, због чега ми је било тешко, бар у младости, да их заувек оставим за собобм. А, пошто нисам успео да будем мачка, онда сам био миш. Прави мали похлепни мишић, који при свакој невољи бежи у своју мишију рупу. (И сам се себи чудим одакле ми оволико храбрости да толке ствари, које сам од себе параноично крио сада пред свима признајем.) А, мишијих рупа сам и сам доста променио. Не зна им се већ ни број. И све су увек биле мале, мрачне, са дебелим завесама на прозорима, оронуле, са бубашвабама које су вириле из пукотина зидова, неке су чак и прокишњавале. Сада сам се задесио у овој, додуше ова не прокишњава, али зато на бубашвабама не штеди. ...
А, онда ви вичете :'То је данас неподесно. То је некада било. Данас је демократија. Демократија. Демократија и јединство. Сви смо једнаки.' Ево, ја сам вас уверио да је могуће. Ви можете, а и не морате да ми верујете. Како вам воља. Па шта иако јесте демократија и јединство? Зар ако је 'пресвета демократија' на власти, ако је друштво 'пресвето демократско', 'једнако у свему' онда то значи да нема свађа, да нема мржње, нема презира, сви се воле, уважавају; 'волети ближњега свога' – зар мислите да је то начело 'пресвете демократије' и 'блаженог јединства': е, па, грешите. Грдно грешите. Ако збиља верујете у то, а ви сте онда романтичари, сањари. А, романтичарима и сањарима никада не треба веровати, њих треба волети, јер они воле све, али им никада не треба веровати, јер такав свет је постојан само у њиховим фантазијама и сновима. Реалност је гадна, бедна, тешка, болсна јер је и сачињавају управо такви људи. Ех, кад би сви били романтичари и сањалице, па где би човечанству био крај. Ја волим романтичаре и сањалице (поред осталог и из разлога јер сам им и ја некада стремио), и свет је много лепши и лакши са њима, и зато саветујем оним правим романтичарима да сада затворе уши да не би чули следеће речи које ће их, може се десиети, пробудити, а ви остали слушајте, ви збуњени, неодлучни, незналице, будале, сада ћу вам рећи зашто ни демократија и једнакост нису 'пресвети': Свуда у модерном нам свету влада демократија: демократско уређење, демократско друштво итд. Тако? Тако је. То стоји. Људи боље живе (пазите, тек боље) него у ранијим времнима. И то стоји. Сви имају иста права, сви могу гласно да изговарају своје мисли, да се заједно боре против онога или овога и тако даље и тако даље. Савршено. Баш како су и сањали идеолози (ето, и идеолози су сањалице и то је могућно само у њиховом свету). Е, па није све тако савршено у пракси. Ајдемо да завиримо мало дубље: сви имају иста права; на пример, матуранти се пријављују за жељени и дуго сањани факултет, њих има хиљаду на сто места, свако, наравно, жели да баш он буде међу тих сто него овај други. Велика је то конкуренција и биће тешко, и они пажљиво посматрају своју конкуренцију, мрште се на њих, јер знају да су им они непријатељи које треба победити на путу будуће безусловне среће. Два најбоља пријатеља се, рецимо, пријављују за исти посао. У соби је двадесет кандидата, а места пет. Обојица виде да ће бити тешко да заједно уђу међу 'петорицу срећнних', како су некада заједно маштали, па се договарју како ће бити супер да бар један уђе, свеједно ко то од њих двоје био, али сваки се потајно нада да ће то бити баш он. И шта се дешава: изаберу четворицу, и двоуме се између још два кандидта, која могу случајно бити баш њих двојица. И шта онда? Обојица силно желе посао и они су сада, у том тренутку, један против другог, дакле непријатељи. Ко ће победити? Трка почиње. Сваки навија за себе, сваки говори да је управо он бољи избор него овај други. Јер видите, јер видите? Мислите да је и ово неподесно. Па, ви не знате шта све мука може учинити човеку, у какво га чудовиште може направити. Демократија, где свако има иста права, где су сви једнаки, отвара једно велико поље конкуренције које се брзо претвара у бојно поље где је свако сам против свих, и кад пада у њему, кад гине, он мрзи убицу свог, а њгов убица је, уствари, сви учесници похода. Да ли сада видите да је то итекако подесно. Подесно је. Не причам вам ја глупости. Демократија не може помирити мачку и миша. ...
