Дуле Р. Пауновић
Објављивао је песме у многим часописима: "Тимок" (Зајечар), "Кишобран" (Ванкувер - Канада),
"Мајданпешке новине" (Мајданпек). Члан је Удружења писаца ПОЕТА.
МАЈКА
Када на починак кренем и опхрва ме сан,
снове снивам као да се вратио срећни дан:
долази одмах, тиха и бледа али весела
МАЈКА, и у њеним рукама видим да је плела
плетиво јарких боја, шаре су пољског цвећа,
а поред Ње и даље титра воштана свећа,
коју запалих Њој за душу, и мислим грешан:
сину за пут Себи плете да не буде неутешан.
И пружам руку да помилујем Њено лице драго
од среће, што се надах да ћу са Њом поћи
а Она, одједном смркнута, одгурну је благо...
Огласи се и први петао, обећа да ће опет доћи
и сагоре у светлу зоре. Ја чекам да утрне дан,
чекам ноћ да оживи, да опет дође мени у сан.
Ж Е Љ А
Лагано, још један тужан гаси се дан
са њим умиру нада и мој једини сан.
Са надирањем таме звезде се не пале
као да су негде вечним сном заспале.
Вечним сном ?! Да ли ћу ја ноћас снити
или ће ми живот без снова бити ?
Када легнем, можда се пробудити нећу ?
Сам сам, ко ће ми запалити свећу ?
А хтео бих да почивам крај оца и мајке,
то је одувек моја једина жеља била,
од давнина, да вечно слушам нове бајке:
можда мајчине виле имају раскошна крила
и јака, понеће ме па не морам снити
и све ће нека лепша судбина у смрти бити.
Н О Ћ
Сних, дуго сних, лепоте из тамне ноћи
што ће јутром раним у очи доћи.
Али буђењу дође час, чудан час:
у поноћ, или неко доба ноћи, чух глас
тих: Пробуди се у мрак густи погледај !
Подамном, на све стране сазвежђа расут сјај,
надамном густи мрак, крај мене звезда пар:
трепти... чиме ли сам заслужио овај дар ?
Да ли је то сан или неки свет други?
Сањиве очи, лепоте пуне, лагано се буде
и ум са њима, и све се стопи у промишљај дуги:
ни очи ни ум не могу о томе да просуде.
У то, ведро злата расу месец пун, у том трену
бљесну бреза бела, а ја дуго гледах њену сену.
НЕВЕСТА ЈЕЛА
Самоћа је предуго моја судбина била,
некада, више није, разлог слутиш:
некога сам тражжио, нисам знао, мила:
КОГА, сада знам ал’ тебе нема – ћутиш.
У поветарцу често сам слушао твој глас:
тих, уплео би се у гране зелене, витке јеле,
њихао би је и сећао ме на твој ход и стас:
та игра трајала је јесени целе.
Зима дође, јела невеста у белом поста:
гледао сам је и сањао тих кратких дана,
расплинуо се сан, чекања ми беше доста,
нисам хтео да прокрвари стара рана,
опет да боли, па кренух пут твог села:
када те видех, оживе у мени невеста – јела.
ЧЕКАЊЕ
Сину Срећку Д. Пауновићу – Медведићу
Чекао си ме стрпљиво,
дуго:
дечаштво,
детињство,
младост целу.
Чекао си ме
јер сам ти био потребан
да одрастеш
и постанеш човек.
Све је прошло:
постао си човек
и без мене,
и мој живот је изгубио све:
и смисао.
Сада ја чекам Тебе,
дуго:
мени старост пролази,
и умирем:
смрт је све ближа.
Не треба ми опроштај
Треба ми Твоја близина,
Твој глас,
додир...
да осетим Твоју топлину
Твоја топлина
да ми буде мир у гробу
и да смисао смрти.
Сада Ти ћутиш.
ОГЛЕДАЛО
Дечаку питомих очију и невиног израза лица,
који више није дечак
Дечаче, одавно, када си био сасвим мали
на поклон једно огледало су ти дали
и рекли су ти да има само једну ману:
видиш лица око себе и једну страну.
Дечаче, иза тебе су сада сва та лица
која су ти огледало дала, разједа их кривица,
а ти, окрени огледало и наличје види:
на њему нема никог ко треба да се стиди.
Знај: истина никада није била наличје лажи,
све зависи од тога ко ти о томе говори.
