Душан Мијајловић Адски

Душан Мијајловић Адски пише прозу, поезију, приче и песме за децу, хаику поезију,
сатиру, књижевне приказе и новинске текстове. На разним књижевним конкурсима
до сада је награђиван преко 8о пута, највише за кратку причу и приповетку.
Објавио је: збирку песама  “Несаницом до истине” , збирке награђених прича
" Калигула на кестеновом листу"  и “Трошење сна “, збирку хаику поезије
" Крчаг за росу ", неколико жанровских новела и преко 1000 жанровских прича. 
Заступљен је у "Антологији нишких приповедача "...

Р А М   Б Е З   С Л И К Е
Маштала је о, непознатом, белом  свету, гдетекумедимлеко. Она је живела, често јој се чинило,  у антисвету, где се о свакој тајни знало оног часа док је настајала. Пустила је да њена жеља сазрева. Упорност јој се исплатила.
Само што је крочила на непознато тло, заплакла је; град пун к’о кошница, она не зна језик, а тетке, ниоткуда. Помолила се Господу Богу. Као никада јој је стало до божије наклоности.
Није био богзна како леп, али, проговорио је језиком који је она  разумела. Сасвим довољно да поверује у помоћ Свевишњег.
- Радован!
Све постојеће тетке и тече, ујне и ујаке, стрине и стричеве радо би тог тренутка мењала за тог и таквог Радована.  У белосветској  кошници, заиста је, Радован, био њен спаситељ. 
Седи с Радованом у ресторану. На сваки његов предлог повија се као сува травка на северцу. Мада је у ресторану температура нормална, а на улици вруће, њој се и кости пуне хладноћом. 
Радован је, би јој то јасно, своје задовољство налазио у чашици. Језик му се све више развезивао. Уморна и разочарана није пажљиво пратила његово казивање.
Радованова сестра, ни налик Радовану, дочека је гласно и
- Свако своју капу носи, скида је од прилике до прилике, а кад испадне прва прилика,
баца је под ноге, и никад се ње више не лаћа.
Бивша Радојка, садашња Рони, била је сигурна у себе, остављала је утисак особе која се ничег не боји.
                                                                                   ***
Јованка је све више зависила од Радојке. Једног дана чула је како се брат и сестра препиру. Последње Радојкине речи, упућене брату, одузеле су јој дах:
- Будало,  ти си се заљубио у Јованку. Ако је тако, ожени је па се сам о њој брини. Или, да јој  ја нађем посао!?
- Не желим да и она буде курва- побунио се Радован
- Курва си ти! И, нерадник!  И сва ова олош око мене. Човече, знаш ли ти колико вас живи на мојој грбачи!?
Била је узбуђена.  Срце јој је лудо лупало. Почела је да сумња у Радована и његову сестру. Понајвише у своју тетку, чију адресу месецима није могла да пронађе.
Не куцајући, Радован, улете у њену собу. Није  подигла главу. Није смела да дозволи да им се погледи сретну.
- Јованка, ја бих да се оженим. С тобом!
Одговорила је одмах:
 - Никад!!!
Радован је излетео из собе, а она је осетила како се на све стране разлива. Кад је Рони ушла, била је спремна. Ипак је изненадио глас жене која је одавно себе напунила празнином.
-   Драга сестро, живот је такав, сви смо ми у загрљају паучине. Неко је
тога свестан, неко није. Ако желиш овде да живиш, мораш  да избијеш из главе моралисање. Згодна си, ниси глупа, ако сарађујеш, догураћеш далеко.
Упознаћу те с младим, згодним момком. Богатим! Овдашњи је, није дивљак.
***
Много је пута помислила како је отупела за телесну љубав.  После Жана, у којег је била заљубљена, дошли су други мушкарци. Успела је да утекне од Радојке, да себи обезбеди једнособан стан. Није успела да побегне од оних који су је и даље сматрали својом робињом. Онда је наишао Мирко, човек. који је могао да је заштити од свих оних који су хтели с њом да деле зараду. Мушкарац, који је у њој пробудио ону угашену жудњу за мушким телом, који је подсетио на родни крај. 
