Милисав Миленковић

ПЕСНИК У РОДНОЈ КУЋИ

Невреме над родном кућом бесни
Слично олуји у глави песника
Већ зашлој међу градоносне облаке
По чијем небу орли и соколи
Поодавно гладни плена
Упорно шестаре

Неподгода му у љубав сишла
Громовима душа одјекује
Давно засејано жито касне туге
Упорно по њој ниче

Нагла суша у пољу
Под обрвом му се извором  угаси

ЖРТВЕ ИЗ КОРИША

А били су нејачно нежни и млади
Умиваше их сунце и роса тугом меком
Живота жељни у наручјима неговах глади
За кућом постељом мајком и млеком

Спалише их пламеном зла и пакла
Сукнулим из душа сулудих џелата
Које ни осмех ни суза није такла
Док смрт сејали из зверских алата

Заљуљана као жедан кос на грани
На згаришту празна колевка жуди
За чедом кога ни мајчина усна не одбрани

Осећам под обрвом обилно листа киша
Смрт ми браће по болу притиска груди
Сви Срби Албанци – сад смо жртве из Кориша.