Погледај и једну и другу страну па кажи:
ко горку истину а ко сладуњаву лаж збори.
На коју ћеш страну стати – сам одлучи
Сам, да те једног дана савест не мучи.
Ма где отишао и био, од себе не можеш побећи.
НА ОДРУ
Сонет посвећујем мајци Катарини
Није сан а не желим ни да је јава:
Она на одру лежи, као да мирно спава.
Лице јој је од пламена свећа бело
лепо, ни у судњем часу није свело.
Обучена је, као да на далеки пут иде,
свечано, да је достојанствену виде.
Али са тог пута повратка нема,
гледам: мајка као да спокојно дрема.
Срце би хтело да Она са одра устане,
ум ми говори да то не може бити...
суза је застала, душа јој не да да ка’не.
Сутра ће се у вечну кућу преселити:
ја ћу први бацити грумен на сандук
- проломиће се јаук а полећи ће мук.
ПИР
Ноћас сам поново снио пир јата црних птица,
Крви и комада меса било је на све стране,
Жртве стварне, овоземаљске, познатих лица:
Мајчино и моје, оштри кљунови кљували су ране.
Мајчино лице је мирно, као да је ништа не боли
Ја кријем очи и плачем, мукло дозивам помоћ,
Приђоше људи у одорама светлим, охоли
Смеју се, један страсно рече: тек је почела ноћ,
И свака, сваки сан, у будуће би ће ти исти,
Молио си Нас да дођеш у наш свет, свет смрти
Вечности, и после смрти птице ће те гристи,
Кљуцати ране... на лице ми падоше зраци шкрти
Новог јутра, престаде пир, разлетеше се птице...
Сан бледи, али предамном лебди мајчино лице.
ОКАСНЕЛО ЈУТРО
Јутрос је зора румена окаснила
Даница звезда на небу још блиста
Низ твоје лице роса се слила
И пркосиш јутру сјајна и чиста
Из ноћи, као из чежње да си дошла
У полутами шушти твоје витко тело
Поред мене у заносу си прошла
И у плавети тамној нестала весело
Срце у грудима снажно је заиграло
Измешали су се усхићење и страх
Пред тобом време овог света је стало
А сви кипови претворили се у прах
И ја сам за тобом кренуо слепо
Повукло ме твоје лице бело и лепо
БЕЗ ЗНАМЕЊА ЖЕЂ
Епилог сонета „Без знамења“
Зашто су жеље моје остале пусте Посустао сам, уморан од свега – стао,
И зашто се лепота усред таме густе Угледао сам птице из дечачких дана
Без златастог знамења тихо своди Ћутале су, као да им је било жао
Док птице веснице снивају на води. Што је у души мојој самртна рана
Малом јату довикнух жеље у лету: Хтедох немоћном руком да махнем
„Хоћу и ја да свијем гнездо у свету !“ И довикнем им: жеља немам више !
Од тада су године многе прошле Ллетите даље, ја ћу да предахнем,
Ноћи дуге, немирне без сна су дошле Жеђ да утолим кад’ падну прве кише,
Свици сад’ хитају путевима таме Ако их дочекам, а бојим се – нећу.
Ноћи постају дуже а дани краћи Док живот постаје моје слутње црне
И жеље и птице остадоше саме, Дрхтавом руком себи палим свећу,
А ја се питам: хоће ли ме наћи Последњи пламичак у оку трне,
Птице веснице из дечачких дана ? Плам свеће у тами као ватра гори
Да глас чујем и зацели се рана. А жеђ душу до судњег часа мори.
ПУТ ДО ГРАНИЦЕ
Над мојим путем црн се облак надвио
у даљини – полегао је по њему,
остатак неба је туробан
на добро не слути.
А ја:
и ако застанем, време ће тећи
и без мене,
и ако пожурим, време ће тећи
својим устаљеним током,
и ако кренем назад, време ће тећи
својим предодређеним током
У сусрет,
у загрљај судбине:
и све постаје до бесмисла једноставно,
све је до бесмисла предвидиво...
и то одузима наду.
А свему:
и даје и одузима смисао
граница живота, која незнам где је повучена.
Ипак – стао сам:
а време - тече,
отиче,
истиче...
И ја већ наслућујем
своју границу живота
или желим да је видим
... можда и да је прекорачим.
У Мајданпеку
1./2. август 2008. год.