Те ноћи је уснила чудан сан. Ујутру је донела одлуку да тог дана ништа не ради. Мирко је, због пословних обавеза, рано напустио њихову заједничку постељу. После доручка, изашла је да прошета. Хтела је да избегне сусрет са Радојком. Месецима њих две нису комуницирале. Радојка је потрчала за њом. Сустигла је у неком процепу, између две стамбене зграде.  Победоносно јој  је саопштила:
- Мирко је убијен! Као што видиш... ја сам жива. Запамти то! Требаће ти!
Тог тренутка, бива јој јасно, Рони има везе са Мирковим убиством.
Брзо је из ташнице извадила пиштољ. Жена, преко пута ње, остала је прибрана.     
Била је убеђена како је у питању јалова претња.
Како се преварила.
Има слика које читавог живота не могу да избледе. Ипак, слике се временом мењају, губе на снази и интизитету.
СЛИКА ПОСЛЕ УБИСТВА  
Слика је једноставна: подигнута рука, у руци мали пиштољ, испред ње Радојка,  познатија у Паризу као Рони. На челу јој се рацветава ружа. Само који секунд касније, Рони пада. Јованка не прати њен пад, она и даље види Радојкино чело с расветалом ружом.
СЛИКА У ДОМОВИНИ
Слика је мало другачија. Подигнута рука. У руци,  пиштољ.  Она повлачи обарач. Погођена особа пада. Није сигурна да ли је погодила жену или мушкарца. Она је пуцала у нешто што јој је нанело зло. Све више цени свој прецизан хитац. Да није била тако брза и прецизна ко зна шта би се касније догодоло.
СЛИКА ПО ПОВРАТКУ У ПАРИЗ
Слика је све мутнија. Често помисли како је у питању сан, један од оних сугестивнијих, у боји. Слике заправо и нема, рам је  празан. И сав њен живот јој личи на рам без слике. Слике више немају ону тежину, као тамо у отаџбини, док је била дете. Увек је волела те слике, смештене у дрвеним рамовима.
Нема времена о томе да размишља, треба помоћи придошлима, треба контролисати девојке. Брзо живи, па јој се јава меша са сновима. У том снојављу све је мање места за покојну Радојку. Мора да мисли на себе, није добар ником, ко је себи рђав.

ЦВРКУТПТИЦЕОДЦРВЕНЕГЛИНЕ
                                
Подржавати истину може бити добро, али пронаћи је, много је боље.
                                                                                 (Верди)
Цео дан сам преседео размишљајући шта ми је чинити. Године су пролазиле, самоћа ми је постојала  све неподношљивија. Неколико пута сам улазио у кухињу, пунио чашу с водом, отпијао до пола, а остатк просипао у судоперу. Били су то изнуђени потези, изнуђени самоћом и несаницама.
Марију, и да сам хтео, нисам могао да заборавим. До њеног порођаја, наш брак је био без трзавица. Кад  се породила, све је кренуло наопако. Не знам да ли се Господ Бог на нас наљутио, али до краја живота памтићу тренутак кад нам је медицинска сестра, хладнокрво и званично, саопштила:            
- Зао ми је! Ваше дете …оно је преминуло.
Марија тако нешто није хтела да прихвати. Ја сам и те како разумео њену патњу, али, њену сумњу нисам могао да подржим. Кад би се о томе повео разговор у друштву, бивало ми је непријатно, мрштио бих се и љутио, касније, кад би остали сами, негодовао бих. Бол уме да помрачи ум - убедих себе.
Она је захтевала да се боримо, да докажемо нешто што је немогуће доказати. Разговарао сам с неуропсихијатром. Мишљења су нам била слична. Зато сам био упоран да је убедим у супротно. Узалуд! Говорила ми је да ће Господ Бог, кад тад, решити њен проблем.
Напустила ме на дан нашег венчања. Првих дана, умало даијаскренемсума.
Тако смо се, обоје, предали осами и патњи, уместо љубави која је пре тога заиста постојала.
По њеном одласку, данима сам зурио у глинену птичицу; славуј бејаше направљен од црвене глине. Волео  сам ту нему птицу, ту драгу успомену, ту ствар која је умела тако снажно да пригрли усамљеност. Ја сам, насупрот птичици од црвене глине, годинама ишао
намрштеног чела и стегнутих вилица. Вечито немиран и неспокојан, у вечитом кокетирању са апатијом. 
