Милаковић Невен - Ликота

Рођен у Подгорици, живи у Бару, инжењер металургије, трговац (али не душама),
ништа није објавио али су објављивали други (са или без питања).

РАДОСТ ПОКАЈАЊА

Удружење писаца "ПОЕТА", Београд 2008, ISBN 978-86-86863-09-6
Погледајте више о књизи

Завјет

Сунце израња из новоградње
обесхрабрено зјенама згаслим од безумља,
вјера у излогу похаране радње,
из гротла стид јечи, а бестиђе куља.

Истина окачена о чивилук као о школску таблу
сунђер што погрде брише,
клечим по казни у ћошку немоћан да савладам градиво...
зашто се баш из мог пера све тинте на дневник слише,
зашто је небо свуда плаво,само у моме стиху сиво...

Па што ако и пристанем да будем другачији
од оних по чијем сам лику створен?
Хоће ли ме онда разумјети,хоће ли остати иједна грана
кад ми ишчупају корен?
Колико крви још да наточим у јаму безданку
прије него у кајданку...читанку...
Прије него на уранку...прије н`о престрашен на првом састанку...
Па зар да се рукујем шаком коју сам оцу откинуо,
зар да самоме себи мајку опсујем прије него сам зинуо?!
Зар би тиме клетву скинуо,
би ли ме њежније тапшали по рамену
или би ми откинули раме,
би ли ми Икону на рану савили
умјесто љуте зарђале каме...

Ја немам браће ни разбраће,
Срце је моје Отаџбина,
Мој је учитељ преклан од уха до уха...
Ја никога нема осим Оца и Сина и Светога Духа,
Вјечити потомак потомка свога....
Можда и не знам за себе,
Ал` знам да сам неуништив док чувам Вјеру у Једнога Бога!

ПЈЕСМА О ПЈЕСНИКУ

(Момиру Војводићу)

Манастирска порта...задње прибјежиште,
атријум обасјан Православном Вјером,
предворје вјечности, биљег и скровиште
прославља Монаха што ратује пером.

"Монах србског језика", назваше га тако
јер је р'јечју сатворио Молитву и Схиму,
јер је стихом Благодатним пјевао и плак'о
капљући к'о крв отачку љековиту риму.

Саткао од трња круну мјесто Ореола,
краљ пјесника и покорни слуга Отаџбине,
мјесто с медом часу жучи смијешао с чашом бола
слободећи крс поносни везивао б'јесне псине.

За сваки педаљ Космета Светог ковао строфе као катанце,
служио Господу Морачким пркосом и отменошћу царског Призрена,
бесједом цијеђеном из жиле предачке кидао тврде душманске ланце,
и браћу уснулу будио снујући дубином бесмртних Сорабских зјена.

Газио смјело безгажђем ужим и од најуже Христове стазе,
палио ватре давно угасле неугаслим лучама памћења,
гледао миром Светачким чељусти немуште
гдје му се располућеним језиком плазе,
скупљајућ' нектар из колијевке старе за нека будућа покољења.

Бог је хтио Србство да украси, зато Срби посташе Монаси,
да Монашки дјелују и зборе, да на земљи Рај Небески творе,
међу њима Монах и поета с ликом старца, а душом дјетета,
када би се Момир стотинити мог'о, ни да их је стопут више не би било много.

СПОМЕНИК НЕЗНАНОМ ПЈЕСНИКУ

Опрости свијете бездушних хероја
ја више не желим пјесник да постанем,
ипак није на продају ова душа моја,
ја не могу стих створити док сузу не канем.

Својим сам пјесмама дозивао човјека,
тражио у себи недирнуто дијете,
али ми се враћала безбожничка јека,
умало да побиједиш вјероломни свијете.

Умало ме погуби пука радозналост
и жеља да Небо додирнем прстима,
неће моћи свијете, прозрех те на жалост,
превише у теби "преподобних" има.

Немојте да бринете надмене поете
постао сам незнан и остаћу довјек,
признај да сам ипак побједио свијете,
убио сам пјесника да преживи човјек.

Сеобе

Бог је Србима дао сеобе
да би могли за изгубљеним Рајем да трагају,
да бјезе од гордости ,сујете и злобе,
да путују Небу док на земљи трају.

Бог није зелио да се Срби свете,
близи су Му били кад су опрастали,
само пред Њим нисте могли да скријете
када сте нас као вуци крволоцни клали.

Када је Бог Каине видио
гдје крв Србску халапљиво као воду пију,
одмах им је спасоносне сеобе открио
и створио као Мисир Небеску Србију.

И залуд нас као Витлејемске младенце убијате,
залуду нас тамниците к'о Ирод Јована,
ми увијек васкрснемо ,ви то добро знате,
увијек нас спаси наса Вјера сацувана.

Немојте се зато прерано радовати,
ми цемо се вратити,увијек смо се врацали,
и опет цете нас клати,увијек сте клали,
а ми цемо пред вас кротко као Христос
пред Пилата стати,
и ни један медју нама прелестит' се неце
да за вратом својим прекланим зазали.

А и сто би...па ви сте нас науцили да се селимо,
ма какву нам намијенили судбу
ми би јој се веселили,
ми се крвљу невином мнозимо
и кад се са дусама гресним дијелимо,
ма ви нијесте ниједног од нас ни убили,
само сте нас вјековима с' Небом братимили.

Нема нас на Космету,нема нас у Лици,
нема нас у Книну а ипак смо тамо,
нијесу нас отјерале комсијске каме,јаме безданке ни вразји телали,
само смо се узељели да опет лутамо
па смо ето кроз сеобе Небо изабрали.

