Милаковић Невен - Ликота

Рођен у Подгорици, живи у Бару, инжењер металургије, трговац (али не душама),
ништа није објавио али су објављивали други (са или без питања).

Завјет

Сунце израња из новоградње
обесхрабрено зјенама згаслим од безумља,
вјера у излогу похаране радње,
из гротла стид јечи, а бестиђе куља.

Истина окачена о чивилук као о школску таблу
сунђер што погрде брише,
клечим по казни у ћошку немоћан да савладам градиво...
зашто се баш из мог пера све тинте на дневник слише,
зашто је небо свуда плаво,само у моме стиху сиво...

Па што ако и пристанем да будем другачији
од оних по чијем сам лику створен?
Хоће ли ме онда разумјети,хоће ли остати иједна грана
кад ми ишчупају корен?
Колико крви још да наточим у јаму безданку
прије него у кајданку...читанку...
Прије него на уранку...прије н`о престрашен на првом састанку...
Па зар да се рукујем шаком коју сам оцу откинуо,
зар да самоме себи мајку опсујем прије него сам зинуо?!
Зар би тиме клетву скинуо,
би ли ме њежније тапшали по рамену
или би ми откинули раме,
би ли ми Икону на рану савили
умјесто љуте зарђале каме...

Ја немам браће ни разбраће,
Срце је моје Отаџбина,
Мој је учитељ преклан од уха до уха...
Ја никога нема осим Оца и Сина и Светога Духа,
Вјечити потомак потомка свога....
Можда и не знам за себе,
Ал` знам да сам неуништив док чувам Вјеру у Једнога Бога!

ПЈЕСМА О ПЈЕСНИКУ

(Момиру Војводићу)

Манастирска порта...задње прибјежиште,
атријум обасјан Православном Вјером,
предворје вјечности, биљег и скровиште
прославља Монаха што ратује пером.

"Монах србског језика", назваше га тако
јер је р'јечју сатворио Молитву и Схиму,
јер је стихом Благодатним пјевао и плак'о
капљући к'о крв отачку љековиту риму.

Саткао од трња круну мјесто Ореола,
краљ пјесника и покорни слуга Отаџбине,
мјесто с медом часу жучи смијешао с чашом бола
слободећи крс поносни везивао б'јесне псине.

За сваки педаљ Космета Светог ковао строфе као катанце,
служио Господу Морачким пркосом и отменошћу царског Призрена,
бесједом цијеђеном из жиле предачке кидао тврде душманске ланце,
и браћу уснулу будио снујући дубином бесмртних Сорабских зјена.

Газио смјело безгажђем ужим и од најуже Христове стазе,
палио ватре давно угасле неугаслим лучама памћења,
гледао миром Светачким чељусти немуште
гдје му се располућеним језиком плазе,
скупљајућ' нектар из колијевке старе за нека будућа покољења.

Бог је хтио Србство да украси, зато Срби посташе Монаси,
да Монашки дјелују и зборе, да на земљи Рај Небески творе,
међу њима Монах и поета с ликом старца, а душом дјетета,
када би се Момир стотинити мог'о, ни да их је стопут више не би било много.

СПОМЕНИК НЕЗНАНОМ ПЈЕСНИКУ

Опрости свијете бездушних хероја
ја више не желим пјесник да постанем,
ипак није на продају ова душа моја,
ја не могу стих створити док сузу не канем.

Својим сам пјесмама дозивао човјека,
тражио у себи недирнуто дијете,
али ми се враћала безбожничка јека,
умало да побиједиш вјероломни свијете.

Умало ме погуби пука радозналост
и жеља да Небо додирнем прстима,
неће моћи свијете, прозрех те на жалост,
превише у теби "преподобних" има.

Немојте да бринете надмене поете
постао сам незнан и остаћу довјек,
признај да сам ипак побједио свијете,
убио сам пјесника да преживи човјек.

Сеобе

Бог је Србима дао сеобе
да би могли за изгубљеним Рајем да трагају,
да бјезе од гордости ,сујете и злобе,
да путују Небу док на земљи трају.

