Милан Милутиновић

Милан (Војислава) Милутиновић рођен је у Београду 4.12.1966.године.
Члан је Клуба писаца « Миодраг В.Шијаковић» од 1988.године, књижевног клуба « Јесењин »
од 1996.године.Чан је удружења књижевника Србије од 2003.године и књижевног друшта «Либеро Маркони»
од 2005. године.
  Прва књига песама « Крстарење изван видокруга» објављена му је 1997.године у издању Савеза за ЦДП Србије.1998 године
објављене су « Искре душе « ( књига песама Милана Милутиновића) у издању НУ «Владимир Дујић ».Збирку песама
«Изворишта» објавио је Клуб писаца « Миодраг В Шијаковић»
2000. године. Збирку песама « Шапат птица  или одјеци тишине»објавила је идавачка кућа « Емпиреј « 2005.године.
  Песме су му објављене у часописима: « Јесењин »  « Сцена Црњански « , као и у следећим зборницима: « Нисам више сам »,
« Песме времена », « Гласови неба « , « Панонски галеб 2 и 3 »,« Теразије – 26 певања и још понечем « .

   *
*    *
Волим да читам песме.
Тражим их по шаренилу киоска
У мноштву дневних новина и магичних илустрација.
Бирам у старим књижарама перифериским,
Међу малим сликовницама и обимним куварима.

Процењујем им старост погледом.
Грлим радозналим прстима.
Осећам жагор мисли под топлим длановима,
Треперим светлошћу спознаје.
Отварам насумице од средине, понекад листам од краја.

Назив исписан златним словима није важан.
Песник заборављена душа провинцијалца,
Насељен у кули Вавилонској међу тврдим корицама
Мислли изнајмљује на жутим страницама за брзу разоноду
Крилима жутих и плавих звезда.

Скупљам их на гомилу пребирам очима
Знакове интерпукције размећем и стављам по својој вољи.
Душа распознаје ликове слова чита, слаже стихове у строфе,
Строфе у жубор и грмљавину песме.
Речи упијам дахом, порама на кожи
Врелог лица од јарког узбуђења живот тече кроз вене.

МИХОЉИЦА

Разбистравам се,
Мењам боје.
На истоку у развалини стене
Живи сунчево дете,
Осећам његов дах у грдима,
Чујем плач у грмњавини муња.

Тресм се од студи,
Кроз прсте ми истиче време.
Годишња доба,
Раводневница, краткодевница
Низ руке цуре дан, ноћ,
Плима и осека.
На камен под земљом,
У дрво до облка.

Немам више ситних костију,
Ватру да заложим
Разбуктим пламен
Нахраним тишину речима
Заподенемо разговор очима.

Усучем се у свом страху нестајем
Без снаге главу да дигнем.
Росу да окаменим исчекујући глас зоре
Стопим се сенком пегазових крила
Мирису ветра пламенца.
Сузом вечности да се сагледам.

ИЗА  РЕШЕТАКА

Возови клопарају на исток – Ти спаваш.
Сунце залази за плећа запада – Ти сањаш
Ја мислим на тебе.
Ширим руке да те ушушкам.
Бројим године уназад,
Сабирам вагоне, делим ноћи на одлазеће и долазеће.
Осликавам кожу тетоважама,
Цвеном ружом на левом рамену.
Амора на десном рамену.
И под капом небеском немам ништа да ти дам
Имам само тишину жељну да прасне бујицом
Зажарених речи у грлу.

Ти си модерна принцеза.
Одрасла на рецептима женских часописа.
Будиш се плочама Роy Орбисона
Песмом « Приттy Wомен « са борама око очију.
Идеш са другарицама викендом у куповину.
Имаш посебну мисију за цео свет
Радиш као милосрдна сестра.
Пружаш утеху аутистичним и одбаченмима.
Рађаш црну и белу децу
Уличним краљевим и њиховим пажевима.