Сада, предпостављам да ми се опет чудите и питате се због чега сам ја у оваквом раздражљивом стању. Због чега сам љут, због чега сам зајпурен, због чега бесним када сам и сам навикнут на понижења и вређања и када доживљавам одређену, болесну насладу у њима. 'Шта му онда није по вољи? Због чега је тако љут на Јелисавету Марковић кад се њена увреда не може мерити са увредама које је трпео? О, њена увреда је мања. О, њена се увреда чак не да ни осетити, имајући у виду пређашње.' Е, па, варате се. Грдно се варате. И знате шта, почећу да се вређам на такве ваше опаске. Јесте, тачно је, сам сам рекао да се наслађујем увредама и понижењима, али од кога?, од кога? – од 'газилаца', средње образованих, који такву улогу заслужју, а не као што је ова..., не од ове... овог... Ах, дођавола. Не дам. Не. Не може. Нећу дозволити. Никако нећу дозволити... Никако. Никако...'
Поново се разбесни и сав узруја. Био је у грозници, али то није осећао. Није осећао ни зној који му је обливао цело лице. Очи му плануше. Бледуњаво лице се искриви.
'Ко је она? Нико и ништа. Зар она сме тако са мном? А, било је времена када је стално трчкала за мном. Када ме је на вратима дочекивала. Када ми је доносила поклоне, тобоже, мислила да ми је рођендан, преварила се, а онда ме наговарала да их ипак задржим. Знао сам је све те њене смицалице. Све сам знао. Знао и ћутао и смешкао се. Тако је. Јер ми је пријало. Старшно ми је пријало да је гледам такву, глупу, ниску, како облиће око мене, како се мучи, како ми у 'љубавном заносу' пада на колена. А, ја сам је мучио... Намерно сам то радио. Ех, љубавни занос... Подла жено! Ето вам га 'љубавни занос', сада за другим трчи, скакуће... И ко је тај Танасић? Ма, нек их ђаво обоје носи. Гладан сам. Много сам гладан.'
Он је заиста био много гладан. Није јео ништа већ два дана. Стомак га је болео. Неко време се одлично држао; мржња, гнев, пакост коју је осећао су му одвраћали пажњу, давали му снагу, али ни то више није помагало. Осећао је да ће се онесвестити ако нешто одмах не поједе. Није навикао да оволико дуго не једе. Да трпи оволику глад никада није морао, а поготову сада када га је госпођа Марковић размазила са својим богатим и честим оброцима. Вртило му се у глави.
'Ах, дођавола, зар никога не занима што ја овде скапам од глади. Она жена је монструм. Само монструм може тако нешто да уради. Оставити болесног човека и јурити за другим. Ах, проклетнице! Обоје су проклетници. Пацови. Обичне бубашвабе. Да бубашвабе... ха, ха, ха. Ето. Тако је. Тако је. Јелисавета је права бубашваба, иста као и оне што их гаји овде по кући од које човек не можа да се ослободи. Сада исте те бубашвабе ни Танасић, господин, неће моћи да се ослободи. Ја сам је се ослободио. А њега тек чека пакао. Све док бубашваба не прелати код другог домаћина. Дођавола, па бубашвабе не лете... ха, ха, ха. Каква глупост. Ни за летење нису способне. О, глупе бубе. А свет их је пун. Пун тих проклетих одвратних створења. Треба их све истребити. Побити. Тако је. Газити. Газити и смејати се. Пазите ово... пазите... ха, ха, ха... пазите: како су проклета и ниска бића бубашвабе: јесте ли пробали некада да их ухватите, згазите (о, ја јесам; па, имам колонију овде у соби и стално се вежбам, све их јурим и газим), јесте ли то пробали? Јесте? Тешко, а? Само беже. Не дају се ухватити. Развиле су брзо кретање да би их теже ухватили. И дању их нема, скоро нема, само ноћу. Тада је мрак и нема опасности. А, када наједном упалите светло, оне напросто стану; глупа створења, мисле да их тада не можете видети. Ха, ха, ха. Ноћу то често радим, кад не могу да заспим тако се занимам, чекам, чекам, па наједном упалим светло, а оне стану. Па ја полако, тихо