Гордана Перић

Чекам те

Чекам те, драги.
Залуд он зове из даљине.
Заувек твоја,
Ја кријем сузе у смеху.

Дођи по мене,ти,
Што ме, кажеш, волиш више
Нег’ он.

Може ли поток прерасти море?

Варка

Камено срце дала сам ти
Одевено у сомот.

Љубиш ме.Усне сам ледне
Прелила ватром вулкана.

Осмех у мојим очима.
Не видиш очај у њима.

Спушта се тело моје
У врелу твоју постељу.

Душа је давно далеко.

Сусрет

На Сунцу је стајао, насмејан,
Чекао ме је.
На крилима ветра сам пристизала
Млада, заљубљена, озарена,
Мене је чекао.

Сједињени, руку у руци,
рука у руци, нада у очима,
ко птице што заједно крећу на југ,
пошли смо, заљубљени,
у срећу, у нови живот.

А онда је облак заклонио Сунце.
Одједном,
Ми смо се у тами претворили
У звери дивље, крволочне,
У звери’које реже једна на другу
И заједно немају шта да траже.

Почетак зиме

Пружам руке - нема те.
Лутам кроз маглу
А страх ме је.
Губим те.

Вичем у мрак
Твоје име
А нико ми не одговара.
Хладан, јесењи зрак
Препун је твојих мириса.

Боле ме твоје усне
Док газим листове суве
И ветар јеца све тише.
-Не, ти ме не волиш више!-
јаучем у сумраке глуве.

Не питај

Не желиш да знаш.
Не желиш да изговорим
Речи тешке,
Камење што се
на срцу накупило.

Јер ако почнем,
Лавина ће се покренути,
Биће суза,
Биће уздаха,
И поломљених нада
И неиспуњених снова.

Овако је боље.
Можда чак и успем
Помало да те волим.
Јер ако питаш
Ја ћу ти рећи,
Окренути леђа и поћи
Негде где те нема
Да не видиш како крварим.