Славица Недељковић

ISBN 978-86-86863-87-4

Видео записи:

http://youtu.be/Tzamqf6IH4U

http://youtu.be/gkJbJrMqPkM

Поезија Славице Недељковић је потресна, жива, апофатичка она је на неки необичан начин утилитарна, применљива
а опет њен исход је у недосежном и далеком...
У времену када поезија губи своју тежину и смисаоНедељковићева својим аутентичним талентом и снагом
отворене душе без стега и иронијске дистанце враћа веру у њен основни постулат нецензурисаног,
емотивног исписа...

Исидора Бјелица

Предговор

Орхидеја, симбол посебности и успеха. Таква је и Српска Орхидеја, јединствена, јака и успешна жена и
мајка. Српска Орхидеја ће се допасти, онима који воле и који су вољени, онима који су волели и били повре-
ђени, онима који умеју да се боре за љубав, да праштају али... не и да забораве!
Много је прошло среће али више туге док су настајале песме за „Српску Орхидеју“.
Ову књигу посвећујем, срећи, љубави и животу... мојој породици, супругу Верољубу, прелепој и јакој кћерки
Каролини, предоброј и брижној кћерки Анастасији и предивном и посебном сину, Андрији.
Једном ми је неко рекао да су моје песме дивне јер су искрене, емотивне и имају душу. И сама сам
таква.
Упознајте моје песме, упознаћете мене!
Славица Недељковић

Река

Живот тече као река,
мој је као Сава,
издалека, свима леп,
а унутра тама.
Понекад, миран,
понекад, буран,
ноћу је леп, а дању прљав.
Живот прави равнотежу,
понекад ти руке вежу,
опростићу, опростићу
али заборавити нећу,
ту немоћ, толики јад,
опростићу, опростићу
али заборавити нећу.
Бора је на лицу,
понека седа у коси,
живот тече брзо,
као река га носи.
Где је она весела,
где је она мила
туга је шчепала,
где ли се срећа скрила.
Руку држим у руци
у глави правим склад,
река носи све,
нека носи и мој јад.
Степеник по степеник,
газићу сигурно ја,
до краја, до успеха,
где Сунце заувек сја.

Туга и срећа

Туга и срећа... једна другу стално прате, као добро и зло.
Туга непрестано јури срећу, а срећа стрепи да је туга не замени.
И ја сам неколико пута била срећна.
Туга ми није падала на памет јер срећа је заузела сва места
у мом животу. Неприметно, као најгора болест,
туга је почела да се шири, да заузима једно
по једно поље, убија све око себе, а од среће
су остајали само трагови, сећања и нада. Преко
ноћи из топлог лета у љуту и немилосрдну зиму. Нисам
могла да се померим, а ледени и хадни
снег је све више падао. Нисам осећала ништа,
жива сам, а као да нисам. Неки људи пролазе,
машу и говоре да останем јака... јер туга не
остаје заувек, као ни зима.
О, Боже, колико сам дозивала срећу. Неколико
пута сам помислила да је стигла али ме је преварила
превелика жеља и нада за срећом. Видела сам
оно што сам желела, а не оно што је заиста било.
После свега... навикла сам се и на зиму. Само
сам је дочекала неспремно јер заиста је
дошла изненада.

Ако срећа, ускоро не дође по мене, отићи ћуја по њу.
Једним кораком, извућићу се из туге и
из зиме. Нећу се зауставити док не ухватим срећу,
а од туге, остаће само трагови и ружно сећање.
Оставићу је онима који су је довукли до мене,
оставићу је онима који су били срећни док је туга
била код мене... онима који своју срећу граде на туђој несрећи.
А ја ћу одабрати да волим себе и свој живот и бићу заувек СРЕЋНА!!!

Српска Орхидеја

Ни име јој нисам знао
ал кад одох, Богу да се помолим,
у срцу своме, име сам јој дао,
Српска Орхидеја.
Те, дивне ноћи, гледах у небо
и видех, звезду малу,
како светлуца у тамној ноћи,
срце ме упита, тихо,
да ли ће ми Орхидеја доћи.
За столом својим, планове кројим
и питах се пред Богом,
да ли заиста постојим.
Куцање, мене из снова прену,
на вратима видех, блажену жену,
као у храму, предамном стаде,
наду за живот, поглед њен, ми даде.
Устадох пред њом, као пред Богом,
животу моме, претходном,
заувек, рекох, збогом.
Ни свестан нисам да врата раја,
дођоше мени као из краја,
где небо пружа, најлепше снове,
а она се данас, моја Орхидеја зове.
Понос и пркос, моме срцу,
растопи поглед као из бајке
и тада схватих, да је волим,
више и од оца и од мајке.
Данас кад седим,
на трему, свога дома,
полако схватам
да постоји само она.

Две моје кћери и малог сина,
гледам под небом,
предивних боја
ал срце призна, само једно,
Орхидеја је само моја.
Као по леду, понекад клизну,
издадох себе и љубав њену,
замолих Бога и њу
за благодет једну,
остави ми, само љубав њену.
Мој живот клизи као у сени
ал срце моје, припада,
само једној жени.
Заклех се њој у малом храму,
вечита љубав, разби таму,
на вечну љубав, живот јој дадох
са њом, вечно остадох.

супруг, Верољуб Недељковић