да нечују прилазим им и почнем да их газим, а оне се одма разбеже. Ха, ха, ха... видите ли каква су она јадна, ниска бића. Беже. Ха, ха, ха. Јесте ли чули? Јесте ли чули шта сам мало пре рекао 'мисле да их тада не можете видети', ха, ха, ха... зар су оне способне да мисле... ха, ха, ха... Па бубашвабе не могу ништа паметно смислити. Они су само конзументи, паразити, неспособни да ишта створе сем те исте бубашвабе. Ха, ха, ха... Боже, зар ја ово лудим? Јесте лудим. Лудим, од глади лудим. Гладан сам. Ааах, стомак. Морам нешто појести. Можда се треба извинити? Можда замолити за храну? Морам... Марш!... Злотворе... Зар се хоћеш и пред њима понижавати? Није ти био довољан цео живот, него још? Ах, проклетници! Нећу вам дозволити. Нећу. И да ми сами донесу нећу узети. Тачка. За инат. Видећете ви. Видећете. Осветићу вам се за бол. За цео свој бол. За глад ћу... Шта? Гле ово. Пази ово, ево је. Гле ко нам то долази. Бубашваба. Три их је. Проклетнице. Гледајте их само како иду полако. Шуњају се. Гледајте изрода. Мисле да их не видим. Треба их све згазити... Ух, како сам гладан. Пре бих и бубашвабу појео нега да једем њену храну. Гарантујем да су оне укусније. Сада ћу их све погазити.'
И Гаврило Ивановић скочи и јурну. Оне се брзо разбежаше на три стране. Он се стаде смејати. Трчао је као без главе. Некако инстиктивно, можда у лудости, он је избезумљено правио смешне фаце, кривио је и увијао уста, као неко хиперактивно дете кад се занесе у игри.  Јурио их је по целој соби. Најзад му умакоше. Једна се сакрила под креветом, друга испод ормара, а трећа није имала куд те се задеси у неком углу. 'А-ха. Ту си.' Пакосно се нацери, али одмах, механички повуче кез и уозбији се. Пажљиво дохвати покривач са кревета па се полако, на прстима примакао углу. Јадна буба мироваше. Он наједном из свег гласа врисну и баци прекривач преко ње и сам се баци на покривач. Ту мало причека. Десну руку пажљиво протури испод покривача и стаде опипавати тражећи бубу. Наједном нешто га заголица по длану. Он брзо стеже руку и скочи сав озарен. Ухватио је. Јадна буба се и даље мигољила покушавајући да се спасе, али Гаврило Ивановић беше одлучан. 'Е, нећеш.' Његов поглед се устреми ка руци у којој је држао и даље живу бубу. Очи му севаху најгорим осветничким пламеном. Његове зенице се раширишре. Бледо лице обли румен. 'Е, нећеш. Видећеш ти ко је Гаврило Ивановић. Тако се са мном не може.' И најденом стегну шаку свом својом снагом. Као у својим сновима, као у халуцинацијама, као у својој слаткој суманутости које је имао док је у грозници лежао у својој постељи, једном руком, само једном држао је цео свет у руци, мрвио га, док су његовој глави одзвањали гласови који су га молили, цвили, преклињали, али он је знао, то су били они исти гласови, исти они који... Држао је тако неколико тренутака. Рука стаде црвенити. Вене искочише. Помисли да је било довољно, и опусти руку. На длану је лежала згњечена буба. Он је пажљиво погледа. Наједном прасну у смех. 'Мртва је' - ускликну победнички - 'Сад је мртва. Један злотвор мање на планети. Ја сам је убио - истребио.' - изговори са неким поносом. Онда је стаде посматрати неким искривљеним омехом. 'Гладан сам.' проструји му кроз главу и стаде се сам себи чудити због те мисли. Лице му се наједном поново озари. Он погледа у длан, па га полако, са неком несигурношћу и даље чудећи се себи, примаче устима и ... цап... прогута мртву бубу.
Неколико тренутака касније лице му се страховито искриви. Било страшно. Поново бледо, усне модре, уста отворена, очи тешке, зенице упале. Изгледао је као да га је неко убио. Нејдном као да се освести. Осети да му се у глави нешто разбистрило и постало кристално јасно.