Бог није зелио да се Срби свете,
близи су Му били кад су опрастали,
само пред Њим нисте могли да скријете
када сте нас као вуци крволоцни клали.

Када је Бог Каине видио
гдје крв Србску халапљиво као воду пију,
одмах им је спасоносне сеобе открио
и створио као Мисир Небеску Србију.

И залуд нас као Витлејемске младенце убијате,
залуду нас тамниците к'о Ирод Јована,
ми увијек васкрснемо ,ви то добро знате,
увијек нас спаси наса Вјера сацувана.

Немојте се зато прерано радовати,
ми цемо се вратити,увијек смо се врацали,
и опет цете нас клати,увијек сте клали,
а ми цемо пред вас кротко као Христос
пред Пилата стати,
и ни један медју нама прелестит' се неце
да за вратом својим прекланим зазали.

А и сто би...па ви сте нас науцили да се селимо,
ма какву нам намијенили судбу
ми би јој се веселили,
ми се крвљу невином мнозимо
и кад се са дусама гресним дијелимо,
ма ви нијесте ниједног од нас ни убили,
само сте нас вјековима с' Небом братимили.

Нема нас на Космету,нема нас у Лици,
нема нас у Книну а ипак смо тамо,
нијесу нас отјерале комсијске каме,јаме безданке ни вразји телали,
само смо се узељели да опет лутамо
па смо ето кроз сеобе Небо изабрали.

Голгота
(Аманет сину)

Мркли мрак усред дана...
опет се Небо од земље стиди,
Живот Му истиче из Светих Рана,
ал' ипак једини Свјетло види.

Под њим се такмиче бивши људи
лукавом змијом отровани,
ко ће суровије да Му пресуди,
ко ће угодити боље сатани.

Један Му круну од трња стави,
други Му ребра копљем прободе,
ране Му опраше демони губави
сирћетом љутим умјесто воде.

А Он их само благо гледа
и Оцу своме за њих се моли,
ниједног неће паклу да преда
јер их све Божанском Љубављу воли..

Урличе гомила, куне, пркоси,
кршима га гађу и псују из тмине,
а Он тихо Свету Молитву узноси:
"Опрости им Оче, не знају што чине."

Зјапе ране на удовима,
пеку Га сузе Богородице,
а Он на себе сав гријех прима,
окреће Небу крваво лице.

"Знаш да сам Оче рад' ових људи
попио најгорчу чашу жучи,
не да им Твоја Праведност суди,
не да их проклетство довијек мучи."

"Не шаље домаћин јагње на клање
да клања ради људе осуди,
даруј им Оче Покајање,
молим Те данас милостив буди."

Загрмље јецај громогласни
први што Оцу срећном се оте
и засја Христис, засја Крст Часни
и спаси људе силом доброте.

И данас сија, иако га људи
слијепи к'о онда видјет' не желе,
пусти то сине, ти добар буди
нек' Ране Христове у теби зацјеле.

МОЛИТВА СВЕТОМ КРАЉУ ВЛАДИМИРУ

Јесу ли Ти, Свече, зацјелиле ране
ил' Ти браћа опет главу одрубише,
боле ли Те муке земље недоклане
смијемо ли тражит Твој Благослов више?!

Озари л' Ти јутрос Душу Праведника
гвозден Црква знамен тврде Вјере наше
ил' Те мори туга због брата крвника
што крваву сабљу разбратничку паше?!

Врати ли се радост на Свету планину
са веселим појем Православних звона
хоће л' моћи Твој Крст да разагна тмину
и отјера чопор паклених демона?!

Може ли се опрат' сузом Мученика
наопаком 'раном чељуст нагрђена
може л' глава Свеца дјечачкога лика
отјерати вуке од свога племена?!

Кад би глас мој слаби стиг'о до Румије
чистотом би својом растјерао жбире
викнуо би јаче но икада прије
"ВАСКРСНИ СА ЦРКВОМ СВЕТИ ВЛАДИМИРЕ!"

