Светлана Пољак

     Објављује песме на www.poezijascg и www.tvorac grada;
Објављена и преведена на Холандски  на www.dиchttalent и заступљена на www.ooustkuvest. блогу Бранке Кораћ;
ауторизован сценарио и у припреми роман по истоименој теми...


ЈЕЦАЈ НЕБА

А што си се раскририла над овим
Вазда насмејаним Небом,
Па зубе пљујеш олова пуне
На багреме беле, храстове, жбуње,
Од јаблана вешала правиш,
Судиће ти шуме,
Свака ће травка да те прокуне;
И када ти се поглед рђав на тмину привикне,
Сунце ће ти судити и Месец и Звезде.

И они ће да зажмуре, проћи ће година много
А ти се више никад нећеш моћи заклети Богом.
Цркве ће ти бити прашњаве и празне без икога
Да те дарива или за здравље пита,
Јер ти ето јутрос ништа није
Да ми мрвиш сунцокрете, моја жита.

А што ми ко авет кружиш над главом
Ко неман нека чепатрљаш славом,
Кад ми је пролеће у земљи и оранице миришу,
Што ми јагњад будиш и чангријаш сада
Када ми голубови, магарци и вуци као једно дишу.

Да Бог да, неће те чути ни једна врлина људскога рода,
Ни љубав, ни осмех, мале ни велике радости и туге
И нека те се страст смирају никада не пода
Јер ти данас није ништа да ми вежеш мостове у пруге.

И ово Небо, Небо…вазда насмејано!

Да ми због тебе сто пут на дан пшеница плаче,
Што сикћеш ко лажљива врана,
Мислиш, жене ће ми вашљивице бити а
Деца гробљем трчати одрпана.

Сврбеће тебе ово нераспевано поље кукуруза,
Коровом клијати шуме и вода цурети из блата,
Јер те молим да руке спустиш окрвављене
А ти нећеш, нећеш из ината.

Ужарени покори

Браћу гугутања са трепавица
Она које прорекла није клетва
          Твоја и моја
Оче мој мртви сиромашни,
Док нам се амбра слива низ лица

          Није то ни камен,
        Ни опсег, ни смола;
     Грамзиву срцу стакала
   Гутам ја из утробе што зија;
   Ко слепац слушам без бола
Преврат и блеку недужних оваца

             Не слушај ме
     Оче мој мртви, сиромашни
        Јер сад бих ти рекла
          “Да сам могла
имала бих ја и других отаца

           Плетиво жеге
Што се ко амбис подамном шири
     Распеваћу у небеса,
Лакше би ми било кад бих знала
  Ко су нам и шта тотеми били

            Ти сада у мени
   Видиш описе твојих џелата
          Осећам оточја
  Којим сплавариш пун туге,
Што ја се психоидно плашим рата
      Звезда, животиња и људи

            Постајем камен
              А не богохулим
Ја лудим од  ужарених покора.

Сетва

Нимфа што свира музику сфера
        У глобусу врућина;
Кроз пулс помрачења, још увек
Се лију потоци звезда и дрема
                    Покор

  Долијала страст је моја вера;
    Пој пљуска као корона,
Овековечена милина од сребра,
Копита галопом црквених звона.
   Моја је мајка сељанка била
             Али мирис озона,
      Пластови препорода су текли
            Кроз њена недра

Ко света вода што безверје лечи
       Док се на њему суши
У камену, у разврату, у полеглој
 Месечини на дремежу трулом
Кад се пољана макова руши
Или се некад ветар запаром гуши

  Небо кад перја по свету бело,
  Знам, негде се заплиће ветар
     У нечија прса и бокове;
 Семе кад буја с пролећа свело,
 Знам, негде је набрекла земља
      И ноћ негде истоварује
                    Богове туђе. 

То није мој свет

Не познајем ја више ове људе
И не садим ја то ђуле
Преселога хлеба
Не печем ја ту башту ко пустињу
Где је живот сув и врео куд се
Воњаве стопе
Разливају под растопљеним
Зрацима поспаног Сунца

Није због мене ова равница
И земља пуста
Нисам ја потомак
Распомамљеног гнева
Не отимам ја из дечијих уста
Нити је моја земља курва
Која са сотоном загрљена пева

Не разапињем ја на литицу греха
Тај хропац учмао, испребијан
До смрти
Не чувају моји дедови и оци
Пехар набрекао од крви
Нити су им споменици осветом застрти

Не плачем ја што ми спомен
                                        Арлауче
Као граната из мозга креће
Ни што се пече ко жртвено јаре
Детињство моје деце;
Плачем јер видим мало преостале среће
И плашим се да јадна поклекне, погине
Па да од ње више ништа не остане.