 

Голгота
(Аманет сину)

Мркли мрак усред дана...
опет се Небо од земље стиди,
Живот Му истиче из Светих Рана,
ал' ипак једини Свјетло види.

Под њим се такмиче бивши људи
лукавом змијом отровани,
ко ће суровије да Му пресуди,
ко ће угодити боље сатани.

Један Му круну од трња стави,
други Му ребра копљем прободе,
ране Му опраше демони губави
сирћетом љутим умјесто воде.

А Он их само благо гледа
и Оцу своме за њих се моли,
ниједног неће паклу да преда
јер их све Божанском Љубављу воли..

Урличе гомила, куне, пркоси,
кршима га гађу и псују из тмине,
а Он тихо Свету Молитву узноси:
"Опрости им Оче, не знају што чине."

Зјапе ране на удовима,
пеку Га сузе Богородице,
а Он на себе сав гријех прима,
окреће Небу крваво лице.

"Знаш да сам Оче рад' ових људи
попио најгорчу чашу жучи,
не да им Твоја Праведност суди,
не да их проклетство довијек мучи."

"Не шаље домаћин јагње на клање
да клања ради људе осуди,
даруј им Оче Покајање,
молим Те данас милостив буди."

Загрмље јецај громогласни
први што Оцу срећном се оте
и засја Христис, засја Крст Часни
и спаси људе силом доброте.

И данас сија, иако га људи
слијепи к'о онда видјет' не желе,
пусти то сине, ти добар буди
нек' Ране Христове у теби зацјеле.

МОЛИТВА СВЕТОМ КРАЉУ ВЛАДИМИРУ

Јесу ли Ти, Свече, зацјелиле ране
ил' Ти браћа опет главу одрубише,
боле ли Те муке земље недоклане
смијемо ли тражит Твој Благослов више?!

Озари л' Ти јутрос Душу Праведника
гвозден Црква знамен тврде Вјере наше
ил' Те мори туга због брата крвника
што крваву сабљу разбратничку паше?!

Врати ли се радост на Свету планину
са веселим појем Православних звона
хоће л' моћи Твој Крст да разагна тмину
и отјера чопор паклених демона?!

Може ли се опрат' сузом Мученика
наопаком 'раном чељуст нагрђена
може л' глава Свеца дјечачкога лика
отјерати вуке од свога племена?!

Кад би глас мој слаби стиг'о до Румије
чистотом би својом растјерао жбире
викнуо би јаче но икада прије
"ВАСКРСНИ СА ЦРКВОМ СВЕТИ ВЛАДИМИРЕ!"

Крстолика гора

Наткрилише стадо васцијело
горске Цркве лучоноше Свете
да нас не би Светосавље клело,
да нас Вјере прадједовске сјете.

Засијаше звијезде с' планина
освјетлише стазе ка Спасењу,
пробуди се стара Отаџбина
да помогне новом покољењу.

Састаше се крстолике горе,
заклон сваком, а слуга ничија,
изађоше на Савино море
Бјелашница, Ком, Ловћен, Румија!

Па саздаше тако загрљене
Крст прекрасни, знамен Вјере Свете
да подуче душе изгубљене
гдје је лијек, ком да Царству лете.

Да објаве радост Васкресења,
тријумф Правде, Царства Небескога
плод силнога народнога хтјења
да сачува Благослов од Бога.

ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма'ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к'о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»

На Благовијести, Љета Господњег 2005.

Побједничка

Успјели смо оче, остали смо људи
разбратници опет слављаху прерано
не могаху згулит' „НЕ” са наших груди
овај пут је срцем било урезано.

А у сваком од нас два срца куцаше
не дадоше једно другоме да стане
но жилама својим чврсто се везаше
да љубављу својом једно друго хране.

Нијесмо им дали да извор затрују
с ког се стабло наше удувјек напаја
мораће да без нас кошмар страшни снују
ми снијемо свјетлост што нас с браћом спаја.

А ту свјетлост луча иста разбуктава
од мрака нас бране вјечне зубље њене
боје су јој БИЈЕЛА, ЦРВЕНА И ПЛАВА
к'о Тројица Света у једну спојене.

Из ока нам ноћас иста радост сија
од равнога Срема до Савиног мора
у Бару се кличе:„ЖИВЈЕЛА СРБИЈА”
у Србији:„НЕК ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА!”

Чујете ли Браћо звона са Ловћена,
то витешка срца Петровића бију
за бесмртну славу својега племена,
за част Црне Горе, за братску Србију!

Личка Молитва

Кроз Личку шикару снијег заметнуо,
вјетар тихо њише отежале гране,
осамљен у мраку један храст подбуо
од хладноће штити напуштено лане.

"И тебе су мило моје оставили
к'о и мајку нашу, Лику неутјешну,
од курјака страшних можда су се скрили,
ал' су оставили своју душу грешну."

Зајеца сјеверац, помилова лане
и храст стари њежно уз себе га приви,
а сунце се сакри не желећ' да сване
да не гледа мајку што без дјеце живи.

Тек по која звијезда страшљиво провири
за облаком тмурним што мећаву слути,
док сабласну тугу у недоглед шири
уморан од Личког бола мјесец жути.

С осушене гране к'о јецај старице
снено лане зачу хук сове злокобне,
а пахуље засуше ко вреле искрице
да сакрију замљу судбине туробне.

Ал' кад сунце гране, кад се Господ врати,
похиташе дјеца јединој матери
опроштај молећи пред њоме ће стати
к'о разбојник испред Небескијех Двери.