НАША ЉУБАВ
Дуго смо ходали невидљивом линијом,
оном линијом која дели таму од светлости,
дан од ноћи,
снове од стварности...
Зато је све истовремено
било скривено мистеријом таме
и бљештало је на светлости која долази из срца:
све смо видели и ништа нисмо видели.
Држали смо се за руке и били смо далеко,
шапат је одјекивао тамом и губио се у светлости,
миловања су пријала док се од њих отимао крик
а очи, очи биле су сјајне у мраку и губиле се на светлу...
То смо били ми. Ми и наша љубав...
која је трајала и нестајала да би опет бљеснула:
у срцима, у души, у сусрету...
која је трајала само да би имали разлоге да живимо.
А једнога дана... једнога дана са ивице ноћи
наши путеви склизнули су у понор освита,
и схватили смо да сваки води на своју страну света,
а ми смо само ишли, ишли, ишли... њима.
И сваки је на својој страни постајао све мањи и мањи,
на крају, свако је нестао на својој страни света
а и даље смо ишли, а да нисмо знали где и зашто.
То смо били ми. Ми и наша љубав... која је нестала
а да је никада није ни било.
ЖЕЉА
На литици,
Крај реке,
На нашем месту...
Одавно је то било,
Пожелео сам да те видим,
Девојчице моја !
И твоју песму да чујем
И твоје усне да осетим
И погледом да те милујем...
А када сам те срео,
Протекло је од тада времена много
И ми више нисмо били ми:
Твоје очи беху пуне снова,
Усне беху неме и хладне
А мој поглед те је само пратио.
И схватих:
На литици, крај реке,
На нашем месту...
Нисам желео тебе,
Желео сам успомене
Које се рађаху из мојих снова:
О теби
И нама,
Девојчице моја,
МОЈЕ ПТИЦЕ
И те године
Пред сам крај дана, оловно сивим небом
У правилном поретку
Птице су летеле ка новом дому,
На југ.
Непрестано су грактале
Чини ми се:
Хтеле су нешто да ми кажу
Али, ја их нисам разумео
А оне су журиле и морале су да одлете
Махао сам им дуго руком
У знак поздрава
И за срећан пут
Довикнуо сам им: без њих бићу тужан
Нека се врате пре пролећног сунца
И те године
Зима је почела рано и трајала је дуго:
Са првим снегом почели су дани самоће,
Време као да се следило и стало
И помислих: нећу дочекати повратак својих птица
Наредне године,
Са првим данима пролећа и првим цвећем
Са југа долетеше моје птице са птићима
Веселе и разигране, јарких боја
И поново цвркутом певаше своје души драге песме.
ЧЕКАМ ТЕ
Дођи,
чекам те на раскршћу ноћи и свих ветрова.
Пожури,
да ме ветрови не однесу својим небеским путевима.
Ако се то догоди,
развући ће ме кроз таму на све четири стране света.
И ја,
никада нећу нећу пронаћи путеве повратка.
А ти,
слушаћеш само хук мојих песама са небеских висина.
НОЋ У ОКУ
Песма је посвећена Њој, жени очију
Боје ноћи и Боје освита
Ноћ, густа и црна са трептавим звездама
Сав простор је испунила,
Миром и спокојем све је обавила.
Васељена као да спава вечним сном.
Разиграна душа постала је део спокоја
И осећам у себи широки бескрај ноћи
А око себе, зидине непробојне таме
Док васељена звездама дубину у оку дуби.
Пожелео сам да чари ноћи трају, трају...
А потом... на Истоку зора је зарудела
Тама и спокој почели су да отичу у Једно Око.
И звезде у њима уточиште су нашле.
Када је освит открио лепоте Њеног лица,
У Једном Црном Оку, опчињен дубином,
Осетио сам топлину и неслућену ширину
Једне душе која је крила све Тајне Ноћи.
Била је то Она: Жена Дубоких Црних Очију
Из којих се у простор расипале Тајне Њене Душе (ноћ)
И шириле светом, сејући и патњу и чежњу...
Очи Дубоке Црне које су откривале Лице. (дан)
НА ЛИТИЦИ
Причај ми док седимо на литици, над понором
Над Нашом реком.
Дуго смо чекали овај час.
Само ми причај, следићу твоје речи и мисли
До неслућених висина
И до запенушаних таласа реке.
