Песме из књиге

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ

Љубодраг Обрадовић

ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ

Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти,
ипак, настављам по старом.

Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
Ви се бојите сами себе,
док крај Вас сати неумитно лете.

И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.

И ево, млатим се ту и кезим,
док главом кошмар лупа,
а срце нове поразе бележи...
Љубав је понекад прескупа.

А ко сам ја у оваквом стању;
очи упале, у души рана.
Изгнаник слепи у очајању,
или светлост згаслог дана?

Ко сам ја? И који враг ме држи,
да блебећем оно у шта и сам сумњам?
Да ли би да сам од живота бржи,
или скитница што узалуд светом луња?

Знам да знате како срце боли,
и да сте патили крадом.
Знам да сте сви били охоли,
кад Вас љубила млада.

Знам да су многе жеље нестале,
са данима, ко сан неосетни.
Знам да смо сви били будале,
баш кад се чинило да смо срећни.

Знам много, или бар мислим тако,
бесан на збиљу која ме меље.
Сад знам, ништа у животу није лако.
Лаке су смо жеље.

А ипак, излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар кад стане пред олтар.
Дрхтим за неку светлу будућност,
у којој ћу за многе бити тек сањар.

За неку будућност, са мирисом липа,
у којој ћу бити сањар кога и мрзе и цене,
док корача калдрмом кад киша сипа
и гледа светле рекламе, које нагриза време.


ЈЕДЕШ ЛУШЕ

Једеш луше
Горе доле
Кроз рупе
И ливаде цветне
И од огромне душе
Остану ти празне роле
После растанка
У тами шупе

Бледо лето
Одсјај чежње
Тело поцрнело на ветру
И једеш своје срце
Кораци смели обалом реке
Заборавити нећеш никад
Вече протекло крај тебе

И једеш луше
Оне застају у грлу
Ти клизиш кроз ноћ
Чекаш на мосту
Отписане ствари
Осећаји се руше у бол
Живот губи чари

Онда месец засветли
Јасноћа разбије кошмар
Не друже
Неће се од тога умрети
Пусти срце нека кружи
И бол је пролазна
Као и све
Што са животом
У животу
Пролети


ГОСПА

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

 Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

 Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.

Говорила је та госпа да воли,
да је затрескана, да не може
живот без мене замислити.
Сад то исто, другом жубори.

Како се губи равнодушност,
док поглед улицом лута.
Како се буди пажња и расте пркос,
пред животом уличара,
испод месечине од стакла.

 Смешила се та госпа тако гласно,
погрешила очајна, а страсно.
Ја сад стојим сам.
У плаћеној соби слушам ноћ.

 Како су мисли пролазне,
баш као лаке жене.
Светиње како се газе,
без казне
и како је глупо,
то окретање и шетање,
у празној соби.

 Та госпа сад не зна,
да месечина трула,
буди сећања
и да се због ње,
стежу песнице.
Госпа то не зна,
јер је срећна.

А ЛА ЈЕСЕЊИН

Ту, до мене, седи.
Главу горе, уживај.
Ништа тебе не сме да наједи.
Ти свирачу само свирај.

Свирај песме од давнина,
а ти душо не тугуј.
Била си знам са многима,
ноћас се моме пијанству радуј.

Загрли ме, љуби ме, то је занос.
Нема бола кад се разврат жели.
Нема ничег. Хајде, вуци ме за нос.
Ја и томе знам да се веселим.

Гле, како си слатка, једра.
Видим гориш од пожуде.
Дај и ја ћу руком у та недра,
што многе променише људе.

И ја ћу скоком у тај пакао,
о очи што лаж просипате.
За музику ноћас све би дао.
Хеј свирачи, свирајте, свирајте.

Ати душо, главу горе, уживај.
И ближе, ту до мене седи.
Сутра ће други песме да ти зборе
и можда шамар осмех да ти следи.

А ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина.
У животу све је игра.
Ја ћу даље пијан,
од живота ко од вина.

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВИ ПИШЕМ

Песму ти љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим много више,
данас у песми потпуно си моја.

Песму ти срце, поклањам,
уместо пољубаца којих не беше.
Много је лепше док се само сања,
стихови су ту, да те утеше.

Песма је ту да обмане,
стварност је стварно сурова.
Ја с' тобом хоћу у непрочитане стране,
ја с' тобом хоћу у живот без фолова.

Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћење,
поезија је за љубави ускраћене...

Поезија је лек и отров,
ја песме пишем одавно.
Многи кажу да сам песник лош,
ја их не слушам наравно.

И ја ти љубави песму пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
данас у песми поново си моја.

Песму ти срце поклањам,
уместо пољубаца којих не беше.
Најлепше је док се само сања,
у сновима сва надања се десе.

Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћење,
поезија је за љубави ускраћене...

ВАРКА

Трен понекад не пролази,
мириси липа носе нас лако.
Ох, како желим да те мазим,
лице уз лице, усне на усне, полако...

Ох, како желим музику у нама,
прелудије и оно тише, тише...
Ох, како лебдим док нас тама
обавија све више и више.

То сунце у океан тоне,
то сан уморне одмара...
У нама пролећа то горе,
то нас живот вара... вара...

МУЗИКА

Музика клизи кроз ноћ. Тонем.
Да ли је то само одсјај прошлог,
или у мени стварно звона звоне?
Да ли живот губи стари сјај?

Прах и пепео од мисли,
сејем уз месец.
Знам, одавно смо покисли,
мада ме то сад ни мало не пече.

Твој поглед и презир,
доносе утеху. Ноћ је.
Тешко се враћа прокоцкани мир.
Музика клизи. Стајем под стреху.

Случај је избегнут,
ниси рекла: не!
Жеља да са тобом пођем,
само је дамарима протекла.

Сад музика клизи кроз ноћ.
Смисао пуни празнине душе.
Лако је мостом проћ,
ја бих преко ако је срушен.

TИ ТО НЕ СЛУТИШ

Топлина ми срце заталаса,
док љубичица си смела,
у бекству од буке,
са рукама у џепу
туђег капута.

И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.

А ти никад нећеш осетити,
жар погледа,
из мрачних ходника живота.

Али мени је лепо,
док хладноћа руши ласте,
заспале у живој коси.

Мени је лепо,
док идеш уз ветар,
лицем окренута судбини.

Мени је лепо
и ја волим
и ову јесен
и лишће
и твој ход.

Ја волим
и моју разиграну машту,
све сумње
и сву бол.

Ја све то волим,
а ти и не слутиш,
да са лишћем,
које у пролазу газиш,
умиру и моје очи.
Ти то не слутиш.

НЕМАМ...

Немам паре да ти купим ни бициклу.
Видим круг дима што се врти.
Снови су бледи и уз сву вику.
Људи са стране увек су шкрти.

Немам мира због тебе,
виђам ноћу чудне ствари.
Срце, клошар стари, све бележи,
док немоћно, од истине бежи.

Немам више занос да те пратим.
Године су прошле, дим је у машти.
Наш се живот из дана у дан крати,
а твоје мисли, још у цветној су башти.

Немам ноћас ни вина
и не могу да те заборавим.
Како је чудна и болна истина
у осмеху месеца. Сан на јави.

Немам више илузије и не дрхтим.
Снови су бледи и уз сву вику.
Ноћас су сви осећаји крхки,
ноћас је све стакло
и јасно, цепам слику.

Немам више ништа,
ни за тебе, ни за себе ни за себе.
Мој мир је моја опсесија.
Ноћас ми срце само зебе;
и после нас месец
ће да дрхти и да сија.

Немам паре да ти купим ни бициклу.
Јасно видим круг дима који се врти.
Снови су нада и при задњем крику,
а људи, много, много крти.

ГДЕ СИ ПОШЛА ...

Где си пошла
 без мозга у глави,
лепојко моја,
док запара улицу купа
и кад, мада смо скупа,
остајемо сами,
где си пошла
 без мозга у глави?

Зар не видиш свет око себе,
зар не видиш да птице лете?
Не, ниси ти више дете.
Зар не осећаш,
да твој живот дрема
и да ништа од њега немаш.

Где си пошла
 без мозга у глави,
девојко што волиш досаду
и да се правиш важна?
Времена сад долазе влажна
и твоје минуте,
нећу ја да губим.

А ипак те љубим,
док зној прашину купи,
на овој улици,
у мору младих и гладних.
Ипак те љубим,
девојко без мозга у глави
и хајде вечерас, заборави
те окове и ланце,
те изговоре и зле навике
и довешћу све вранце света
и кочију, да нико не смета,
док слушам твоје глупости,
о мору младих и гладних,
без мозга у глави.

Лепојко моја,
ти што волиш,
све што и ја,
ти, што док птице лете
и живот дрема,
знаш да ниси дете,
да си жена;
где си пошла,
без мозга у глави?

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ

Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.

Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Твоје ћутање ми говори,
док те гледам без твог знања.
Очајни су то погледи,
занесењак може само да сања.

Твоје ћутање ми говори,
више но икад ти што си рекла.
Стајали смо често на киши
и река је из нас истекла.

Твоје ћутање ми говори.
Сад се смешиш крадом,
свaком ко те погледа
и узалудном пуниш надом,
срца тих дечака,
нудећи срце од леда.

© Љубодраг Обрадовић

Email: pesnik@poezijascg.com