Милица Илић Гачић

ТАМО ГДЕ ВОЛЕТИ НЕ ЖЕЛИМ

Тамо где волети не желим
погледи нам се зачас
у једну мисао стопе.

Тамо где залуду чекам
усхити предсказања
хране сан Пенелопе.

Тамо где сунца нема
у тмину душе се намах
упали искра бола.

Тамо где умирати не смем
на моје усне пада
отровног бокора смола.

ЦЕЛАЦ

Кроз поље снено, напуштено
широко небеско платно;
земља спокојно сања.
На трну гак ноншалантно
пребира ритмична ткања
купећи зрневље златно.

А коме зов лудих сећања
буја у царству белине?

Пепео са дна душе
у поток безбрижни стреси,
покриј уснули заборав,
дукат погашен изнеси
и, кад исплачеш задњи трун оку,
грлом у намет – сав.

МЕЂУРЕЧЈЕ

Да ли је човек ко несебично
пламеним циљем заслепљен паде,
ил` свима редом ко своје лично
испреда вазда боле и јаде?

Да ли је човек ко сунце, гору
и воду сматра највећим благом,
ил` који зове у своме двору
ризницу пуну моралном снагом?

Да ли је човек ко зна да воли
и кад га шиба судбина љута,
ил` ко у трену кад грех заболи,
непознат мамац зачас прогута?