А Лика к'о Лика, пркосно и снажно,
врелу сузу скриће да душман не види,
чеда су се вратила, само то је важно,
па зар може мајка дјеце да се стиди.

Само ће се кришом шеретски насмјешит'
и намигнут к'о да ништа није било:
"Нек сте ми ви живи, мора се и гријешит
похрлите дјецо у мајчино крило."

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради, нит сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с' осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао
и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо, у тој безданки, прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе, спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
преда мном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака, ни очију страшних, ни крика што душу леде,
није знао за патњу, ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријечи:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

РАПОРТ ГЕНЕРАЛУ

Господине генерале
смије ли Вам се обратити
војник без војне поште
ратник без ратног распореда,
човјек који је војничку заклетву
срамно погазио,
дезертер без Отаџбине и части
покоран квислиншкој власти,
што плашљиво пред собом гледа
како курјаци оштре
своје очњаке крваве,
церећи се злокобно
несвијести нашој дубокој
и немоћи нашој да спасемо себе
бранећи Команданта!

Моја је јединица Генерале
избрисана из бројног стања,
моја је чета жртвована
и више не постоји,
нашој се „слави” тиранин
грохотним смијехом клања,
а наше душе
ђаво трљајућ' руке броји!

Моји су саборци контузовани
крештавим женским гласом,
очи нам спржише бљеском
месије антихриста,
у тор нас угони фармер
својим чувеним ласом,
наше је достојанство
љигава кишна глиста!

Мараме црне не видимо,
црн нам образ не смета,
гробова својих се стидимо
стид нам је најмања штета,
и дјецу своју
без стида у очи гледамо,
јер и нас се очеви стиде,
и Вас би Генерале
хтјели да предамо,
и ред је да сви виде
да нисмо ни Срби, ни Православци,
ни људи ни покорни сужњи,
ни проклетници што Вам
свјесни издаје своје завиде,
ништа од тога Генерале
МИ СМО ОБИЧНЕ ГЊИДЕ!

Праштајте славни Генерале
ако се опростити може
војнику што нема
ни храброст ни вољу
да каже:
„Помози нам Боже,
наш је Командант
на бојном пољу
и још се јуначки бори,
да ослободи војску своју
да старог Србина створи,
да скине повез са очију наших
да будемо опет предака вриједни,
помози ми Боже, људи се плаших,
жртвовах душу
за живот биједни”.
  
Благослов Светога Саве

Љубљена дјецо моја:
минуше вјекови као трептај ока,
а моја душа спокоја не нађе
јер рана је моја превише дубока,
дубља од значаја косовскога боја
као презир хладна, к'о лош пут широка.

Само онај што за чеда своја дисао није
не може разумјети бол од којега срце трне,
као од гријеха душа чедна,
као пред курјаком младунче срне,
и само такав не зна какав се немир крије
кад оцу синовљев поглед открије,
да међу браћом клија коров неслоге црне.

Свака је рана ваша и моја рана била,
сваки сам пререзан гркљан својом крвљу мазио,
слађе н'о чашу меда, чашу сам жучи пио
само да мање пате дјечица моја мила.
Без престанка Господа молио,
и Мајци Божијој Молитве узносио
да вам Крст оставе и страшну Голготу,
само да униште ту неслогу вашу,
ту злу крв проклету, ту вјечну срамоту!

Јер мудар се не боји онога што му тијело
може погубити,
већ онога што раба Божијег у њему жели убити,
мудар са осмјехом иде на Голготу
јер зна да тај пут води вјечноме животу.
Мудар не носи радо ланце, али их поносно носи
јер зна да тако Господу служи, а зломе пркоси!

Много сам браће, очева, дједова ваших привео Господу
поносна срца и радосне душе,
цијелу вјечност плачући гледах како вам очи боду
и Храмове руше,
и туга је моја радосна била, и моји јецаји
бијаху срећни,
јер знадох да патња ваша, улаз је у живот вјечни,
и да ми је све Молитве Господ испунио
и живот човјека вриједним учинио,
и онај земаљски кратки, и овај непролазни,
и сви би ми порази били слатки,
и не би ми ова бесједа сличила казни,
само да дјецо моја видим вашу слогу,
да к'о срећан отац заблагодарим Богу
и кажем:

„Слава Теби Господе што дјецу моју Вјера
и Љубав воде,
што душмани лажу јер дјеца се моја као браћа слажу
та ће слога Света зацијелити ране
том ће слогом Срби огњишта да бране,
опет им је образ скупљи од живота,
опет им са лица ликује доброта
и нико их више побједити не може,
хвала што си Србство Васкрснуо Боже!”

Крсна Слава

Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
"Пали свјећу домаћине, свану Свети Игњатије!"

Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прадједови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
"Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!"

"Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле".
Војвода се смјеши стари, док прадједу мојем збори:
"Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле."

А прадјед се усправио, прса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о дједови што то знају:
"Благословен био сине, још је наша лоза жива!"

И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
"Благословен био сине, па унуке дочекао!"

И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
"Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер видјесмо да потомци, прадједовски завјет знају!" 
      
ЉУБАВ СВЕТОГ НИКОЛЕ

Страшна се пучина олујом размеће
крадући младом морнару сузе:
"Старица моја преживјет' неће
кад сазна да ме океан узе."

Урличе вјетар махнитим жаром
као кад демон душу слама,
а морнар плаче за својом старом:
"Како ће мати живјети сама?"

