Драгана Мирковић

*  *  *

Није делио мост два заљубљена роба,
ни ти путељци за погрешна места...
Уз ограду плаву и преко свега тога
могли би скупа до неких ширих цеста.

Окитићу смехом и најтању грану,
само да ти глава нађе моје раме...
Елисиј ил мраз - не  бирам ни страну,
димом би до безнађа ил вечности саме.


      *  *  *

Пали су градови, цели наш свет,
на мојим рукама скупио се прах...
Кад сам дошла себи угледах у углу
сенку која моли да наступи сан.

Тражим пукотине у твојим причама,
хоћу да те окривим за пад,
ти невино главу окрећеш ка води
на којој сам душу оставила ја.

Горким уснама, искрено захвална,
љубим у руку речи драге песме.
Не остављам ништа у плавој соби
из које се ништа ни понети не сме.