Вече сам дочекао на балкону. Птице су у непрекидном низу слетале на дивље
кестенове. Тај призор ми је и те како био занимљив. Кад је и последње јато слетело, напустио сам балкон. Ушао сам у дневну собу и укјључио телевизор. Не сећам се шта је било на екрану, једино знам, брзо сам заспао.
Уснио сам диван сан. У сну, мој глинени славуј, пева ли, пева! К’о да је жив, к’о да је у лугу а не у стану на деветом спрату. Пресуђујем, пева о доброти, праштању и љубави. Својом  песмом приноси највише што може овоземаљском животу.
Кад сам се пробудио, одмах сам погледао у птицу. Она је спокојно стајала на свом округлом постољу. Мајстору сам једино замерао због тог малог округлог постоља. Право решење беху прстићи. Могла се и тако постићИ равнотежа. Ипак, био сам захвалан мајстору. И Марији, на дивном, једноставном поклону. Погледао сам у сат. Било је двадесет сати и тридесет пет минута. Спавао сам око педесет минута. За мене, који није могао да досегне сан, то бејаше велико окрепљење.
А онда, и будан, чух јасно онај цвркут из сна. Био сам шокиран. Окренуо сам се. Славуја, од црвене глине, мој нагли покрет као да је уплашио; нагло је занемео. Био сам на искушењу, изван граница људске издржљивости
У том тренутку је зазвонио телефон. Оклевао сам. Није ми било до разговора, глинена птица беше окупирала сва моја чула. Али, онај с друге стране бејаше упоран.
Марија. Њен глас. После толико година. Нисам могао да издржим, одмах сам јој препричао сан. Потом и оно што ми се, или није учинило. Ко зна, можда сам том причом хтео да добијем на времену, био сам од оних људи који себи нису могли да допусте никакв пад.
-  Да, да, чудне се ствари ових дана догађају. Молим те, морамо се видети.
- Сутра! У четрнаест сати, обавезно, буди испред школе, “ Радоје Домановић “.
Био сам срећан и уплашен! Марија је такође живела сама. Десет година смо изгубили, али, све се могло надокнадити. Моја рањена душа се тешила коначним спасењем.
Марија. Лице јој озарено, очи јој сијају неким чудним  сјајем. Уображавам да је то због нашег сусрета. Али, она се самном поздравља као да смо се јуче растали. Руком ми показује на дечака у нашој близини. Разочаран сам. Мислим, дошла је на идеју да усвојимо дете. Гледајући је насмејану, доносим одлуку; пристаћу на све њене захтеве.
Све постаје небитно пред сликом коју уочавам. Марија ни реч није изустила али мени све постаје јасно. 
 -  Никад ниси одустала. Ипак… ипак, сличност је могућа.
 Ухватила ме за руку и повела за дечаком. Пратили смо га читавих петнаестак минута. Осећао сам се нелагодно. Дечак је ушао у двориште, потом у кућу. Кућа је била у самом центру града. Двоспратна, с лепом фасадом. Марија је наставила да га прати. Ја хтедох да одустанем, али, сетившИ се њеног одласка, пожурих за њом. Ма колико да је била у заблуди, Марија се упорно борила.
Осећам се непријатно. Марија се не устеже, пита. Старији човек, почиње да прича:
- Да, Саша нема родитеље. Погинули су у саобраћајној несрећи. Да будем искрен, покојни му Јован, а мој син, није био прави отац. Они нису могли да имају деце. Ех, децо моја, има… има Бога!
 Марија плаче. Узалуд је умирујем. Тајна још није до краја разоткривена. Али, Коста ( тако се звао дечаков деда ), према мени пружа плаву коверту.
- То је мој Јован саставио на самрти- дрхти му глас.
Читам. И трнем. Писмо ми испада из руку. Устајем! Шетам по соби. Марији не смем да погледам у очи. Како сам само био себичан. Саша улази у собу. Ја га грлим… подижем високо.