Крстолика гора

Наткрилише стадо васцијело
горске Цркве лучоноше Свете
да нас не би Светосавље клело,
да нас Вјере прадједовске сјете.

Засијаше звијезде с' планина
освјетлише стазе ка Спасењу,
пробуди се стара Отаџбина
да помогне новом покољењу.

Састаше се крстолике горе,
заклон сваком, а слуга ничија,
изађоше на Савино море
Бјелашница, Ком, Ловћен, Румија!

Па саздаше тако загрљене
Крст прекрасни, знамен Вјере Свете
да подуче душе изгубљене
гдје је лијек, ком да Царству лете.

Да објаве радост Васкресења,
тријумф Правде, Царства Небескога
плод силнога народнога хтјења
да сачува Благослов од Бога.

ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма'ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к'о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»

На Благовијести, Љета Господњег 2005.

Побједничка

Личка Молитва

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради, нит сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с' осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао
и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо, у тој безданки, прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе, спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
преда мном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака, ни очију страшних, ни крика што душу леде,
није знао за патњу, ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријечи:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

РАПОРТ ГЕНЕРАЛУ

Господине генерале
смије ли Вам се обратити
војник без војне поште
ратник без ратног распореда,
човјек који је војничку заклетву
срамно погазио,
дезертер без Отаџбине и части
покоран квислиншкој власти,
што плашљиво пред собом гледа
како курјаци оштре
своје очњаке крваве,
церећи се злокобно
несвијести нашој дубокој
и немоћи нашој да спасемо себе
бранећи Команданта!

Моја је јединица Генерале
избрисана из бројног стања,
моја је чета жртвована
и више не постоји,
нашој се „слави” тиранин
грохотним смијехом клања,
а наше душе
ђаво трљајућ' руке броји!

Моји су саборци контузовани
крештавим женским гласом,
очи нам спржише бљеском
месије антихриста,
у тор нас угони фармер
својим чувеним ласом,
наше је достојанство
љигава кишна глиста!

Мараме црне не видимо,
црн нам образ не смета,
гробова својих се стидимо
стид нам је најмања штета,
и дјецу своју
без стида у очи гледамо,
јер и нас се очеви стиде,
и Вас би Генерале
хтјели да предамо,
и ред је да сви виде
да нисмо ни Срби, ни Православци,
ни људи ни покорни сужњи,
ни проклетници што Вам
свјесни издаје своје завиде,
ништа од тога Генерале
МИ СМО ОБИЧНЕ ГЊИДЕ!

Праштајте славни Генерале
ако се опростити може
војнику што нема
ни храброст ни вољу
да каже:
„Помози нам Боже,
наш је Командант
на бојном пољу
и још се јуначки бори,
да ослободи војску своју
да старог Србина створи,
да скине повез са очију наших
да будемо опет предака вриједни,
помози ми Боже, људи се плаших,
жртвовах душу
за живот биједни”.
  
Благослов Светога Саве

Љубљена дјецо моја:
минуше вјекови као трептај ока,
а моја душа спокоја не нађе
јер рана је моја превише дубока,
дубља од значаја косовскога боја
као презир хладна, к'о лош пут широка.

Само онај што за чеда своја дисао није
не може разумјети бол од којега срце трне,
као од гријеха душа чедна,
као пред курјаком младунче срне,
и само такав не зна какав се немир крије
кад оцу синовљев поглед открије,
да међу браћом клија коров неслоге црне.

Свака је рана ваша и моја рана била,
сваки сам пререзан гркљан својом крвљу мазио,
слађе н'о чашу меда, чашу сам жучи пио
само да мање пате дјечица моја мила.
Без престанка Господа молио,
и Мајци Божијој Молитве узносио
да вам Крст оставе и страшну Голготу,
само да униште ту неслогу вашу,
ту злу крв проклету, ту вјечну срамоту!

Јер мудар се не боји онога што му тијело
може погубити,
већ онога што раба Божијег у њему жели убити,
мудар са осмјехом иде на Голготу
јер зна да тај пут води вјечноме животу.
Мудар не носи радо ланце, али их поносно носи
јер зна да тако Господу служи, а зломе пркоси!