"Како ће радост моја подн'јети
да мјесто гроба море цјелива,
хоће л' се молити, или ће клети
би л' било боље да није жива?"

Док црни талас небо заклања,
задња му мис'о дјетињству лети,
опет је дјечак, али не сања,
пред њим је стварно заштитник Свети.

"Не бој се сине, нећеш умријети,
Молитве мајке твоје су јаче,
што може море и демон клети
кад љубав моли, кад љубав плаче!"

"Што су олуја и морске тмине
кад душа људска Господу служи,
и Ад је ситан када син брине
да матер своју чим не растужи."

"Па и брод овај и море сиње,
и сунце жарко што земљу пржи,
све мајка твоја ноћас помиње
док слику твоју у руци држи."

"И ове ноћи добро чељаде
Икону моју сузом залива,
И Мајка Божија за бол њен знаде,
чува те сине та Вјера Жива."

Свети Никола подиже руку,
Благослов крсним знамењем даде,
а младић угледа познату луку,
и засја сунце, а вјетар стаде.

И опет р'јека суза потече,
ал' овог пута нијесу пекле:
"Хвала Ти Свети!" захвално рече,
више су сузе од ријечи рекле.

Стара се рука тихо прекрсти
лаганом кретњом доброг дјетета,
и док је дираху дрхтави прсти
Свето се смјешила Икона Света.
 
Исконска

Због чега ме одувијек врисак вјетра кроз борове гране
асоцира на далеки сјевер?
Зашто мисли тако жустро одлете у крајеве стране
откуд, чак и кад је топло и други се зноје,
та навика чудна да задигнем ревер?

Како да објасним неизрецив осјећај туге
при сјећању на догађај никад доживљен?
Гдје је ледена писта окована бијелом шумом,
гдје је мрак што чудном свјетлошћу блиста,
и трептај бескрајни што уму бјежи,
и кад се наклоно поиграва умом?

А тек оно чаробно степениште које се у недоглед спирално спушта,
та божанствена свјетлост и сјене отмене,
луцидном кретњом ухваћен поглед,
мисао брза и ријеч немушта.

И опет туга ношена аријом од чије мирноће живот боли.
Одбране нема, једини лијек већ тада схватих,
душа да Творцу својем се моли,
и залуд тражих, залуду платих,
Љубав се пронаћи не да, ни платити, ни отети,
и знам да неко воли, и знам да неко гледа,
и знам да ту је смирај,
не да се пита, не да се бори,
већ да се Богу преда!
 
Писмо оцу

Мрачна улица мрачним очима, срце леди,
и мрачни осмјех мрачним салама ум помрачује,
а Он недирнут, обасјан свјетлом у мраку сједи,
дјетињом душом, окружен мраком о свјетлу снује.

Мјесец се згрожен призором мрачним за облак скрива
док човјек себе похотном жеђу за мраком ружи,
а са њим жудња за вјечним свјетлом, и чаша пива,
и чаша свјетли док је Он свијетлом рукама држи!

Силан је народ привучен нечим пришао столу,
откуд ту свјетлост, мрачним се својим душама чуде,
а Он се прожет свјетлошћу својом препушта болу,
људима рањен, свој живот живи да штити људе!

И не могаше помрачит свјетло, мрак деценија
још увјек свјетлост душе Његове, душу ми снажи,
кад би Бог дао, да налик Њему постанем и ја
и овај мрак би обасјан свјетлом постао блажи.
  
Христос се роди!

Безумни свијет демонском страшћу
рат против слугу Божијих води,
и док га распињу проклети влашћу
Србин им каже:„Христос се роди!”

Док му се срце немоћно цепа
а душа чиста стреми слободи,
Србин не мрзи већ к'о да тепа,
кад благо каже:„Христос се роди.”

Како објаснити безбожној души
када нам санкције звјерске уводи,
када нам огњишта и Цркве руши,
што значи Србину:„Христос се роди.”

А кад га издаја братска ошине
кад сазна да крв га властита уходи,
сунце му Вјере предачке сине
и храбро викне:„Христос се роди!”

Кроз кланце страсне и адске тмине
праведном смјелошћу још Србство броди,
и кад је најтеже, Вјера не мине,
јер чује Свето: „Христос се роди.”

„Христос се роди”!„Ваистину!”
и нема ствари важније, прече,
него да пренесем својему сину
оно што мени отац рече:

„Припази сине к'о оци своје
да Господ свуда са тобом ходи,
нека те чувају Молитве моје
и Свети Завјет: ”Христос се роди!„

Жао ми човјека

Кад ми опет рани и заледи душу,
нека тешка ријеч, сурова и прека,
молићу се Богу да ме благослови
да изнова кажем: „Жао ми човјека”.

Кад пробуди сумњу и срце расхлади,
незнаверне руље, безбожничка дрека
живом ћу Господу приклонити главу,
и шапнути тихо: „Жао ми човјека”.

Кад ми неминовност усплахири мисли
и сјети на раку, која нас све чека,
само ћу се храбро помолит Свевишњем
и захвално рећи: „Жао ми човјека”.

Кад са олакшањем убиједим себе
да ћу Божијој Правди, стремити довјека
прекрстим се срећан, јер то Господ тражи,
и поносно кажем: „Жао ми човјека”.

Једино Те молим, преблаги Господе,
кад једном пресахне, мог живота ријека,
да сачувам мирис, душе благодатне
и скрушено кажем: „Жао ми човјека”.
  
Покајничка

Извињавам се у име Праоца
што ми даде тврду, непокорну главу,
па не хтједох сићи с` коца и конопца
ни за оку земље, ни за свјетску славу.