 У собу улази старија жена, и женским инстиктом схвата о чему се ради. Лелече:
 - Куку мени сине Јоване! Куку мени до гроба! Како ћу ја од данас и без мог Саше!?
- Спуштам Сашу. Марија га дефинитивно грли као мајка сина. Ја покушавам      да утешим Косту и његову супругу; особе с којима се судбина тако горко поиграла.
Познат ми цвркут, из сна, прекида мисао. Погледам, а на деда Костиној витрини, славуј од црвене глине.

( БЕЗ)ВРЕДНИ  ЛАНЧИЋ
 
Јутрос се господин Стијовић креће нешто спорије. Трећи је дан како, у дебело месо, прима оне инекције које истовремено сврбе, пеку и  боле. Данас, и да је непокретан, однео би тај  букет цвећа на гроб покојнице. Мада га болови ни за тренутак не остављају на миру, с највећим и најдубљим поштовањем одабира букет. Продавачица цвећа добро познаје господина Стијовића, своју сталну муштерију; и потајну наду гаји кад је он у питању. Док она, сва узбуђена његовом близином, стављала цвеће у целофан, господин Стијовић, помисли:
- Ни један убица с толико туге не посећује гроб своје жртве.
Да је то рекао гласно, свако би помислио, како је од туге полудео.
Док полако корача, и још спорије премешта букет из леве у десну руку,  Сретен Стијовић се рве са успоменама. Прошло је тачно пет година од како се догодила трагедија. Несрећни човек је због тог догађаја сву кривицу свалио на себе, немајући храбрости и да је обелодани.
Дан пре веначања, дошло је до жестоке свађе између вереника. Тачније, љубомора која је дуго тињала у веренику, одједном је букнула. Господин Стијовић по први пут својој изабраници упућује погрдне речи. Тада је мислио, с пуним правом.
Кад су се упознали, Сретен Стијовић и Ана Рилак, све је указивало на везу која је ето, богом дана. Сретен је био у зрелим, тридесетим годианма, са факултетском дипломом. Ана је била  десет година млађа, запошљена у једној медицинској установи као лаборант. Инетелектуалца је привукла Анина простодушност, али и њено једро тело. Ану је код господина Стијовића највише привлачила префињеност, факултетска диплома, и друштвени углед који је све више долазио до изражаја.
Одмах по упознавању, будући младожења је око Аниниог врата приметио некакав јефтин ланчић. Његово искусно око је регистровало да се ради о неукусној бижутерији. Само три дана касније, он својој изабраници поклања веома скупоцен, златан, ланчић. Ана није крила своје одушевљење. Пресраћн због њене среће, њен је вољени замолио да ланчић стави око свог лепог врата. Ана га је послушала, али ни једног тренутка јој није пало на памет да са свог врата уклони неукусну бижутерију.   
Сутрадан, по подне, господина Стијовића је чекало велико изненађење. Ана, вероватно, тако није мислила, да је била његовог мишљења, око њеног врата не би и даље висила она бижутерија. Дуго се изненанђени човек борио са својим емоцијамаи. Ипак је на крају реаговао:
- Драга Ана, зар још увек носиш ту глупу бижутерију око врата. Очекивао сам да на твом лепом врату видим...
- Извини љубави, заборавилла сам
Господин Стијовић није много држао до традиционалних норми. Ни на крај памети му није било да своју драгу Ану одведе у кревет после венчања. Можда је и то био један од разлога што је почео другачије да размишља. Ана је била млада, тиха, али и страствена, знала је у кревету да се претвори у праву буктињу. То му је годило, али му је и те како сметала чињеница што се за време тих страствених тренутака, око Аниног врата, клатила  она јефтина бижутерија.      
После једне страствене ноћи, рекао  јој је јасно и гласно:
- Ана, хоћу убудуће око твог врата да видим онај ланчић што сам ти га лично поклонио.
Ана је у његовом гласу осетила љутњу, али и у његовој реченици, где по први пут беху
изостављене речи као што су: љубави, драга, слаткишу...
Сутрадан је вереника чекало још једно изненађење. Око Аниног врата беху оба ланчића.
