Александар Милошевић

Дани наши насушни

Зунзара бојама покривена

Зуји у ваздуху
зуји у мислима
зуји свуда око нас.

Полако нас уче
полако нам очи заслепљују
полако уши затварају.

Они обећавају
они манипулирају
они се смешкају.
Ми плаћамо.

Дошли смо до жељеног почетка

Кажу,
не помажемо се.
Кажу,
једно другом ногу подмећемо.

Често,
ништа и не говоре.
Смештају нам иза леђа.

Дошли смо до зареза,
ножа под грлом!
Не урлајмо,
ћутке,
једни другом руку пружимо.

                  Похлепа

Зунзара се тресе
страх јој крила прелама.
Очи избуљила
не схвата плебс
улицама што маршира,
промену наглашава
будућност себи сања.
Пожелели кројити
деци својој поклоне даривати.
Зунзари пожелели
крила слепити,
похлепу стишати.

Канта за смеће

Доста ми је,
кесе за смеће
састанака,
где се празнимо.

Нос ми извукли,
зубе повадил,
у канту за  смеће затурили.
Гушим се.

Ноте дипломатије

                   Потребно није
стално доказивати,
                   погрешно исправљати.

Они то и сами све знају.

Довољно је,
вратити им истом мером
играти њихову игру,
ноте су,
давно већ написане.

Систем завођења

Позвали су нас.
Нешто се ужасно десило.
Сви смо дирнути.
Све се већ прочуло.

Срџбом смо напуњени,
неправда нас дави.
Све ћемо им рећи,
испљунути.

Шансу нам пружили,
све забележили,
још више обећали,
нас документовали
у црне књиге постројили.

Кућама смо се,
празни опет вратили,
све смо тамо испразнили
у соби са четири зида.

Нисмо ни приметили,
опет су нас преварили,
све су снимили,
у канту за смеће бацили.

Ћиу ћи

Ћиу ћи, ћиу ћи,
цвркућу сателити,
бобице добијају,
по заслузи,
по знању послужења,
савијању леђа.
Ћиу ћи,
Ћиу ћи.

Апокалипса

Ветрић чарлија
музицира међу дрвећем,
цветови га поздрављају,
летећи листићи већ у ковитлацу.

Све се окреће.
Вртешка окретаја,
спирала осећаја.

Све је у напону.

Ветрић снагу губи,
бледи вихор осећаја,
мириси исчезавају,
дрвеће оголело.

Листићи ваздухом круже.
Круже и данас,
немају где да падну,
кога да покрију.

Црница је исчезла.
Мирис барута
ноздрве надражује,
илузије сахрањује.

Жута лијана
истопљеног злата
зашива мору насилника.

Данас је 9 март 2008,
наши Насушни дани полако нам се одбројавају.

Pobednici

Posetio sam zemlju jednu, predivnu, udisao lepote njene.
Ne pitaj me,gde sam bio, koju sam zemlju posetio.
Na sve strane spomenici.Svaki trg,
Pobednikom je ukrašen,
a ispred njega topovi,
ponekad tenkovi,
konji vrani.
Ipod njega su,
verovatno,
sahranjeni,
pobedjeni,
ojadjeni.
Nešto se prisećam,u zemljama pobeđenih,videh iste ove
generale,što su ovde sahranjeni, gde su tamo,na njihovim
 spomenicima, pobednički  postavljeni, a  ovdašnji 
Pobednici,tamo su sad oni, ispod njih sahranjeni.
Ne pitaj me,koju sam zemlju posetio.
Ne pitaj me, možda sam, u tvojoj
zemlji bio, a možda u onoj,
drugoj
pobeđenoj.
              
Stockholm, dana 02 08 2007.

Vajala Zorica Sentic Cannes