'Шта сам то урадио? О, боже, па, шта то урадих? Па, ја сам... О, несретниче. Ђаволу.' Поче се из све снаге ударати по грудима. 'Па, зар... тако? Зар то? Па, ја сам се убио... Ја сам... И то све због... због... оних проклетника. Ах, ђаво их однео. Гле, гле шта су ми урадили. Докле су ме довели, да... да... Поцркали обоје! Видеће! Тако је. Тако ће и бити.' Наједном му сину нешто у глави. 'Тако је. Видеће. Неће се они мени више смејати. Сад ћу се ја смејати. Освети ћу им се за њихово зло.'
У том моменту зачу се јак шкрипај. Гаврило га је врло добро познавао. То су била стара улазна врата, одмах до собе Гаврила Ивановића, са зарђалим шаркама која су при померању правила велику буку. Сви станари су се жалили на њих, али ипак, госпођа Марковић није налазила за сходно да их промени. Станари су их често сами подмазивали, али већ после неколико недеља она би поново почела да шкрипе. У овом моменту неко је пролазио кроз њих. Гаврило брзо скочи са пода са неком надом у души и дотрчи до врата своје собе и постави уво на њих и стаде ослушкивати. Чуо се некакав непознати мушки глас, а за њим неартикулисан смех. То беше смех госпође Марковић који је Гаврило Ивановић презирао из дна душе. 'Ха, ха, хаа. О, ви сте тако забавни господине Танасићу...' Гаврило задрхта. Одшкрину полако врата и опрезно провири. У ходну беше неки господин у тамно плавом оделу, проћелав, а под руку му се оклембесила госпођа Марковић. Били су леђима окренути, тако да му лице не ухвати. 'То је сигурно он. Господин Танасић. Велики господин. Гле како га је ова свиња стегла. Не пушта га. Нећеш је се моћи откачити још дуго, мој господине. А, можда, ипак не тако дуго. Прекратићу ти муке. Требаш ми се захвалити. Хоћу написмено.' Гаврило још малко одшкрину врата. 'У дневну собу иду. Гамад. А, тамо их чека три врсте чаја: од камилице, нане и хибискуса, који се, ето, задесише топли тамо, па, кад су већ ту, па, да их попију, да се још мало разговарају уз чајчић, заједно са бисквитима, који се, такође, сасвим случајно, нађоше отворени, у кристалној чинијици на столу. Тачно знам да је тако. Врата од кухиње су по обичају остала отворена, да се госпођа похвали као изварендна домаћица. Е, будало, мислиш ли заиста да је овај тај детаљ приметио.' Гаврило широм отвори врата и на прстима пође ка кухињи. При том завири кроз одшкринута врата дневне собе, али ту се не задржа. Видео је само госпођу Марковић у, познатој му белој, свиленој, младалачкој хаљини, јако популарног кроја кој се некада носио, која уопште није приличила садашњим њеним годинима и због које је он некада својим ироничним опаскама стављао на муку. Она се нешто нагињала ка столу. Лице господина Танасића поново није видео. Кад стиже у кухињу он се збуни. Никада пре није био у њој, из ината, јер је госпођа Марковић то силно желела, да га тамо намами, док она нешто спрема, па да види како је вредна и пожртвована домаћица. 'Где ли је? Где? Где може бити? Где их ова протува држи? А-ха, фијоке. Сигурно су тамо.' Он отвори прву. У њој су се налазиле кашике и виљушке поређане по величини и по томе из ког су есцајга припадале. 'Глупа жено. Зар си мислила да ће и у фијоке да ти завирује.' Гаврило се тихо закикота. Отвори другу, а у њој ножеви, такође поређени по величини и једна оштра сатара. 'Шта је боље: нож или сатара? И ножеви су наравно свеже оштри. Е, будало, то ти није требало. Није требало да их оштриш. Хтела да њен господин види како су оштри. Не брини се. Ја ћу се лично постарати да то сазна. Рећи ће: 'О како је ова Јелисавета добра домаћица, па и ножеве сама оштри. Ала су јој оштри ножеви.'' Изабравши највећи, а најоштрији нож, он, поново на прстима, уђе у своју собу.