Нека ми опросте добротвори моји
што не примих наук који ми нудише,
мислећ` да ми образ људски љепше стоји
од закрпе, што се скинут` не да више.

Покорно их молим да ми не замјере
што ми не да памет бандоглава моја,
да окренем главу од предачке Вјере,
витезова србских, косовскога боја.

Знам да залуд опрост разумљивих молим,
што им прогрес моја заосталост кочи,
али што да радим када више волим
Светитеље србске, но властите очи.

Нек` не троше своје драгоцјено вријеме
мудре главе новог поретка свјетскога,
јер ће тешко бразду направит` за мене
примитивног Себра, стожера србскога!

Симонидини сватови

Осмјех јој дјетињи круном ископнисе
сватови царски кадифом кицени,
кад их спази помисли:„Нисам дијете висе”,
а суза јој заискри у предивној зјени.

Погледа ка Небу и смјерно се прекрсти:
„Нека буде Воља Твоја Свевисњи Господе”,
а медаљон с' ликом Христа стезаху јој прсти
кад их пусти да је судби пресудјеној воде.

Светацком се кроткосцу прихвати бремена
сто јој људи прелесцени свијетом одредисе,
постаде и слускиња и владар и жена,
ал' Христоса ни тренутак од ње не сакрисе.

Тако призва Вјера Њена и друге Сватове
Ангеоским редовима самим предводјене,
зацу да је Христос Својом заруцницом зове
и опет јој суза кану из предивне зјене.

И постаде заступница свог несрецног рода,
Молитва и Истоцница сто Љубављу блиста,
Светитељка сто по земљи похараној хода,
ал' надасве послусница и невјеста Христа.

А онда је походисе и треци сватови,
из геене ,страсном вриском испрацени,
узалуд се радоваху сатански скотови,
не надјосе чак ни сузу у предивној зјени.

И оци јој ископасе немоцне хијене,
тим су само покварили пар покрета киста,
Њој и даље мјесто Мире из предивне зјене
капљу сузе радоснице јер је поред Христа.

МАРКОВДАН У ПОДГОРИЦИ

Данас ће Подгорица подмладити лице Молитвом,
рјечју и стиском братског загрљаја
подмладиће душу дјеца Подгорице
жељна Вароши Старе што их мајчински спаја.

Стаће ко некад давно поред капије старе
и нико се чудит' неће откуд се она ту створи,
само ће гледати нијемо да Свети трен не покваре
како се старица Света са вјековима бори.

И све ће данас стати у њена њедра Света
дјетињство и младост срећна и старост што битку губи,
бескрајне јесење кише и дуга врела љета
Скалина гдје најдража наша Морачу њежно љуби.

Чуће се опет замор из бесмртне Кисмале криве
и пјесма Ксенијина да Дзан улици не да умријети,
опет ће давно нестале стазе да оживе
кад с Горице голуб бијели на Цемовско поље слети.

Протеци ће кроз капију вјечну Рибница к;о душа чиста
и са њом младост наша к'о цикотицка сала,
и само ће суза једна у оку да заблиста
када се сјетимо свега сто нам је Подгорица дала.

А када Митрополит Благослов свој донесе
и стари Му чико Алит добродошлуцу пружи,
Света ће капија Драчка радосно да се стресе
јер вјерни народ њезин једноме Господу служи!

И наћи ће се неко, ал' Подгоричанин бити неће,
ко ће се чудити чудом кад призор дивни угледа,
гдје чико Алит Владици с' љубављу пружа цвијеће
а овај му Благослов Свети к'о братску руку пружа.

Ако и таквих буде, нико их неће грдити
можда их понеко само погледа сажаљиво,
не знају они сироти како је с' пећине скочити
како је слатко у виру Морачком хладјено пиво.

Како да схвате велико срце Подгорице
они што никада нису комшијско воће крали,
а стари их комшија са смјешком гледа крадимице
па викне као љутито:„Да није незрело мали?!”

Ко лоптом орао није ливаде под Љубовићем
ко журно чувеном кину „Култура” није хитао
ко се Побрежјем није опијао жесће н'о најжешћим пићем
можда је Подгорицу видио, али је није прочитао.

Па Па толики несташлуци драги,лица са вјечним осмјехом
к'о запети спремни на шалу,да тугу осмјехом сруше,
смије ли ико ведрину њихову сматрати гријехом
када су и Господу блиске њихове дјетиње душе?

Жељни свега сем шале, пјесме и Подгорице
и свуда као један, и гладни и боси и голи,
никад им завист ни љутња ни пакост не наружи лице
нису се слагали једино, који је више воли.

Ево данас ћу и ја на Светом мјесту овом
задивљен капијом милом, Молитву грешан узнијети
немоћан све да искажем, неспретним ал' искреним словом,
нека Вас родбино моја сачува Марко Свети.
  
ЖЕНЕ У ЦРНОМ

Вриједи ли више осмијех без гримасе
од најскупље шминке брижљиво нанијете,
је ли скупљи урлик безбочничке масе
или осмјех мајке која доји дијете?!

Је л' гласнији шапат уморног ратника
што изгуби здравље бранец' Отаџбину,
ил' крвавим новцем наручена рика
хомосексуалца,што носи црнину?!

Је л' мудрије гристи уморену мајку
да умириш звијери, што је погубише,
ил' на жедне крви,покренути хајку
да раздробиш чељуст што на њу кидише?!

