Вида Ненадић

Рођена 1964.
Објавила: ПРАШИНА ОД ЗАБОРАВА - Књижевни клуб РУЈНО, 2007
У ИЗМАГЛИЦИ СЕЋАЊА,  - Књижевни клуб РУЈНО, 2007

СВА МОЈА ЉУБАВ МАЈЦИ МИЛИЦИ

Одакле теби девојчица
Која хода као ја?

Одакле теби девојчица
Која те гледа мојим зеленим очима....

Очима које су чак и кад посиве
Изнад сваког зла?

Одакле теби девојчица
Која уме да разуме
И која зна
Колико љубави стаје
Измедју зидова собе
И откуцаја срца?

Одакле теби девојчица
Која те воли до неба?

Одакле теби девојчица
Која остави ово парче хартије
И сву љубав за тебе?

СНЕГОВИ СРБИЈЕ

Сећам се
Свих зима
И мајчине љубави у њима...

Сећам се како смо
Куче Миа
Мама и ја
Правиле пртину од снега...

Године прођоше...
Миу ми ловци убише...
Маму сахранише...
А остадох ја
Да пртину правим сама...

И још ме једино
Кроз све дуге зиме
Греје љубав
Моје маме

МАЈЦИ МИЛИЦИ

Да ли си то ти
у нежној трави,
што ми стопала босонога милује?

Да ли ми то
сад твојим топлим гласом
говоре други?

Да ли то
у лицима драгих
видим твоје лице?

Да ли ми то
на сваком путу којим идем
још маше твоја рука?

Да ли ми то
ти шаљеш све
ове лепе лептире и лептирице?

Да ли ме то
кад дођем одасвуда
још твоја доброта дочекује?

Да ли ме
твоје драго срце
и тамо где си жељно ишчекује?

Да ли то ти одозго
мене гледаш стално
или ја гледам твојим очима?

ПУТОВАЊЕ  АВИОНОМ

Седела је
на празном седишту до мене,
заогрнута капутом пуним мириса прошлости,
умотана шалом, обојеним бојама пролазности.
И за сваки случај,
везана појасом сигурности.

Тако високо,
наднета над земљом  патњом  обележеном,
кувала је вино на мојим уснама,
са мном  уз виски наздрављала.
И гледала ме као да ме одувек познаје...
Она ... у душу херметички затворена.

Гледала ме је погледом  којим се не гледа
кроз ружичаста стакла, без диоптрије.
А требало је сама да уђем у ново време
и нове просторе...
Требала је да ме остави
заувек ... у пређеном.

Она ја је била моја прошлост.
Она сам ја, док улазим у нову обичност,
на још једном у низу летова,
који наводно води ка острву светлости.
Она ме, у своду небеском  уписа
у вечну пролазност свега.

THE JOURNEY ON THE PLAIN

She was sitting,
on the empty seat, next to me,
covered by thoughts full of forgotten smells,
with the scarf, colored by the past times,
And just in case,
tighten on, with the security belt .

As high as it was,
above the land full of sufferings
she was boiling wine on my lips,
drinking whiskey with me and saying: cheers!
She was looking at me as if she know me from somewhere.
She … in soul hermetically closed all.

She was looking at me with one of those looks
without the colorful lenses, without diopter,
But I was to enter a new time
And a new space
I was suppose to leave her for goods
In the time that was passing by.

She was my past.
She was me entering new ordinary place,
on one more flight in a row,
which was leading towards the coast of lights.
She was the one to sign me
in the sky’s temporary but eternal space for us all.

НА ОБАЛИ  ДУШЕ

Ако
си ти облак
са неба снова,
пожури да ухватиш
кишу суза
из мојих очију.

Ако
си талас са мора,
дошуми
до мене...
Препознаћеш ме
по искри у оку...

Ако
си сунчев зрак,
засијај пуним сјајем
и отопи
ове санте леда
између нас.

Ако
нам је то суђено,
срешћемо се
негде
на обали
душе...

ON THE COAST OF SOAL

If
You a cloud
From the sky’s dreams
Hurry up to catch
The rainy tears
From my eyes.

If
You are
The wave  from the sea
Come to me
You will  easily recognize me
As one with the spark in eyes.

If
You are the sun’s ray
Shine fully
And melt
All ice
In between us.

If
It is meant
To be at all
You will find me
Somewhere there
On the coast of soul.

НЕ КРИВИ МЕ

Не криви ме
што не изађох из сопствене коже,
што не прочитах ненаписано,
што не чух неречено.

Не криви ме
што прећутах мој бол,
верујући да немам са ким
да га поделим.

Не криви ме
што не видех несагледиво,
што не написах ништа,
што не побегох и ја
мало раније,
са тог губилишта.

Не криви ме
што се не наоружах стрпљењем,
што не намирисах шта носи нови дан,
што пустих да ми те однесе сан.
                  
Не криви ме
што не дођох ни мало касније,
и што више нећу доћи никако.
Можда је боље тако.

DO NOT BLAME ME

Do not blame me
for not coming out of my skin,
for not reading unwritten
for not hearing unheard.

Do not blame me
for remaining silent about my pain,
for believing that there was no one
to share it with.

Do not blame me
for not been able to see unseen
for not writing anything
for not running away
slightly earlier
from that battlefield.

Do not blame me
for not been patient,
for not been able to smell what was bringing new day,
for allowing the dream to take you away.

Do not blame me
for not getting there later,
for not getting there at all.
It was for the best, trust my soul.