Пусти поглед нека плаветнилом блуди:
Ићи ћу за њим
И Бићу испред њега:
Тада ћеш ухватити мој поглед
И све, све ће постати дубина моје душе
А ти ћеш бити у њој
И сретаћеш себе у сваком кутку и свему.
Осетићеш неслућене радости и топлину
Са свих страна, до тебе ће допирати песма
И шапат, и руке које ће те миловати
И схватићеш: све је твоје и све постоји за тебе...
И сав свој свет створио сам и посветио сам теби
Зато, буди господар тог света
Живи, уживај у њему
Док постоји мојим постојањем и животом.
Јер, ако мени дозволиш да постанем господар,
Обори поглед у дубину, ка запенушаним вировима
И знај: у твом погледу мој свет ће нестати заувек
У зеленој дубини, у запенушеним вировима.
ЧЕКАЈУЋИ ДЕВОЈЧИЦУ
Суза врела је ка’нула са мог тужног лица:
није дошла моја Девојчица...
Надао сам јој се и сањао је целог дана
а она, можда је и она сада уплакана.
Можда плаче, а можда се злурадо смеје...
можда је хтела у мојој души наду да посеје,
или отровно цвеће јарких, топлих боја
ватром и мирисом да испуни сва чула моја.
Незнам где је Она, шта мисли, шта осећа...
Да ли су успомене на Нас за Њу срећа ?
Као за мене. Или је чекање Њена освета ?
Ноћ је пала. И последњи стихови сонета,
и још једна суза је ка’нула са мог лица
јер само стих сонета постала је моја Девојчица.
ВОЉОМ БОГА
Те 2002. године на свети дан Видовдан
умрла је Она, вољом Бога.
И мој живот је кренуо другим током:
Њена смрт заменила је све тезе у мом животу,
и мој живот је добио потпуно нови смисао:
постао је лагано, тескобно умирање.
Једини циљ тог и таквог живљења
постала је смрт: коначна и неопозива.
Али за разлику од смрти,
која је истовремено тренутак и вечност,
мој живот је постао вечност, испуњена болом
и успоменама на Њу,
које лепотом боле до јаука,
од кога се гасе звезде
и од кога тамни Сунце када је у зениту...
То само потврђује закључак:
да је живот постао своја сушта супротност,
и то, опет, вољом Бога...
Истог оног Бога који ме је осудио на живот
а који је самом себи досудио жртвовање али и вечност.
Изгледа, на први поглед, да смо у нечему слични,
али смо дијаметрално супротни:
јер, Његова воља је и моја и Његова судбина,
Он је себи досудио вечност
а мени само пролазност и патњу земаљског живота.
И ништа више,
Његовом вољом, вољом Бога.
КАКО ДА ТИ КАЖЕМ ?
Како да ти кажем, а ти да ми поверујеш
да у нашим животима ништа није случајно:
ни то што смо се родили,
ни то што сам се ја родио много пре тебе ?
Како да ти кажем, а ти да ми поверујеш
да је наш сусрет одређен пре нашег рођења
и да смо заједно морали да идемо истим путем:
загрљени или једно поред другог, све једно је ?
Како да ти кажем, а ти да ми поверујеш
да је наша љубав морала бити пуна искушења,
да је њему одолевала вољом неке више силе
и опстала само зато што је била платонска ?
Како да ти кажем, а ти да ми поверујеш
да ће наша љубав опстати и живети и после нас
само зато што је бестелесна и чедна
и што јој је стих моје песме удахнуо вечни живот ?
Како да ти кажем, а ти да ми поверујеш
да ће, када се наше очи једног дана склопе,
на небу заискрити четири нове звезде:
четири наша ока, и сјати док је моје песме ?
Како да ти кажем, а ти да ми поверујеш
да ништа у нашим животима није узалудно:
све је прожето смислом, и да свему даје смисао
- трајање, оно у нама, оно духовно, ова песма ?
Пишем ти ову песму, али ако не поверујеш у њу,
ми ћемо и даље ићи путевима наших судбина
али, ништа неће бити чедно, изгубиће смисао
а небо ће бити тамније и сиромашније за четири звезде.
ЈЕДНО ВЕЧЕ ПЕСНИКА
Ромиња реуматска киша, време је суморно и тешко
И моја осећања су суморна, депресиван сам и безвољан.
Авети из мрака увукле су се у моју душу и постале су стихови
Једне песме, једног неконвеционалног сонета
И не знам да ли су дар, казна или предсказање...