Хоћеш ли ублажит крвникову мржњу
нудећи му главу рођенога брата,
што вриједи живот убогоме сужњу
кад му клетва вјечно виси више врата?!
  
Побједничка

Успјели смо оце, остали смо људи
разбратници опет слављаху прерано
не могаху згулит' „НЕ” са наших груди
овај пут је срцем било урезано.

А у сваком од нас два срца куцасе
не дадосе једно другоме да стане
но зилама својим цврсто се везасе
да љубављу својом једно друго хране.

Нијесмо им дали да извор затрују
с ког се стабло наше удувјек напаја
мораце да без нас космар страсни снују
ми снијемо свјетлост сто нас с брацом спаја.

А ту свјетлост луца иста разбуктава
од мрака нас бране вјецне зубље њене
боје су јој БИЈЕЛА,ЦРВЕНА И ПЛАВА
к'о Тројица Света у једну спојене.

Из ока нам ноцас иста радост сија
од равнога Срема до Савиног мора
у Бару се клице:„ЗИВЈЕЛА СРБИЈА”
у Србији:„НЕК ЈЕ ВЈЕЦНА ЦРНА ГОРА!”

Цујете ли Брацо звона са Лоцена,
то витеска срца Петровица бију
за бесмртну славу својега племана,
за цаст Црне Горе,за братску Србију!

Видите л' Румију дивно обасјану ореолом Светог Краља крајинскога,
ноцас Му је страсну извидала рану
нас Вјера циста,наса братска слога.

Гле како се Острог дивни узвисио Светосцу и Вјером Оца Василија,
Он је насе Рајско утоцисте био,из њега нам сунце србске славе сија.

Све се горе опет цврсто загрлисе,прослави их од свих веца Црна Гора,непролазни вијенац својој мајци свисе
од Савиног Кука до Савиног мора.
 
 Крстолика гора

Наткрилисе стадо васцијело
горске Цркве луцоносе Свете
да нас не би Светосавље клело,
да нас Вјере прадједовске сјете.

Засијасе звијезде с' планина
освјетлисе стазе ка Спасењу,
пробуди се стара Отадзбина
да помогне новом покољењу.

Састасе се крстолике горе,
заклон сваком,а слуга ниција,
изадјосе на Савино море
Бјеласница,Ком,Ловцен,Румија!

Па саздасе тако загрљене
Крст прекрасни,знамен Вјере Свете
да подуце дусе изгубљене
гдје је лијек,ком да Царству лете.

Да објаве радост Васкресења,
тријумф Правде,Царства Небескога
плод силнога народнога хтјења
да сацува Благослов од Бога.
     
Суза пустињака Цетињског

Олуја бијесни изнад славног града,
сијевају муње к'о острице маца,
отворио Небо стих Владике Рада
али нигдје нема Молитве нит' плаца.

Туку се вјетрови кидајуци гране,
бујице се јуре односец' памцење,
сванула би зора ал' коме да сване
кад проклети вјерним нуде искупљење.

Долина богова сном мртвијем спава,
утваре је страсном јеком запосјеле,
бдије само једна...најмудрија глава,
узносец' Молитву из старе капеле.

"Поврати им разум Свевисњи Господе,
уклони им копрену са оцњега вида,
скрени их са стаза сто тартару воде,
исцјели их даром кајања и стида."

"Иако је облак сунце заклонио
трајаце к'о трептај плаховитог ока,
нико се пред Правдом Бозијом није скрио,
не требују јарам људи него стока."

А горе на Небу врх Свете планине
самртницким ропцем јеци обезглављен,
немоцан да синдзир разбратницки скине,
залуд Светом лозом Његоса прослављен.

Залуду је сваки крс крвљу украсен,
залуд вјецна борба и вјецна голгота,
неугасли плам је бестрвом угасен,
славну Србску Спарту притисла срамота.

На трон Светог Петра кидису демони,
несањане снове нецастиви снује,
са старог звоника звон самртни звони,
ал' га распоп страсном хулом заглусује.

Олуја бијесни изнад славног града,
окупа ли икад црњу мајску зору,
мјесто кисе суза Владицина пада,
ал' на Монтенегро...не на Црну Гору!
 
 Војничка

Заборављена калдрма свјетлуца сабласно,
угравиран мразом,накит мази веце,
пахуље се мазе цезњиво и мазно
док под мостом Бегеј равнодусно теце.

Кроз кросњу се сребро опојно пробија
док се прва кригла прекобројна свети:
"Да л' овако ноцас Подгорица сија,
да ли ме се она бар на цасак сјети?"

У близини труба свира повецерје,
на капији ремци,сањиви...срдити...
урањам у снијег к'о у гусције перје
и зид цу к'о перо лако прескоцити.

А како сам могао тада наслутити
све зидове,капије,пријетеце трубе...
да цу само кригле прекобројне пити
витлан као перце вихорима судбе.

Знам...и даље Бегеј равнодусно теце,
не хаје за мојом пародијом туге,
он изнова враца оно исто веце
уводец' у зивот неке клинце друге.

Све јасније цујем трубу...свира повецерје.
Слутим стразе,цекају ме ,сањиви...срдити...
Ма само цу уронити к'о у гусције перје
и лагано као некад зид цу прескоцити.

Свети Василије Острошки

Пред капијом Манастирском остарјели дјецак јеца
к'о кад дому родитељском одбјегло се цедо врати
измуцена дуса зуди да дотакне Мости Свеца
али стид јој сацувани не да к' њему,мора стати.

