Вида Ненадић
Рођена 1964.
Објавила: ПРАШИНА ОД ЗАБОРАВА - Књижевни клуб РУЈНО, 2007.
У ИЗМАГЛИЦИ СЕЋАЊА, - Књижевни клуб РУЈНО, 2007.
Was born on the 27-08-1964 in Uzice, Serbia.
After finishing her studies in Belgrade, acctually Zemun, the town which
is just one bridge far from Belgrade, she used to live and work in
London, to which she is still connected by so many different bridges. So
she returned.
She thinks, writes and translates in Serbian and English.
Awards. Some. Remembers:
October 2007, The rosette of Ljubostinje ,III
March 2008. Nominated for the poem of the month on www.poezijascg.com
<http://www.poezijascg.com>
April 2008.2008. awarded for the poetry at the meeting of the poets
publishing their work on www.poezijascg.com <http://www.poezijascg.com>
Her first novel ZOO CALLED LONDON was chosen a winner in the DERETA
PUBLISHING HOUSE UNPUBLISHED NOVEL COMPETITION 2008.in BELGRADE. It is
going to be published in October 2008.
So far she published:
THE DUST OF FORGETFULENESS (2007)
IN THE MIST OF THE MEMORRIES (2007)
THE BUCKLE is her poetry book which she is now working on.
СВА МОЈА ЉУБАВ МАЈЦИ МИЛИЦИ
Одакле теби девојчица
Која хода као ја?
Одакле теби девојчица
Која те гледа мојим зеленим очима....
Очима које су чак и кад посиве
Изнад сваког зла?
Одакле теби девојчица
Која уме да разуме
И која зна
Колико љубави стаје
Измедју зидова собе
И откуцаја срца?
Одакле теби девојчица
Која те воли до неба?
Одакле теби девојчица
Која остави ово парче хартије
И сву љубав за тебе?
СНЕГОВИ СРБИЈЕ
Сећам се
Свих зима
И мајчине љубави у њима...
Сећам се како смо
Куче Миа
Мама и ја
Правиле пртину од снега...
Године прођоше...
Миу ми ловци убише...
Маму сахранише...
А остадох ја
Да пртину правим сама...
И још ме једино
Кроз све дуге зиме
Греје љубав
Моје маме
МАЈЦИ МИЛИЦИ
Да ли си то ти
у нежној трави,
што ми стопала босонога милује?
Да ли ми то
сад твојим топлим гласом
говоре други?
Да ли то
у лицима драгих
видим твоје лице?
Да ли ми то
на сваком путу којим идем
још маше твоја рука?
Да ли ми то
ти шаљеш све
ове лепе лептире и лептирице?
Да ли ме то
кад дођем одасвуда
још твоја доброта дочекује?
Да ли ме
твоје драго срце
и тамо где си жељно ишчекује?
Да ли то ти одозго
мене гледаш стално
или ја гледам твојим очима?
ПУТОВАЊЕ АВИОНОМ
Седела је
на празном седишту до мене,
заогрнута капутом пуним мириса прошлости,
умотана шалом, обојеним бојама пролазности.
И за сваки случај,
везана појасом сигурности.
Тако високо,
наднета над земљом патњом обележеном,
кувала је вино на мојим уснама,
са мном уз виски наздрављала.
И гледала ме као да ме одувек познаје...
Она ... у душу херметички затворена.
Гледала ме је погледом којим се не гледа
кроз ружичаста стакла, без диоптрије.
А требало је сама да уђем у ново време
и нове просторе...
Требала је да ме остави
заувек ... у пређеном.
Она ја је била моја прошлост.
Она сам ја, док улазим у нову обичност,
на још једном у низу летова,
који наводно води ка острву светлости.
Она ме, у своду небеском уписа
у вечну пролазност свега.
THE JOURNEY ON THE PLANЕ
She was sitting,
on the empty seat, next to me,
covered by thoughts full of forgotten smells,
with the scarf, colored by the past times,
And just in case,
tighten on, with the security belt .
As high as it was,
above the land full of sufferings
she was boiling wine on my lips,
drinking whiskey with me and saying: cheers!
She was looking at me as if she know me from somewhere.
She … in soul hermetically closed all.
She was looking at me with one of those looks
without the colorful lenses, without diopter,
But I was to enter a new time
And a new space
I was suppose to leave her for goods
In the time that was passing by.