Крваво перо

Пратим поспани траг крвавог пера
Ни налик крину што види даље
Мимику одевене крви, сржи и вера
У бакљу што даје болне медаље

Предиго снива, ко ли је брзи
Од гаруде и зделе љубавне млечи,
Андрогине, лотоса цвета, крста и стреле
Златне гране и гутаних речи

Пожњевени живот образом тече
Уцена душе за крошњу дана
И наги оток самртних брига
У теборе очију емфисбана

Да ли једрењак или је таљига
Гргуће слапом тела, два по два метра
Самртници несуђени, нежељени
Продани куји за младост ветра

Већ дуго му струк под угарком
Одвајкада крвљу пише, јер крв кљује
Везе голе у грлене, стих за стихом
И нико му не верује.

Жал

Жао би ми било када бих умрла
А да не видим
Рађање светова из апсолута
Да не одгајим у погледу твоме
Маслине црне
Пре него ме Сол нигер прогута
На крају старог, прашњавог,
Сеоског пута

Ја молим за живот пун као око
Нећу да појем са великим ништа
У кући кармичке страсти знојем
Хоћу да роним дубоко и ројим
Ефемериде
У најмањем кванту времене
Између Озириса и Изиде

Срећна да нисам среће би било у мени
У камену, на папиру,
У Библији, у Псалтиру
И док њушим тајну светог грала
Хоћу на миру ту кап
Када будем пала
Да се излије у бујицу, у море
Па срећом у самоћу и стих

Сав труд и нагон злих
Решава сотонину загонетку
А мени омиљео закон Господњи
Омиљео ми ти
Ти си ми све Он ми је свја
Поњава гола и лек кадуцеја

Дај мало ироније у ту романтику
Да се двоглави и воњави смире
Заспи ко хука на моме крилу
Док нам се везу муслином вене
Да жалим љубав док умире
Кад уместо црних породи
Маслине зелене

Једна бајка

Ока ми мога не видим више
Од терета јарког лакше зажмурим
Кад ми се прича, престанем да дишем
Када заћутим, дајем се бури

Оно што се збило на почетку света
Враћа се освитом године сваке
Орач ко је био слави сушна лета
А сваки је човек по мало од свраке

Чудиш ли се огњу у којем
Слабији на леђа јачије прте
Одвагана вода и пет планета стоје
Од порода звезде прате, около их врте

Но, Божија је рука у име света мека ко свила
Па човек рођењем добија плату
                                                  Таленат неки
И ја бих тако да сам због нечег Божица била
Давала златне тијаре и сваком поглед меки

Мртвачке градове, од тамјана сагове
Омиљео би поклон у облику дана
Фруле од лазурног камена на напрсле прагове
Све бих ја то напојила сама

Нека мртваци осете миомирисне звуке
Да им се смрт за живот скрати
Бајославне градове дати им у руке
Па их онда редом на истину звати

Да ли ти се чини жив тај дан
Којег је лепо и робом бити
Од Херодита и четири дела Грчкога дана
Па онда ’вамо до овог самара
Кад ће се вода света пити из суровог длана

Расквашена даљина

Пожар месечине
Вазда грмљавина
Просто ме разгневи од миља
Рука моје старе мајке
Која ме благосиља

О, нисам се ја због тога
                           Родила
Помози ми да не будем
Сујеверна као богомољка

Није се због тога слила
Модро бела усна статуе
Богородице мајке

Није се раскрилила
По ивицама паркова
Пучина помилована
Да будемо само
Васкрсла
Расквашена даљина

Кајање

Маслиници као предсказања
Сунце се од јутрос вуче
Мрси и урања
Као питоми гепард између грања

Видим-беснуље сете роје за тобом
Као што во трчи за храном
А пастир за стадом
И ја бејах тамо да насладим
Младо преполагано кајање

Јер нам лепше некад цветаше
Купине
Док се не догоди ствар
Што се зове време
Онда су твоје руке са мирисом диња
Уплеле иња у звездарницу
Па је звездана прашина
Заувек лутала
По мозаицима засвођене апсиде
А ја је гледала како за тобом иде