Милорад Ј. Никић

УМЕСТО СУНЦА

Може ли ико да ми одговори
Зашто у нама нема људског више
Је ли за то кривац онај што нас створи
Или нас други таквим направише

Не рекоше ни куд смо се дели,
И да ли су ово путеви од јуче?
Врлети уске, а ми би се пели,
Авети прошле у нама чуче!

Пребрајам наше грехове многе,
Понеке прећутим, ал' кажем то.
Било би и среће да има слоге,
Ал' неман има…. глава сто.

И вртимо се вечно, у кругу,
Путањом клетом стално се гре.
Никад у плусу, увек у дугу,
Гушимо јаву, хранимо сне.

Живећи овај људски живот један
Уместо сунца изабрасмо тмину
И ако у мраку дотакнемо бездан
Како после на раван, чистину?

ГРЕШНО ЈЕ ДОБА

Беже године, месеци, дани,
Часи се губе у неповрату
И минути су нам одбројани
А све је то у сувом злату

Са неба пало; Свим даровани
Сваком понешто док још има,
Чија је клета, чиме се храни,
То мало светла у очима

Могу ли речи, кад нема дела
С улаза макнути стену у страну?
Превише сенки, сунчаног вела,
Нестаје пене на коњу врану,

А душа би на мегдан с копљем,
И лук би натегла слабашна рука,
Још се китимо са житним снопљем
А нигде зрна, јалова мука!

Грешно је доба, ђавољи вакат,
Грешни смо и ми, грех је до неба!
Коме је до смеха, треба плакат!
Кад душе нема, џабе од хлеба.

УЗЈАХ'О МЕСЕЦ ОБЛАК ЖДРЕБЕ

И сву ноћ са њим језди
Небом
Северна звезда дрхти
И зебе
Узрела жита миришу
Хлебом

На кришку сира
С небеског
Свода
Жујов се дури, режи
И лаје
Из уста цури и капље
Вода.
Домаћин пијан усно,
не хаје.

И у лавежу му ноћ
Протече
Месец од љубичица
Постељу стере
Мирисну, свежу, плаву
Ко вече.

ЋУД ЋЕ ОДАТИ ВУКА

Ранимо, а стижемо касно
Шта се то десило с нама
На криву ногу стасмо,
Живот је лоша драма

Учимо лоше, премало,
У глави кречана гори.
У птичије око би стало
Што разум с муком створи!

Још никоме до сада није
До зоре, до века сјало.
У нама зло већ клије,
Плитко је људско рало.

Рођени за царство мука,
Лаж нам украде столеће.
Ћуд ће издати вука
И поред коже јагњеће.

Небески народ ми смо
И небу хрлимо вазда,
А летењу вични нисмо
Ил`не да ђаво, газда.