Иван Милош

ЖЕЉЕ

Не сећам се више оног трена, дана, године,
Кад осетих залудност мога постојања,
Да у души немам ништа сем празнине
И једино бол и туга су моја сећања.

Сам, као самотна стена леден
Погледом упртим у даљину, небо, звезде,
Молећи се Богу за пољубац искрен, меден,
За очи нечије да до мене дојезде.

Тако је текло моје време,
Крунећи ми срце од једне до друге,
Не остављајући ништа друго сем семе
Из кога ничу само боли и туге.

А онда си ушла у моје срце, немо, лако,
Као срна док гази по снегу,
Ушла ми у снове, предивна, тако
Да те сањам и будан, топлу, меку.

И свуда видим твој лик,
У сваком звуку чујем твој глас,
У сваком ветру осећам твој додир, лак.
И живим за онај секунд, за онај час

Кад устрептиш преда мном телом слатким,
Кад твоја рука у мојој руци заспи,
Погледом оним чедним, враголастим, кротким,
Пробудиш у мени жељу да се осетим само твојим,
И ти вечно само моја, макар те морао украсти.

НЕПРОЛАЗНА ЉУБАВ

Ископниће временом снага  у нама.
Нестаће пред нама овај наш свет,
Као кад поље притиска тама,
Као кад вене предивни цвет.

Све ће проћи.
Утихнуће звуци. Нестаће боје.
Више ништа нећемо моћи
И мисли ће престати да се роје.

Ал’ остаће љубав да нас спаја.
Заједно у срећи, заједно у муци,
Срећни у љубави што нема краја,
Седи, ал’ заљубљени, с руком у руци…