Тек, да се сетим ове вечери, записао сам стихове:
живот ми је пакао – и често сам плакао
плачем и сада – јер ме напушта нада
остао сам без снова – а свиће зора нова
само још једна у низу – и крај је близу
молим Бога – као најближег свога
да скончам што пре – јер, време да се мре
време је сада – јер ме је напустила нада
И мир и немир, истовремено, испунили су моју душу
Да бих смирио себе, знам да некоме морам послати ову песму
Некоме ко ће је пажљиво и са разумевањем прочитати.
Судбина ми је дала Тебе:
Знам да ћеш ти пажљиво прочитати стихове и доживети их
На исти начин на који их доживљавам и преживљавам и ја
И то сазнање доноси ми блажени мир.
У ствари, не желим да умрем, нисам потпуно без наде...
Само сам сам
А самоћа наглашава сва она ружна, црна и непријатна осећања.
А када ти будеш прочитала сонет и будеш се дубоко замислила
Конектоваћу се на интернет и читаћу вицеве.
И смејаћу се. Наравно, смејаћу се сам.
Можда је и то део радости и наде. Можда...
Али свакако да је то моја судбина.
И ма каква била - моја је .
ЧИНИ МИ СЕ
Чини ми се: тек сада назирем бљесак рађања,
само као светлост која ме је заслепила.
Чини ми се: и сада чујем свој плач са рођења
као реакцију на осуду, на голготу и смрт.
Чини ми се: сада тек настаје свет око мене
саткан од светла и звука.
Чини ми се: небо постаје све тамније и мање,
звезде се гасе а свемир умире.
Чини ми се: лагано се у очи увлачи нека тама
али, она је моје време које неумитно истиче.
Чини ми се: када у свести завлада потпуни мрак,
све ће се изгубити и заувек нестати у њему.
Чини ми се: све је постојало и постоји мојом свешћу
и све ће постојати док је ње.
Чини ми се: да сунце сија том истом, мојом свешћу
и да живот траје само њеним трајањем.
Чини ми се: не могу да схватим смисао постојања
и то ме чини занемарљивим и малим у времену.
Чини ми се: утапам се у потпуну таму
и нестајем, нестајем заувек без трага у тишини.
Чини ми се: негде у недокучивој дубини титра пламичак
и постаје све мањи и нижи, постаје само тачка.
Чини ми се: то је титрај свеће на мом замишљеном одру,
која је упаљена мојом вољом и надом.
Једино знам: моја свећа ће горети и догорети
до апсолутне таме, густе, непрозирне... до краја.
А после ? Бљеснуће нови живот у нечијим очима,
светлост ће освајати поново васељену.
ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ДОБА
Песму, са надом и дражима неизвесности,
посвећујем Девојчици
Та 2001. година, која није много далека,
постала је једина одредница у сећањима,
постала је путоказ који сада тек назирем.
Дуги летњи дани били су кратки,
нисмо успевали да видимо све знаменитости
и знамења дата од Бога или усуда
у нашим распеваним душама
и разиграним срцима.
Осмеси у којима су се губили сунчеви зраци
и све што је тада обасјавало врело сунце
остало је недоречено, недопевано...
постало је своја сушта супротност
која је тада затирала путеве које смо утирали
ходајући загрљени од цвета до цвета...
као да нисмо знали да корачамо кроз цвеће.
Јесен.
Нисмо ни приметили када је зеленило почело да се злати,
а позлатио сам ту јесен прстеном на твојој руци:
ја сам само њега видео,
злато са твоје руке крало је злато око мене
Било је топло: грејало је сунце, било је то Михољско лето,
све је било топло: речи су биле топле, осмеси су зрачили...
Сасушено цвеће изгледало ми је као у цвату
и ја бих ти по неки цвет даровао
не слутећи ништа, а ништа није слутило ни наговештавало
да је све то – та јесен 2001. године – непоновљиво,
да злато тамни и нестаје у суморним кишама
и да његов сјај остаје заувек заточен у мутним барама.
Те исте 2001. године, која – опет – није много далека,
зима је била неуобичајено дуга и хладна:
снегови су, уз фијук ветрова, падали даноноћно,
ноћи су биле неуобичајено дуге
а нама су биле топле, непоновљиве и кратке.
И нисмо успевали да урадимо и кажемо оно што смо хтели,
а хтели смо много,
хтели смо да поделимо све тајне и радости
и с