'Кад? Сад, сад, овог тренутка. Неизоставно истог тренутка. Како? Па, лако, ући и ножем на обоје. Прво на њу, па онда на њега. Или не. Боље прво на њега, па пустити ову да се испрепада и да исплаче 'свога господина', па онда на њу. Њега ножем под врат, а њу, директно у срце. У срце. Видеће тек она како ћу јој срце сломити. Хи, хи ,хи. Или... да за њега узмем сатару, па по глави, а за њу, посебно да оставим нож. Тако је. Ма не. То је глупо. Зашто би се због ње мучио. А и морам му ножић показати. На то сам заборавио. Него онако. Баш онако. Тако је најбоље. А, после? Шта после? Па, после њихова мртва тела спаковати, па у Дунав. Или можда Саву. Не, не Дунав. Ноћу. Кад падне ноћ. Она ће пасти за неких пет сати. Па, нека. Онда за пет. Али боље је ипак сачекати после поноћи, око два, три ујутру. Дотле ће се тела усмрдети. Станари ће осетити. Онда треба тела бацити у подрум, а крв лепо почистити. А, да не чују станари? Да ли су сада ту. Ма, не. Студенти су на факултету, а остали на послу. Радни је дан. Додуше први ће се ускоро вратити. Онда треба пожурити. Одмах обавити. Неизоставно одмах.'
Био је знојав. Тресао се. Ухвати га нека еуфорична хистерија. Покушавао је да је обузда. Лице му се стално мењало. Час је било румено, час бледо.
Врата се полако одшкринуше. Гаврило својим ужареним очицама провири у ходних. Било је пусто. Он отвори врата још више и на прстима, необично тихо, крену низ ходник и заустави се испред идаље одшкринутих врата дневне собе. У десној руци му је веома добро лежао нож, окренут на доле, спреман. Он чучну пред врата, тихо, и широм отвори очи. Нису га приметили. У узаној собици, као и мало пре, мало шта је могао опазити. Сада је госпођа Марковић седела на столици уз сто, погрбљена и руком подупирала образ и са полу отвореним устима слушала сувопаран говор господина Танасића. Чуо је о чему прича али није разумео ни речи. Њу, то се лако могло запазити, тај говор никако није занимао, чак је збуњивао и био јој је досадан, али дубок и мужеван глас господина Танасића јој је био јако пријатан. Лице и труп господина Танасића поново не беху доступни. Само се видела десна нога, која била прекрштена преко леве и на њој црне лаковане ципеле.
Гаврило је био узбуђен. Румен обли његово лице, а усне му се одвратно развукоше у пакостан осмех. Топла крв му је струјала венама. Спреман је. 'Сад, сад треба скочити и убити још две бубашвабе. Истребити их. Извршити божију вољу.' Он некако и сам примети да је померио памећу кад је изговорио ове речи, и поче се присећати да он себе никада није сматрао никаквим божијим изаслаником, шта више ни у бога није веровао, али, ипак, ове речи му прођоше кроз главу. Оне га  збунише, али не дозволи да га ометају.
'Сад, сад. Не сме се чекати, иначе ће приметити.'
Он учини мали корак напред на коленима и стаде. Зачу се притајно кркљање. Поче као да се гуши. 'Диши, диши' понављао је у себи. Лице му поново побледе. 'Сад ћу. Сада. Зар не? Зар не?' Пново провири. Обоје беху јако занети и могло се лако ући и скочити и ... 'Сад ћу. Још само мало. Још им мало времена дати. Можда је сада неповољно. Али ускоро, ускоро ће бити повољно. Ускоро. Видећете ви. Видеће те ко је Гаврило Ивановић. Показаћу вам ја. Са мном се не може онако. Платићете ми због онога. Видећете...' Поново га обузе грозница. Срце лупаше јаче и јаче. Осетио је овај тренутак. Кроз кожу је осетио, кроз крв, преко вена му је текао до срца и ту се гомилаиао и лупао и лупао... Овај узвишени тренутак, тако магичан и тако велики, већи од њега самога и осетио је са страхом да ће га његова величина појести, да неће остати ништа од њега. Мора опстати, мора победити. Поче му се вртити у глави. Осети да ће се онесвестити. Призор у соби му се окреташе, приказиваше дупли, најзад све му се замути пред очима. Брзо заврте главом и слика се поново врати. Дисао је све теже и теже. 'Сада, сад. Сад пре него што скроз померим памећу. Сад треба скочити, сад или никад. Ах, дођавола, сада!' Полако се придиже. Нешто му проструји кроз кичму. Уши зујаше. У глави му нешто поче пулсирати све гласније и гласније. Стаде право према вратима. Црна сенка се просу по поду ходника. Лице му се страховито унакази. Свака линија на њему се јасно видела, свака цртица подрхтаваше, вришташе. Призор је био стравичан. Грозан. Очи гораху. Испод њих се појави некаква црна мрља. Она као да поче да клизи по образима и да се слива низ лице. Подиже полако руку са ножем и усправи је изнад главе. Оштрица бљесну. 'Сада!' Начини први корак левом ногом и ципела прекораичи праг и стаде баш у простор одшкринутих врата. Маличице их помери. Подиже десну ногу да начини други корак и одгурне врата, али... наједном га ухвати грч. Ноге му скроз утрнуле. Није могао даље, као кип скроз се укочио. 'Ајде, ајде несретниче... па, ово је твоја шанса... дођавола...' Поче поновно гушење и несвестица. Вилица му цвокоташе.
