Сања Петровић

petrovicins@yahoo.com, http://sanjapetrovic.phpnet.us

Сања Петровић рођена је 1972. године у Новом Саду.
Завршила је информатику на Техничком факултету „Михајло Пупин“ у Зрењанину.
Писањем поезије се бави и то са успехом већ дуже време.
Песме су јој објављене у књижевним листовима и часописима како код нас тако и у иностранству.
Поред писања поезије врло успешно се бави и писањем игроказа за децу
који се са успехом изводе у дечијим вртићима као и школама.
Песме су јој заступљене у зборницима и антологијама. Бави се мултимедијалном уметношћу за децу.
Добитница треће награде на међународном такмичењу „КУСАМАКУРА“ хаику поезије у Јапану 2007. године.
Објављене књиге:
„МАСКА У ОГЛЕДАЛУ“, песме 1997.
„НЕСТАШНЕ БУЛКЕ“, песме 1997.
„БИСЕРИ ЗА МОЈУ МАМУ“,  дечији несташлуци 2006.
„ВРЕМЕ ЈЕ КАО ХАРМОНИКА“, песме 2007.
"ДЕЦО, ШТА МИСЛИТЕ О...", игрокази, ПОЕТА, 2008.
Члан је Међународне организације Савеза књижевника у отаџбини и расејању (СКОР) – Београд, Одељење у Новом Саду
и  Удружења писаца ПОЕТА.
Живи и ствара у Новом Саду.

Тренутак чаролије

Знам да ћемо се срести.
Сама помисао на то
усхићење ми рађа.
Шта ћу ти прво рећи
смишљам већ данима.
Којим надањима
да те дочекам?
Којим осмехом
да те обвијем?
Само у том тренутку
ћу знати,
тренутку чаролије.

Да траг остане

Чамим у кавезу саме себе
жељна излаза.
Можда чежња за тобом
је путоказ и избављење.
Подари ми пољубац,
своје трептаје,
нек емоције цуре
низ твоје дланове
да удахнем део тебе.

Угризи ме. Угризи ме јако
да знам
да је све стварно
и да траг остаје.

Сећање

На усне ми капље
музика виолине.
Устрептах запљуснута нотама
њене страсти.
Надолазе емоције, навиру сећања
на оне дане, на оне дане.

Плесали смо у дворани Арене.
Била сам музика.
Ноте су ми се нагомилавале у стомаку.
Коса ми је лепршала уз Штрауса.
И била сам срећна.
Обучена у осмех и надања.

Када сам се пресвукла
не знам ни сама.
још увек трагам по сећањима.

Увек уз тебе

Шаљем ти ветар
да те обаспе мирисом мојим
да када застанеш и удахнеш
у тебе се стопим.

Да будем стопа твоја
да ме свуда са собом водиш
и да се никад, али баш никад
од тебе не раздвојим.


Само настави да ми причаш

Причаш ми душом
ти стари морски вуче
што многим пучинама лепоте
си пловио.

Причаш ми скулптурама,
причама, песмама.
Причаш ми
мислима, музиком.
Причаш ми ветровима,
водом, ваздухом.

Само настави да ми причаш
и храниш сваки делић
мога бића.
Чиниш ме пресрећном.

Хвала ти

Хвала ти
на сваком такту
твога срца.

Хвала ти
на свакој молитви
упућеној за ме.

Хвала ти,
хвала ти
што постојиш.

Поносно те носим
печату душе моје.

Када ноћ прекрије град


Сваки пут
када ноћ прекрије град
журим
да ти се кроз отворени прозор
ушуњам,
својим уздахом
машту да ти распламсам
и са њеног ћилима
љубавни прах поспем.

Јутром
када твоје оке сунце окупа
и измами први осмех
да осетиш сласт на уснама
изговарајући име моје.


У теби

Знам да осећаш
вулкан моје страсти
да и тебе она обузима лако.

Знам да сам ти се
увукла под кожу
и својим ликом
запосела ти свест.

Заносно корачам
улицом твоје душе
осветљавајући је.

Тако ми је лепо
у теби.

Дон Жуан

За Вас је свака жена јединствена.
Посве лепа.
Даровита.
Песма.
И свакој од њих прија пажња.
Лирски трептај.
Жељена, љубљена,
по мало вољена,
ношена надањима, маштањима
будна кроз снове.
Градећи нове?
О, да. Градећи нове.

Ткачи

Да ли ти се десило
да читајући песме
у свакој од њих,
али баш у свакој,
нађеш део себе?
Запиташ се
како је песма писана
баш по твом животном сценарију
и одједном
не осећас се усамљено.
Зачуђено одговор тражиш
а он је лак:
осећања су иста
само су други ткачи!

Позорница

Свако о нечему сањари.
Снови су позорнице без публике
а ми глумци без премца
који играју по свом сценарију
и у сопственој режији
са омиљеним статистима.
Када звоно зазвони
и завесе на позорници се спусте
неки сасвим другачији живот водимо
градећи нове снове.

Онај дан

Данас је онај дан.
Када киша пада.
Када ти се спава.
Када ти се не прича.
Када се нервоза лако рађа.
Када се свађа.
Када се кајеш што си из кревета устао.
Бар да си у њему остао.
Снове би лепе снивао.
Уживао.
Евентуално се протегао.
Можда и кафицу намирисао...
Али данас је онај дан.
Када киша пада.
Када ти се спава.
Када ти се не прича.
Када се нервоза лако рађа.
Када се свађа.

Растанак

Посматрам те.
Образи су ти бледи.
Носе знак твоје срамоте.
Срце ти убрзано пулсира.
То срце у којем је сахрањено моје.
И речи неизушћене
ето, осташе без еха.

Ово је мој последњи чин
и зато, Одлучности, испуни га.