Бижутерија је, поред скупоцене ствари, деловала још јадније. То је и те како изнервирало човека који је држао до укуса. И таман, кад је хтео да реагује, зазвонио је телефон.
Два дана пред венчање, господин Стијовић је разговарао са господином Ћворовићем,
колегом који је важио као добар познавалц женске психе. Кад је овај саслушао колегу, одмах му је понудио одговор и савет:
- Подразумева се, мала чува успомену на своју прву љубав. Све ми се чини, много си
је размазио, зато и не одговара на твоја питања. С младим се женама, мора оштрије.
Тај разговор је  за господина Стијовића био  пресудан. Више у сумњи није био сам.
Дан пред венчање, љубомора прокључа, вереник с веренице, нагло и грубо, скиде онај по њему, безвредни ланчић. Од тог тренутка, лепа и живахна Ана, као да се окамени. Узалуд је њен изабраник бирао речи, између њих се створи такав јаз да је он у очајању поче вређати.
Ана се тог дана заувек изгубила из Сретеновог стана. Он је никад више неће видети, ни насмејану, ни уплакану. Ни многи други, који су знали Ану као особу која је волела живот, све им се чинило, више од њих.
Анина смрт највише је изненадила господина Стијовића. Био је најискреније шокиран. Да неко,
због неког бедног ланчића изгуби главу, у то није могао да верује.  Само је он знао зашто је Ана била толико неопрезна на улици. Да неком исприча, шта се тог поподнева заиста десило у његовом стану, није имао храбрости.  Ипак, био је за толико прибран, свој ланчић је лично ставио око врата покојнице.
Било је очигледно да господин Стијовић пати због смрти своје вољене Ане. Њихови познаници  су проклињали злу судбину, и тај  трагични саобраћајни удес. Једино је Сретен Стијовић знао прави узрок Анине несмотрености. Али, ни  он није знао да ће се његова патња устостручити:
- Седите, тетка Маро. Добро сам, не брините. Да, у праву сте, судбина!- говорио је механички.
- Дете моје, и више од судбине. Замисли, кад се та трагедија догодила, причају ми њени добротвори, јадница око свог врата, први пут,  није имала бакин ланчић
- Какви добротвори. Какав бакин ланчић?- био је шокиран.
- Ана је, мој синко, сироче. Душан и Нада јој нису прави родитељи, они су је усвојили.
Покојницу  је отхранила бака. Кад је бака умрла, оно двоје доброчинетеља је усвојише. Бака јој је била страшно сирота. Од ње је  Ана могла да наследи само некакав безвредни ланчић. Ипак га је јадница чувала као какву амајлију. И јесте то била амајлија.  Ето, први пут је била без ње, и оде дете право под камион. Има, има Бога, синко!
Господин Стијовић је први пут заплакао од како је Ана настрадала. Његова је тетка то схватила на свој начин, брзо је устала, помиловала га по глави, а онда прекорила саму себе:
- И ја, глупача, на живу рану, па со! Опрости једној старици, одох ја, а ти, памет у главу, твоја је патња неће вратити с оног света. Још си ти млад, преболећеш је веч некако, наравно, грех би било да је заборавиш.

Господин Стијовић није приметио кад је његова тетка напустила стан. Два дана су врата била откључана, два дана и две ноћи није устајао, није смео ни очи да отвори. Коначно је сазнао истину до које на време није умео да дође. Више није морао да се бави ланчићима, а за нераскидиви ланац, којим је сам себе оковао, више није имао снаге.     

ИЗ ДНА ДУШЕ

Пут навише и наниже један је те исти.
                        / Хераклит/
   
Свуда око мене, полегла, тишина. То је она тишина кад вам затворена врата и прозори, ипак, зашкрипе. Кад све зашкрипи, оном језивом шкрипом која долази из нејаких груди умирућег асматичара.
Дуго  живим сам. Око мене ни пријатеља ни непријатеља. Све ми се чини, остао сам и без своје сенке. 
У осами, дижем чашу. Не знам коме да наздравим, а кажу, сваки дан је за здравице,  пољупце и поезију. Питам се, да ли је паметно да наздравим невремену.