Ево Ти се Оце вратих прљавији од свих људи
ал' праг Свети не смјем преци,страх ми Бозији кроцит не да
и сматр'о бих избављењем да ми Господ висњи суди
али стрепим недостојан од праведног Твог погледа.

Небо си ми Оце Свети у насљедство оставио
легије си нецастивих да сацувас мене срео
рад мене си цасу меда цасом зуци замјенио
безумног ме благосиљ'о кад би свако други клео.

И сад мјесто да се Рајем заслуженим насладјујес
даноноцно бризан стразис моју дусу изгубљену
мјесто дивних Рајских Двери Васкрсење њено снујес
Светосцу је Оце својом осветљавас помрацену.

А ја вијек свој потросих осамуцен ниставилом
одрекох се огња Светог да ме гресна страст огрије
па зар смијем ране видат' родитељским Твојим крилом
зар Те смијем оцем звати Свети Оце Василије.

Па окрену главу своју уплакани дјецак с'једи
хтједе да се паклу врати,да од Оца свог се скрије
ал' у трену излијецен,опет рођен смјерно стану
додирну га руком Светом сами Свети Василије.

Па зар Оца да се бојис богомдано цедо моје
зар оцинску љубав смије слабост твоја да помути
довољна је суза једна да окаје гријехе твоје
довољан је јецај искрен Оца твога да разљути.

У мраку си цедо мило читав зивот таворио
ал' си Оца сацувао дому своме да те врати
љубављу си својом сине пут до свјетла прокрцио
Острог ће се данас Свети твом повратку радовати.

Зазвонисе звона Света к'о да небо само поје
Крст засија спасоносни к'о сто никад сјао није
зааплакасе сви присутни кријуц' вреле сузе своје
кад видјесе како слави Свети Отац Василије.
 
 
 
Пјесма о Молитви

Некада давно иза седам гора и седам мора,
седам долина и седам брада,седам језера и седам ријека,
у скромној колиби,тихо и спокојно зивљасе цељаде с' највецом титулом,
сви су га звали:дуса од цовјека.

Зими је гријао јагњад свјезином раног прољеца,
с прољеца кадио мирисом прве висибабе,
љети их ститио бризно хладом стољетног дрвеца,
с јесени зимио њезно онако мазне и слабе.

Није познавао разллику измедју старца и дјетета
јер сједа му коса падасе на дјецацке оци зиве,
сваки му залогај нафора бјесе,свки гутљај водица света,
ноци је кратио уз фрулу и огњисте,дане оруци јалове њиве.

Није знао сто је то мрзња,није имао боре,
знао је само пустити сузу над згазеним цвијетом ил' рањеним птицем
звијезде га гледале како се моли у смирај дана и освит зоре
и дивиле се горстаку убогом сто слави Творца свим својим бицем.

А мољасе се другације од свих људи
освецен љубављу за твар Господњу
и за све људе као за себе:
"Молим Те Господе милостив буди...ми никог немамо осим Тебе."

И тако прозиви свој зивот прости као трептај ока,као гутљај воде,
тихо као прва пахуља,кротко као отац сто за цеда брине,
и бас кад се спремасе да својему Творцу у наруцје оде
њему Господ посла госте из даљине.

А гости вазни,уцени људи,високог звања,отменог лика,
гледају сазаљиво док цудни старацонако прост и самоук
пред њима клеци,неспредно подсмјех прикривају док руке сири
као да слика,узносец' Молитву сапатом умилним срицуци некакве цудне ријеци.

"О несрецни старце",најзад прозборисе,"како се то молис,зар са ума скрену,
гледаху га љуто,некако с' висине као да це га сваког трена погубити,
не видјесе сузу сто нароси зјену,"Ми цемо текако треба науцити"

И бас кад кранусе да га Вјери уце,
да на пут Спасења незнавеног врате,
старцу придје медвјед,питом као куце
и зарони главу медј' руке цворнате.

На раме му слетје пар бијелих грлица
да се својом пјесмом Молитви придрузи
а госте надгласа цвркут горских птица
да прослави старца сто Господу слузи.

Ваздух се мирисом тамјана разблази,
заори се свесагласје ангелских арија,
старац дизе поглед к' Небу к'о да несто трази
и угледа Крст пресвети гдје к'о сунце сија.

А кад опет спусти поглед видје вазне госте,
клеце пред њим уплакани и за опрост моле,
преклињу да исповиједи њих гресне...охоле...
да их уци Молитвама и како да посте

А стари их дјецак гледа и благо се смјеси,
и њих воли дуса топла Православна мека:
"Не плаците дјецо моја,ко зиви и гријеси,
ал' зивите да буде ДУСА ОД ЦОВЈЕКА".

А када се опростисе гледасе их сјетно
к'о дјецицу сто су насла закопано благо
и просапта тако тихо да не цује ни сам себе:
"МОЛИМ ТЕ ГОСПОДЕ МИЛОСТИВ БУДИ,МИ НИКОГ НЕМАМО ОСИМ ТЕБЕ."
  
Видовдан

Сто ми то данас славимо,циме се толико дицимо,
је ли нас Кнез окупио или призор трпезе пуне,
јесмо ли налик Њему или космару Његовом лицимо,
кријепи ли нас Благослов Његов или нас гресне куне?!

Данас славимо Видовдан,дан постанка нашег,дан оцњега вида,
незнавени,горди,опијени собом...главно да се слави...
наздрављамо себи страствено,охоло...
лисени сјецања,кајања и стида.

Сјети ли се ико данас,од вјецности скупљег трена
кад глава Цара насега одлетје,али не паде,
кад се у Небо вину од гријеха оцисцена,
када на цело нове...Небеске Србије стаде?!