'Ма, ко је то тамо? Ко је то? Шта се то тамо чује? То је неко пред вратима.' – зачу се глас из собе, а за њим и ситни кораци госпође Марковић. Било је крајње време. Сад или никад. Гаврило Ивановић наједном страховито врисну и побеже у собу и закључа се.
'Ааааа... аааа...' из његових уста побегоше тихи дрхтаји. Лице му помало спласну, али не скроз и оно је сада изгледало као отопљено. Зној му обли слепоочнице и стаде капати по раменима. Изгледао је жалосно, лик јадног, бедног човека, сувог, тешко болесног, неизлечиво болесног. 'Ђаволе проклети.' прошкргута кроз зубе, али не неким бесом, у његовом гласу одзвањаваше лака, али, опет, пуна мржње нота, оне отупеле мржње са којом се не може изаћи на крај, него се, са тешком муком мора прихватити. 'Докле ћеш себе мучити? Зар, толико мрзиш себе? Да ли је то могуће? Па, ниси ти крив... Други су криви, злотворе, и против њих и требаш ићи. Други су криви за твој живот. Њих мрзи. Њих. Али, не. Ти ћеш то овако. На себе. Да, да, на себе кад не смеш, кукавичка гњидо, на друге...' Свака реч га је болела. Удараше му по срцу, као бичем и сваким ударцем остављала дубљу и дубју рану. 'Зар никада нећеш себи опростити? Зар никада нећеш себи пасти на колена и себе молити за опроштај, и сам себи, бар са подсмехом, бар на глас се церекајући опростити. Продана душо. А, ако нећеш ти и не мораш. Баш не мораш. Али више никада, сад ти обећавам, нећеш никада више пљунути на себе. Па и ја сам, можда ипак способан на спектакуларно.'
Црне, горке сузе му облише лице. Никада овако није плакао. 'На себе. Неизоставно на себе.' Његов поглед се упре у нож који је лежао на поду. Он га полако дохвати. Био је јако оштар. Загледа се у његово сечиво. На њему угледа своје црне, измучена очи. Приђе поново вратима, одкључа их. Поново их малко одшкрину и провири. Било је и даље пусто. Врата дневне собе сада беху скроз затворена. Широм отвори врата своје собе и загледа се у угао кој су врата правила са рамом. Узе нож и постави га тачно између. Стајао је лабаво. Скиде ципеле са ногу, узе једну и подупре њоме врата. Нож поново постави тачно у висини срца и сад га јако подупре. Сада је стајао мирно, право, под углом од деведесет степени са сечивом окренутим ка горе.
'Треба се залетети, па право на...' Гаврило зађе дубље у ходник, на неких четири корака од врата. Ту стаде и дубоко уздахну. Руке му задрхташе. Лице му још више побледе, постајаше све прозирније. 'Потрчати, па... ка победи...'
Нож је и даље био мирно. Чекао. Спреман. Оштрица на врху бљесну.
'Да, да... спектакуларно... ка победи... последњем... болу... и... крај.'
Свом снагом се одгурнувши од зида, Гаврило Ивановић полете, полете ка последњем болу и на четири корака.... крв се сручи на под.

Како да волим друге кад не волим ни себе самог?