Док путујем старим станицама
Пустим перонима твојих сећања
Тражим се на мапи изгубљеног блага.
У игри плавих звезда на дну пустог жала.
Трљам очи будим се у зноју
Стопе своје да обујем дугим корацима.
У дно нашег прага да ишетам наг до костију
Шуму чемпреса да посадим у врту наших пролећа.
Ти расцветана мешкољиш се на крвету и љубиш се у сну.

ТАДИЈА

Тадија, зубима загризи камен
Душа ће ти свега бити сита.
Мисли развејане олујама живота
Скупљаћеш изломњеним костима
Бачен на оштре хриди.

Будиш се Тадија,
Не може се више назад и нема се куда напред
У очи пуног месеца на жртвенику јагњади
Трампи козу за шаку црвене лучи
Видело да разазнаш кругом недоступа.

Тадија изговорену реч мери тишином заинтресованих
Мисли размени са рибама оне најбоље слушају
Подржаће те у лутању кроз магле
Кораке да осетиш пружене у бег
Крила да размахнеш у снази прворођене ти деце Тадија.

ПАС

Одувек сам желео да имам пса
Или је то можда био вук
Не сећам се  добро.
Године заједничког живљења
У граду учиниле су своје.

У кви нам је било
Да улицу претрчимо на црвено
Лајемо бесно
За скупим аутомобилима.
Пролазницима се искезимо у лице.
На углу испред школе
Чекали смо да прођу часови
Математике и физике
Њушкама парајући облаке.

Дуго смо били вршњаци
Носили исте ствари,
Требили се од гладнух бува
Терали жустро досадне господске мачке.
Удварали се истим кучкама,
Завиијали на месец у један глас.
Плотове прескакали брзим корацима
Дугим скоковима
Унутар сунчевог сата.

Увече кад се вратимо кући
Окачимо поводац о клин.
Свучемо зверску кожу,
Седнемо за сто уморни и поспани
Попасемо порцију свежих снова
Све до јутра преживајући ситне залогаје жеља.

ТУГА

Јаје на око
У тигању плива
На врелом таласу уља.
Дубоко у себи
Вечну тугу крије
Жалећи што пиле постало није.

ГОЗБА

Охохо!
Њам њам...
Мљац мљац...
Хм хм?
Уф  уф!
Пуф...

ДАН

Обданица жмирка у предвечерју.
На мом небу нема ништа ново.
Звезде пададалице заметнуле су свој траг
У бескрају млечног пута
Астролози сунцокрети неба и даље предвиђају да је ово
Повољан положај звезда
За све рођене у знаку Стрелца

Ја сам далеко од света који живи у новинама
Мииришу на новац еротику и смрт.
Живот је једноличан и сив
Дружимо се само викендом и празницима
У друштву оштре боли која ми меље желудац
Изједа ниску осмеха спремњену за страшњи дан

Просути сок од грејфрута по тастатури компијутера
Цури на бордо Персиски тепих
Уверава ме да више не спавам
Свака кап ствара заједнички  концетрични круг
Вртлог живота односећи у заборав жедне мувице и мраве.
Формирајући тиме обод далеког новог света.

ХОЋЕШ ЛИ

Ако те погледам погледом пролећа
И некажем ништа, хоћеш ли опет постати
Чоколадни слаткиш  пуслица од марципана
Која пуцка хрскава под зубима
Између два гутљаја вина
Гризем те гладан
Док урањам у тебе
Као њавећу тајну постојећег света
Жељан да пронађем своје извориште.

Ако се пртворим у цвет
Хоћеш ли раширти крила
Пружити ми уморне руке
Да на тренутак заноћим у твом загрљају
Уз музику и плес са старих плоча
Пламен свећа на испуцалом зиду
Крв липталу излијемо по испреплетеним телима
Наших сенки.

Сунце ако постанем
У твојој коси
Хоћеш ли
На један минут
У један час
Кроз дан и ноћ
Вечност заједно да опијемо.