Види ли ико ријеку што се у Небу улива,
ријеку крви Српске сто Светом Лазару теце,
јел' нам се коровом дивљим утрла родна њива
јер нам је земаљско царство од Царства Небеског преце?!

И сви би да смо Лазареви,а нико неће да Му слузи,
крену ли ико Светом пољу да бозуре врати исцупане,
оста ли ико брз на дјелима или смо ипак на ријецима брзи,
може л' се родити сунце у Србији,ако над Призреном прво не сване?!

Хоће ли ико за дусу своју пред дусама ратника Светих упалити востаницу,
може ли ико љубављу својом и Вјером Праведном главе Њихове у Кивот Свети смјестити,
има ли Србина да стазама Њиховим у освит зоре надје Лазарицу
и да се смије као они некада крвљу Христовом пред страсним Судом смјело прицестити?!

Данас Мајко Србијо кад имендан славис без дјеце своје,
данас кад сапатом Бога дозивас на Крсту разапета,
клецим пред Тобом као пред Олтаром вапеци да услисис Молитве моје:
„ОСТАНИ СВОЈА И ЛАЗЕРЕВА,КОСМЕТОМ КАДЈЕНА НА МНОГАЈА ЉЕТА.

Видовданска исповијест
 
Видовдан...сунце зезе немилице као да се свети због нечега,
сједим сам у кафани,наздрављам себи...а коме би друго,
мртвима се не наздравља него за дусу моли,а живи не славе,
кажу доста им је свега,
испицу послусно још једну цасу зуци и сапнути себи у браду:
„Живио покорни слуго.”

И као сто обично бива кад цовјек позели да се осами и ране незарасле
зараслим језиком лизе,
бану однекуд незнанац видјен небројано пута,сједе без питања као да пркоси,обори главу а руку дизе,
и дрекну креставо као да се руга:
„Конобар...дедер овамо једна љута!”

„Који је дан данас?”,прозбори напокон не удостојивси ме чак ни презривог погледа,
„Знате ,ја сам сликар,излозбу спремам,глава ми је брига препуна,
па реците забога је ли уторак или среда,
да није можда петак,тај дан највише мрзим,тада ми стизе гомила рацуна.”

„Будите без бриге”,прозборих тудјим гласом,„није петак,није ни четвртак,ни субота...није ни Недеља Света,
није господине ни понедељак,ни уторак...опростите али није ни сриједа..
Данас је напросто Видовдан,дан када су главе ка Небу летјеле
као дивна мецава усред љета,
када је племство Рај запосјело,а земљи остао јад и биједа”.

„На данасњи дан су људи напокон схватили зашто их је Господ створио
и замислите пријатељу,ти људи Срби бијаху,
данас се луцифер у најдубљи баздан пред њима скрио
и дрхтеци поразен њиховим избором,злобно се церио властитом краху.”

„Ооо...Па ти си један од оних залудјених сто и даље поразе славе”,
просикта пакосно и одмахну руком као да од себе муве тјера,
„Такви као ти су нас довде и довели,проклете бундзије,узавреле главе,
све бих вас ја по кратком поступку,ма ја бих те утук'о као кера!”

Најзад нам се оци сусретосе,спазих му у зјени оног из бездана,
и откуд на столу,не сјецам се висе,ал' ми се у руци надје пепељара,
стаклена као његов поглед,хладна као дуса недоклана,
замахнух срдито ,ал' у трену станух:
„Зар да ме надмудри змијурина стара?!”

„Не бој се брате”,досапнух му благо,а оци му више не бијаху дрске,
„Данас ћу достојан Лазара бити,данас ћу нецастивог и ја поразити,
ово је дан кад не смије канути ни кап крви Српске,
иди с' миром брате,а ју ћу се молеци за дусу твоју,за своју дусу
молити.”

Свети Вукасин Јасеновацки

Небо надамном бијасе крваво и земља испод мене
и птице и јасени и оци људске и мајке сто дјецу стезу,
крв је обојила устаске руке и гркљане пресјецене
и дусе црне и престрасене срне и зице наострене да разум свезу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послусно својем убици
и ледној острици србосјека.

Гледам га радознало у угасле оци
тразеци у њему остатке цовјека
пијаног од крви сто му с' каме тоци
као дјецја суза,као капља млијека.

А он силан...распојасан...на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној,па он их је забога највисе побио,
к'о дукате своје зртве са демонским смијеском броји
бодуци их да провјери је ли који презивио.

"Сто ме гледас тако старце,зар си разум изгубио",
рикну као звијер рањена и нозем ка мени крену,
а ја сам се к'о пред прицест своју прву прекрстио
радујуц' се ко родјењу самртноме својем трену.

"А страх"...помислих"..."Засто се не бојим,
па звијер ми оци копа и резеци месо сијеце...
засто тако равнодусно пред дзелатом својим стојим,
како могу да га залим док му крв са руку теце?"

Па и он је некад створ Бозији био,
и он дусу има,како она само пати,
ја сам му све несрецнику,јос на овом свјету помраценом опростио,
ал' како це кад цас додје пред зртвама својим стати?

"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО" ,сапнух му језиком сто је одсјекао
и видјех оцима својим ископаним страх сто му је грцем лице нагрдио,
казу није никад висе ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјецно крио.

А ја се молим за дусу његову
као и за дусе оних које је поклао,
мозда ме због тога људи Светитељем зову,
мозда зато памте ријеци:
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".