Ивана Петковић

ПРОШЛОСТ

Већ одавно липа стара не мирише,
То пролеће прође са вихором лаким,
А још мирис онај моја душа дише,
Пробуди се чежња са пролећем сваким.

Давно прошло време чека ме у чами
И блиста к’о суза невинога роба,
Само каткад назрем искрицу у тами
И осетим мирис прохујалог доба.

На свакој се ствари паучине сплело,
Прашина по тихој, оронулој соби,
Где смо једном, драги, уздахнули врело
И причали, срећни, о будућој доби.

А сад ничег нема, све је утихнуло,
Моје слутње све су мрачније и теже,
Расплину се време што је некад било,
Само једна суза за њега ме веже.

У ИМЕ ПРОШЛОСТИ

Каткад кад ветар донесе риме,
Прошлих времена кад букне плам,
Да л’ те још иста туга затишти,
Да л’ је и тебе због тога срам?

Што срушише се сви наши снови,
Несташе речи заноса тог,
Кад смо још невину срећу крали,
Скривали искру погледа свог.

И дрхтај гласа у песму сплели,
Спајајући длан о длан,
И сањали што нисмо смели,
Ослушкујући нови сан.

У име оних пресветлих дана,
Ја душу своју разгрћем сву,
И као некад налазим речи,
и живот дајем за срећу ту.

СВЕТИ ПРАХ

Дођу ми у неке немилосне сате
неизбежни звуци претрнуле ноћи,
довлачећи мрачне, крваве џелате,
да приправе гозбу у мојој самоћи.

И звекећу ланци, звоне сабље бритке,
у оштрици сјаја гледам своје лице,
па у том тренутку започињем битке,
и насрћем слаба на њих немилице.

Они се у смеху гуше громогласном,
славећи у буци нечастиве моћи,
непомична стојим у озрачју јасном,
сатрвених жеља у тешкој самоћи.

Али пасти нећу пред том мрачном хордом,
у оку ми сија светла сена Крста,
дижем поглед Небу, утешена, горда,
пољубивши свети Прах с Његова прста.

КАД САМО ПОМИСЛИМ

Кад само помислим да ће проћи време,
да ће све што буја, цвета и мирише,
од заноса ове замршене треме,
да свене, да стане, постане све тише.

Да ће ова жеља да спласне у чами,
устрепталост њена спута се и згасне,
кад ме једна суза дотакне у тами,
занемеће речи умилне и страсне.

Покоју ће душа, а тело ће праху,
мир посвуда биће отужан и свео
и свака ће нада винути се страху,
не слутећи више ни твој додир врео.

ТВОЈ ОТИСАК

Твоја свеприсутност
нека топи челик у души,
да ме твој додир ваја
по идентичном калупу Твоме.
Ти си ми слика,
којом равнам нацрте своје,
да у моме лику, бар за трен,
препознам одраз Твој.
Ти од глине човека створи
и дахом својим Живот му даде,
тек и ја сам само грумен,
учини да и на њему засја
Твој отисак.

ПЕСНИКИЊИ

О, песникињо, олујних зора,
крвавих мора,
зборим ти реч.
Можда си и ти срцем дотакла
и реч се омакла-
-та жива сен.
Можда си ногом ступила својом,
заједно с мојом,
на облак тај.
Можда си чула титраве звуке
и с моје руке
попила кап.
Можда си исто к'о и ја снена,
овога трена,
док слутиш сјај.
Можда и тебе, нека је песма
из твога несна
тргнула сад.

ПРОШЛОСТ

Већ одавно липа стара не мирише,
то пролеће прође са вихором лаким,
а још мирис онај моја душа дише,
пробуди се чежња са пролећем сваким.

Давно прошло време чека ме у чами
и блиста к'о суза невинога роба,
само каткад назрем искрицу у тами
и осетим мирис прохујалог доба.

На свакој се ствари паучине сплело,
прашина по тихој, оронулој соби,
где смо једном, драги, уздахнули врело
и причали, срећно, о будућој доби.

А сад ничег нема, све је утихнуло,
моје слутње све су мрачније и теже,
расплину се време што је некад било,
само једна суза за њега ме веже.

УМРЛА  ЉУБАВ

Не, ја више, драги, не осећам срећу,
када нам се очи сретну у самоћи,
нити благослови на име ти слећу,
вечерас ћу тихо неком другом поћи.

Не осећам пламен жара да ме пржи,
нити дрхтај онај да ме помно кида,
нити капље зноја продиру из сржи,
ја у себи немам блаженога стида.

Нема те дилеме да ме од стра' баци
на колена слабу од жеље и туге,
нити с твога сунца милују ме зраци,
срце сада иште неке чежње друге.

Умрла је љубав, к'о да никад није
грејала нам срца, мртвила нам тела
и на томе месту празнина се крије,
к'о да никад нисам љубити те хтела.

ОТАЏБИНО МОЈА

Отаџбино моја, зар су прошли часи,
кад си се к'о храст небу успињала,
над тобом се вију издајника гласи,
за чију си почаст свеце жртвовала?

Зар ћеш затајити тутањ младог врела,
звон планинског овна, стада предводника,
девојачке игре, поклике са прела
и крваве сузе палих устаника?

Замрле су трубе, тимпан и фанфаре,
нема Обилића, Топлице и Марка,
свој ти хоће, земљо, име да отаре
и да туђа груда постане му мајка.

Докле ће, земљо, Бранковића семе,
изворску ти воду да трује и прља
и да рађа ново издајничко племе,
док брат се на брата подиже и срља?

Света мати моја, слушај јецај ови,
како мукло пева историју своју,
то певају наши мртви прадедови,
оплакујућ болну отаџбину моју.