She was my past.
She was me entering new ordinary place,
on one more flight in a row,
which was leading towards the coast of lights.
She was the one to sign me
in the sky’s temporary but eternal space for us all.
НА ОБАЛИ ДУШЕ
Ако
си ти облак
са неба снова,
пожури да ухватиш
кишу суза
из мојих очију.
Ако
си талас са мора,
дошуми
до мене...
Препознаћеш ме
по искри у оку...
Ако
си сунчев зрак,
засијај пуним сјајем
и отопи
ове санте леда
између нас.
Ако
нам је то суђено,
срешћемо се
негде
на обали
душе...
ON THE COAST OF SOAL
If
You a cloud
From the sky’s dreams
Hurry up to catch
The rainy tears
From my eyes.
If
You are
The wave from the sea
Come to me
You will easily recognize me
As one with the spark in eyes.
If
You are the sun’s ray
Shine fully
And melt
All ice
In between us.
If
It is meant
To be at all
You will find me
Somewhere there
On the coast of soul.
НЕ КРИВИ МЕ
Не криви ме
што не изађох из сопствене коже,
што не прочитах ненаписано,
што не чух неречено.
Не криви ме
што прећутах мој бол,
верујући да немам са ким
да га поделим.
Не криви ме
што не видех несагледиво,
што не написах ништа,
што не побегох и ја
мало раније,
са тог губилишта.
Не криви ме
што се не наоружах стрпљењем,
што не намирисах шта носи нови дан,
што пустих да ми те однесе сан.
Не криви ме
што не дођох ни мало касније,
и што више нећу доћи никако.
Можда је боље тако.
DO NOT BLAME ME
Do not blame me
for not coming out of my skin,
for not reading unwritten
for not hearing unheard.
Do not blame me
for remaining silent about my pain,
for believing that there was no one
to share it with.
Do not blame me
for not been able to see unseen
for not writing anything
for not running away
slightly earlier
from that battlefield.
Do not blame me
for not been patient,
for not been able to smell what was bringing new day,
for allowing the dream to take you away.
Do not blame me
for not getting there later,
for not getting there at all.
It was for the best, trust my soul.
СЛАТКА ПОЕЗИЈА
Правила је
колаче и торте
као да је ређала стихове.
Шећерила их је сећањима,
филовала кремовима
и пекла на ватри
на којој је
и сама горела.
И као да је писала поезију,
сервирала их је
на послужавницима наде.
Њених читаоца још има.
Читају,
сладећи се колачима
који певају
у устима.
NOTHING IS AS IT USED TO BE
Although on a first sight it looks the same
This is a different London.
It is full of mice. Full of ruts.
They do like this climate.
This London is without tourists.
They must be afraid of a new terrorists.
We are exchanging silent looks.
The city is still the same. The actors are not.
I arrived again over greyish roads with the rains
To the society of sleeping brains.
I am here because I do not want to be the voice
from the wall’s picture which is gone yellow.
I wish to hung up my illusion instead.
Right on that wall. Before I am dead.
I am far too long here.
Hello to English recession. Hello to sadness.
I should be constantly wearing boots.
Hello to unbearable coldness.
I know. I am different by my name.
I do not fit in the already made frame.
I will remain as an echo sound
Just occasionally touching the ground.
When I say that I am here it sounds that am not.
Still I will remain. No matter what.
НИШТА ВИШЕ НИЈЕ КАО ПРЕ
И ако на први поглед изгледа исто
ово је ипак неки други Лондон.
Пун је мишева. И пацова.
Баш им одговара клима ова.
Ово је Лондон безмало без туриста.
Уплашили се нових терориста.
Гледамо се у недоумици. Ово је исти град,
само су сад у њему други глумци.
А ја дођох опет, преко сивих облака и друмова
до ових успаваних умова.
Овде сам, јер нећу да будем глас
пожутеле слике са зида.
Хоћу да на њено место
окачим све своје заблуде. Што пре.
Овде сам већ дуго.
Добар дан енглеска рецесијо. И туго.
И хладно ми је. Ни зими ни лети
овде чизме не излазе ис моде.
Знам, не уклапам се
у већ направљене рамове.
Остаћу ја само јека
што повремено одзвања. Из далека.
Кад кажем: овде сам
као и да нисам. А бићу. И јесам.
writer and translator Vida Nenadić
08-08-08, London