Много сам браће, очева, дједова ваших привео Господу
поносна срца и радосне душе,
цијелу вјечност плачући гледах како вам очи боду
и Храмове руше,
и туга је моја радосна била, и моји јецаји
бијаху срећни,
јер знадох да патња ваша, улаз је у живот вјечни,
и да ми је све Молитве Господ испунио
и живот човјека вриједним учинио,
и онај земаљски кратки, и овај непролазни,
и сви би ми порази били слатки,
и не би ми ова бесједа сличила казни,
само да дјецо моја видим вашу слогу,
да к'о срећан отац заблагодарим Богу
и кажем:

„Слава Теби Господе што дјецу моју Вјера
и Љубав воде,
што душмани лажу јер дјеца се моја као браћа слажу
та ће слога Света зацијелити ране
том ће слогом Срби огњишта да бране,
опет им је образ скупљи од живота,
опет им са лица ликује доброта
и нико их више побједити не може,
хвала што си Србство Васкрснуо Боже!”

Крсна Слава

Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
"Пали свјећу домаћине, свану Свети Игњатије!"

Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прадједови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
"Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!"

"Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле".
Војвода се смјеши стари, док прадједу мојем збори:
"Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле."

А прадјед се усправио, прса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о дједови што то знају:
"Благословен био сине, још је наша лоза жива!"

И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
"Благословен био сине, па унуке дочекао!"

И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
"Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер видјесмо да потомци, прадједовски завјет знају!" 
      
ЉУБАВ СВЕТОГ НИКОЛЕ

Страшна се пучина олујом размеће
крадући младом морнару сузе:
"Старица моја преживјет' неће
кад сазна да ме океан узе."

Урличе вјетар махнитим жаром
као кад демон душу слама,
а морнар плаче за својом старом:
"Како ће мати живјети сама?"

"Како ће радост моја подн'јети
да мјесто гроба море цјелива,
хоће л' се молити, или ће клети
би л' било боље да није жива?"

Док црни талас небо заклања,
задња му мис'о дјетињству лети,
опет је дјечак, али не сања,
пред њим је стварно заштитник Свети.

"Не бој се сине, нећеш умријети,
Молитве мајке твоје су јаче,
што може море и демон клети
кад љубав моли, кад љубав плаче!"

"Што су олуја и морске тмине
кад душа људска Господу служи,
и Ад је ситан када син брине
да матер своју чим не растужи."

"Па и брод овај и море сиње,
и сунце жарко што земљу пржи,
све мајка твоја ноћас помиње
док слику твоју у руци држи."

"И ове ноћи добро чељаде
Икону моју сузом залива,
И Мајка Божија за бол њен знаде,
чува те сине та Вјера Жива."

Свети Никола подиже руку,
Благослов крсним знамењем даде,
а младић угледа познату луку,
и засја сунце, а вјетар стаде.

И опет р'јека суза потече,
ал' овог пута нијесу пекле:
"Хвала Ти Свети!" захвално рече,
више су сузе од ријечи рекле.

Стара се рука тихо прекрсти
лаганом кретњом доброг дјетета,
и док је дираху дрхтави прсти
Свето се смјешила Икона Света.
 
Исконска

Због чега ме одувијек врисак вјетра кроз борове гране
асоцира на далеки сјевер?
Зашто мисли тако жустро одлете у крајеве стране
откуд, чак и кад је топло и други се зноје,
та навика чудна да задигнем ревер?

Како да објасним неизрецив осјећај туге
при сјећању на догађај никад доживљен?
Гдје је ледена писта окована бијелом шумом,
гдје је мрак што чудном свјетлошћу блиста,
и трептај бескрајни што уму бјежи,
и кад се наклоно поиграва умом?

А тек оно чаробно степениште које се у недоглед спирално спушта,
та божанствена свјетлост и сјене отмене,
луцидном кретњом ухваћен поглед,
мисао брза и ријеч немушта.