Можда је то само сан.
Моја пуста жеља
Да постанем
Цар од пустиње
И запалим пламен
У коме ће изгорети цео свет

ПЕГАЗ

Пегазе Прхни крилима
Ветар загризи губицом
Копитама заори утрину
Земља да се удвоји
Ваздух да пуца.

У твом погледу да полетим
Веђама сунце да затамним
Облаке у косе да уплетем
Пустим браду низ чељусти Сиријуса
Да ми шени под ногама

Окоштам се у свој снази
У ковитлацу таме изиграм се муњама
Хиљаду дланова да уроним
У таласе узбурканог звезданог мора
Да умијем се сузом матице небеске.

ОВАКО ОНАКО

Прво пребрајам време на прстима једне руке
Затим га  разбрајам у прсте друге руке
Лепетом птичијих крила,шапатом опалог лишћа
Као златну нит у игри коларићу панићу

На светлости месеца
Крз пукотину у бледом зиду
Тајном формулом исписаном Хиероглифима
Петварам дане у ситна и рстошена сећања

Године обучене у свечане хаљине
Веселе се,играју коло око моје сенке
У додиру измаглице тешкиких окова
Потиру се стазом шарених стаклића

Не желим бити То
Тако мало и непотребно
Оно заборављено и одбачено
Невидљиво и непјмљиво.

Овисан
О њима далеким и непознатим
О вама једноличнним и прозирним
О њој гладној зобених пахуљица
О теби у мојим сновима глувој и немој

Овисан
О њему у страху и нади
О нама уснулим на песку
О томе што стављамам под знак питања
О ономе што нас вуче за рукаве
О нама изливеним у масне капљице крви.

Хоћу сузу да пустим
Да падне на гранит и пукне од снаге
Излије се у реку жедних
Разлије се у обале гладних

Ова рупа времену и простору
Сад  је само наша
Тује само због нас
И једе своју децу.
 
ГОЛЕМ

Ја сам Голем
Див од блата
Призван у веселој дечијој игри
Секе и бате,маме и тате
У олуји жеља и масних колача
Мамине принцезе обучене у бледо плаву хаљиницу
И ћудљивог дечака у кратким патлонима 

Пољупцем у чело удахнули су ми живот тугу
Свезали ми звоно око врата
Деца да беже кад прођем улицом
Огрнули су ме црним огртачем
Прашина да се вуче замном велику срамоту да прекријем
У руке су  ми да ли штап од вребе реку да замутим
Стопе сунца да пратим у мраку
 
Ја сам Голем
Ја сам звер
Имам снагу 
Да пљунем на све
Уроним у глиб блато
Зубима рану своју да изједем
Разбијем кчаг црног вина
На смрт се као земља налијем

Ја сам Голем
Ја сам чудо
Имам моћ
Бедем да срушим око сенки
Испијених очију, уплаканих гласова
Отетих снова у олуји пролећа
На улазу у град, на излазу из шуме
Ватру да изгазим
Претворим се у прах пепео и нестанем

ПУТНИК

Трчим замичем за дрво
Дрво ниче грана се снажно је стрпљиво и поносно
Иза дрвета налази се стаза,
Пут вијугав, издеран и поцепан
Бежи из шуме спотиче се ломи гране

У сивој закрпљеној врећи од сукна
Носи зечију шапу
Медвеђе канђе
Јеленске рогове
Лисичије крзно

Лети увија се испред
Лавежа паса
Звијања вукова
Хука сова
Урлика месеца

Да стигне у луку
Укрца се на брод„Сата Марија“
Оболи од скорбута
Преживи жеђ
Заборви на глад

Отплови на запад
Иза седам небеских суза
У осам стеновутих громада
Које чувају снове
Таје пут до куће

Ватру да запали на огњишту
Под кровом од облака
Огреје зиму у венама, лед на костима
 Нестане у диму и прашини
Невидљив за очи пуне суза.

М У К

Из каменолома
Долине одјека
Земље црнице
И груди Богочовека.

Као кошава
Набујала река
И свемира хук
Буја и расте
У души рањеној
Живота мук.