Милан Мијатовић

„Прву песму написао сам у војци. Углавном су то биле песме протеста, пуне ироније и горчине.
Свет нисам доживљавао као место где 24 часа цветају руже.
Углавном сам сагледавао негативне ствари, деструкцију, сопствену депресију и немоћ а песме су биле производ таквих сила.
Почетак моје поезије је била огромна количина негативне енергије којој сам морао да дам неку прихватљиву форму.
Фројд би то назвао сублимацијом.
Прву књигу песама објавио сам са 34 године уз топлу и пријатељску помоћ писца Тамаре Лујак.
Она је у тим песмама пронашла нешто што јој је дало мотива да стане иза њих и да ме препоручи издавачима.
Дугујем јој неизмерну захвалност што је у мени препознала песника а не само још једног познаника са интернета.
Исте године, 2006-те, Издавачка кућа Алма ми објављује књигу песама Врт и кратку причу у зборнику Најкраће приче 2006 године.
Тренутно припремам нову књигу песама за коју сматрам да ће се доста разликовати и по стилу и по идеји од претходне књиге.
У обичном свету људи, живим и радим у Београду на пословима систем администратора а у слободно време се одмарам
читајући књиге и проучавајући wеб дизајн. Велики сам љубитељ књига, па ако неко зна неку добру књигу, нека ми је препоручи.“

Поручите

ПАУК

Мој кућни љубимац
је жути паук
са надувеним телом
сивим пегама
јајастом главом.

Док спавам
попне се на кревет
легне и жуту главу
стави ми на груди
нежно, да ме не пробуди.

Када сване
склупча се крај прозора
кроз прљаво стакло
пролазнике посматра.

ЦРТЕЖ

У женским грудима
закопан младић
преде у сну.

Старци
лупају главама о бетон
крвави падају
промукло се церекају.

Куће тону у земљу
зидови од живог блата расту
једу их са уживањем.

Повлачим линије
на прљавој хартији
повраћам на цртеж.

У образима провалије
на бради чучи
уплашени старац.

ВРТ

Из бомбардованог врта
мирис маслина опија
пена на устима сврби
док гацаш
по разбуцаним плодовима.
Крхотине секу табане
чујеш паљбу топова
талас земље те покрива.

Војници
шамарају жене
успут свирачима бацају новац
да би их пратила песма.

Човек без мозга хода црвеном улицом
ломи пролазницима
ноге од стакла
војска анђела га гађа љиљанима
кружи изнад њега
у половним аутобусима.

Улицом се шета стока и стидљива девојка.

ПУСТИЊА И ОГЛЕДАЛА

У пустињи
дете стоји и осмехује се.

Колона људи
маршира у језеро
њихов последњи дах се губи.

У близини је кућа
огромна огледала у светлим собама
пуним девојачког кикота
изгужваних, топлих кревета.

КЕПЕЦ

На мишићавим леђима
див кепеца носи
кепец диву на уво певуши
док див песницом солитере руши.

Кепец се смеје док див људе убија
својом ручицом тапше грмаља по рамену
у уста ставља му бомбону.

Увече се див напио
саплео се
о земљу треснуо
кепец је вриснуо
главу о камен разбио.

ТРИ  СЦЕНЕ  У  НАРОДНОМ  ПОЗОРИШТУ

Четири човека
седе на дрвету
пљују на  ПИТ - БУЛОВЕ
који промукло реже.

Један
губи равнотежу и пада
пси га растржу
тројица на дрвету
усхићено тапшу.

ПИТ - БУЛОВИ  дремају
тројица на дрвету успаванке им певају.

СЛИКАРСКО ПЛАТНО

Крици болесника одзвањају у црвеним ноћима
по подрумима и затворима
по влажним зидовима.

Негде у мраку чека те Црни Човек са вилицом од гвожђа
да те загрли
змију ти у недра стави.

Колоне људи кроз блато газе
крокодили их раљама за ноге стежу
посипају се латице ружа преко унакажених лица
откинуте руке се бацају у небо
ваздух мирише на пластику.

Јурим сенке по леденом кавезу
решетке кожу са дланова скидају
сузе ледене, слане.

Људи
ушушкани у бунде
стоје на мећави послатој од Бога Лудака.

Вештица
чеше кожу уморног младића
комади желуца на сликарском платну.

Утроба хистеричног града бућка од киселине
асфалтна црева помешана са гнојем.
Град бљује људе полупоједене
архитектонска животиња обнавља се од људских сокова
има снагу десет хиљада дивова.