И опет туга ношена аријом од чије мирноће живот боли.
Одбране нема, једини лијек већ тада схватих,
душа да Творцу својем се моли,
и залуд тражих, залуду платих,
Љубав се пронаћи не да, ни платити, ни отети,
и знам да неко воли, и знам да неко гледа,
и знам да ту је смирај,
не да се пита, не да се бори,
већ да се Богу преда!
 
Писмо оцу

Мрачна улица мрачним очима, срце леди,
и мрачни осмјех мрачним салама ум помрачује,
а Он недирнут, обасјан свјетлом у мраку сједи,
дјетињом душом, окружен мраком о свјетлу снује.

Мјесец се згрожен призором мрачним за облак скрива
док човјек себе похотном жеђу за мраком ружи,
а са њим жудња за вјечним свјетлом, и чаша пива,
и чаша свјетли док је Он свијетлом рукама држи!

Силан је народ привучен нечим пришао столу,
откуд ту свјетлост, мрачним се својим душама чуде,
а Он се прожет свјетлошћу својом препушта болу,
људима рањен, свој живот живи да штити људе!

И не могаше помрачит свјетло, мрак деценија
још увјек свјетлост душе Његове, душу ми снажи,
кад би Бог дао, да налик Њему постанем и ја
и овај мрак би обасјан свјетлом постао блажи.
  
Христос се роди!

Безумни свијет демонском страшћу
рат против слугу Божијих води,
и док га распињу проклети влашћу
Србин им каже:„Христос се роди!”

Док му се срце немоћно цепа
а душа чиста стреми слободи,
Србин не мрзи већ к'о да тепа,
кад благо каже:„Христос се роди.”

Како објаснити безбожној души
када нам санкције звјерске уводи,
када нам огњишта и Цркве руши,
што значи Србину:„Христос се роди.”

А кад га издаја братска ошине
кад сазна да крв га властита уходи,
сунце му Вјере предачке сине
и храбро викне:„Христос се роди!”

Кроз кланце страсне и адске тмине
праведном смјелошћу још Србство броди,
и кад је најтеже, Вјера не мине,
јер чује Свето: „Христос се роди.”

„Христос се роди”!„Ваистину!”
и нема ствари важније, прече,
него да пренесем својему сину
оно што мени отац рече:

„Припази сине к'о оци своје
да Господ свуда са тобом ходи,
нека те чувају Молитве моје
и Свети Завјет: ”Христос се роди!„

Жао ми човјека

Кад ми опет рани и заледи душу,
нека тешка ријеч, сурова и прека,
молићу се Богу да ме благослови
да изнова кажем: „Жао ми човјека”.

Кад пробуди сумњу и срце расхлади,
незнаверне руље, безбожничка дрека
живом ћу Господу приклонити главу,
и шапнути тихо: „Жао ми човјека”.

Кад ми неминовност усплахири мисли
и сјети на раку, која нас све чека,
само ћу се храбро помолит Свевишњем
и захвално рећи: „Жао ми човјека”.

Кад са олакшањем убиједим себе
да ћу Божијој Правди, стремити довјека
прекрстим се срећан, јер то Господ тражи,
и поносно кажем: „Жао ми човјека”.

Једино Те молим, преблаги Господе,
кад једном пресахне, мог живота ријека,
да сачувам мирис, душе благодатне
и скрушено кажем: „Жао ми човјека”.
  
Покајничка

Извињавам се у име Праоца
што ми даде тврду, непокорну главу,
па не хтједох сићи с` коца и конопца
ни за оку земље, ни за свјетску славу.

Нека ми опросте добротвори моји
што не примих наук који ми нудише,
мислећ` да ми образ људски љепше стоји
од закрпе, што се скинут` не да више.

Покорно их молим да ми не замјере
што ми не да памет бандоглава моја,
да окренем главу од предачке Вјере,
витезова србских, косовскога боја.

Знам да залуд опрост разумљивих молим,
што им прогрес моја заосталост кочи,
али што да радим када више волим
Светитеље србске, но властите очи.

Нек` не троше своје драгоцјено вријеме
мудре главе новог поретка свјетскога,
јер ће тешко бразду направит` за мене
&