Наташа Милисављевић

Нада

Пресветле ноћи боје мрког вина,
што љубазне уздахе преносе трептајем ока,
широког појаса и свевидећег духа, деле нас
од ивице понора што даје нам ил`узима дах

Вере подстицај, коју волимо као најдражег нам створа
чини дах живота како кратким, како свежим.
И дан док започе мио, драг,
љубављу нас пуни живота додир, јер велики дан започе,
додиром и вером
ослобађа нам душу. Дивно је волети, вољен бити
Исус нас научи како радити то,
ал` шта са опроштајем,
да ли је непотребан, чему га крити?
Слобода, дар је посебних,
ветар што вуче нас далеко,
Волим, али и
мрзим,
мрзим што мрзим, ал`волети
без мржње
могу само ретки, чак само један
што са Оцем је својим на небесима плодоносним.

Страст и страх
светлост и тама
раскид и повратак могу ли то?
А опет, издизати се, дићи
још дубље подати чему,
ако нема звезде која ме носи до висина
надежних, безнадежних.
Хоћу, добро
пристаћу опет, али врата срама
и неправде затворићу заувек,
спустићу завесу да завршим драму,
склопићу руке,
пружити их и везати
и снаге ћу опет смоћи
да раскинем конопац и везе.

Једном пукнуте
заувек, прекидају се нити,
једном речи зла,
никад више опроштај
ил` заборав , можда.
Милом никако
силом поготово,
умрећу,
али вратићу се
и чуваћу тајну.