Летњи пљусак, ма колико да се најављује, увек нас изненади. Гледам кроз прозор; крупне кишне капи уједначеном жестином јуре ка земљи, чујем, пљуште по крову, стаклу и лиму. У том и таквом тренутку жарко желим да напустим собу,  да се препсутим на милост и немилост кишним капима. Желим, а ништа не покушавам.
Гледам у зид, недам мраку да ме дотакне. Празнину некако успевам да игноришем. Празнину и мрак,  истовремено, не бих могао да поднесем. Примећујем да је зид око прекидача променио боју. Питам се, сасвим непотребно, колико сам пута притиснуо прекидач у последњих неколико година. Некад смо ноћу, у протесним шетњама скандирали: Гаси! Пали! Гаси! Пали! Лепо је кад човек у нешто верује, незгодно је кад га то нешто гадно изда.
Љут сам на прекидач. Не желим да размишљам. Не желим осим дисања ништа друго да радим. И то, као да најискреније не желим.
Не завидим корњачи и сому на дуговечности, само се чудим господу Богу, како је могао и гаврану да подари дуговечност. Зар њему, који  лоше вести доноси, који злу судбину најављује. Или је то само у песмама. Што се сома тиче, у реду је, и ја бих му дао дуговечност. Наравно, под условом да сом није на власти. Поуздано знам, нормалан сом не воли власт, живи дубоко под водом, увек на дну,  и да није човека, нико га на обали не би ни видео. Али, људи к’о људи, свесно га преваре, изваде из воде, исецкају, и поједу. Наравно, човек не може бити крволочна звер јер је то што јесте, човек.
Господе Боже, о чему усамљена особа све не размишља.
Понашам се попут птице у соби која не слути омеђеност простора. Птице, која увек изнова удара својом главом у прозорско стакло све док не падне, како би предахнула, па поново покушала.
У осами, човек изненада пригрли неку особу из пришлости и само о њој размишља.
Ех, дотеривана данима, прва је успомена на Њу  бивала све лепша и лепша. Али, она друга успомена, бивала је све ружнија и ружнија. Не знам кад сам, и зашто сам, почео да цедим обе успомене, да вагам  исцеђено. На једном тасу бејаше екстрат лепог, на другом ружног. На моју жалост, вага данима оста у савршеној равнотежи, онако, како ми је најмање одговарало.
Нисмо морали да се растанемо. А растали смо се. Ја нисам могао да оћутим, она није хтела да ћути.
Неизговорене речи су, најмудрије речи. Као што најзрелије воћке прве отпадну с грана, тако и неизговорене речи прве с језика склизну у грло. Најбоља реченица  остаје у нама, а оне речи које нисмо успели да сакријемо, које су излетеле: у самоодбрани, љубавном заносу, патњи ил’  радости, немају ни мудрост ни право значење.Оне никад нису изговоре из дна душе, па отуда,  ни ми до краја нисмо оно што јесмо,
Мој деда је дуго живео. Нека ми опрости, и ја сам тада био тог мишљења. Његових осамдесет девет  година је почело да нервира његову децу, и децу његове деце.  Сећам се, како је он старио, тако смо га ми укућани све мање примећивали. А деда к’о за инат укућанима, никако да пигрли осаму, свуда се мува, увек је распложен с неким да заподене разговор. С најискренијом запитаношћу се интересује за своје винограде, шљивике, за своје  исписнике, к’о да су живи.  И све тако, што он старији, све више трчи за нама, а ми све упорније бежимо од њега.
Деда је био човек с великим животним искуством. То му је помогло да нас надмудри. Три месеца смо здушно трагали за његовим нотесом. По дединој причи, у њему су су се налазили веома битни подаци, а у вези наше породице.  У   том трагању, увек је неко бивао крај њега. Једног  дана,  сасвим случајно, открих дедину превару. Кад сам му то рекао, мирно је одговорио:
- Паметна си ти галва, али поуздано знам, ниси тужибаба.
Нашу тајну сам умео да чувам. Нажалост, то деду није могло да сачува од смрти. Не завидим деди, ипак признајем, лепше је живети у многољудној заједници него сам к’о пањ.
Осама ми је у почетку годила. Данас, не могу рећи да ми се згадила, али је чињеница, све је теже подносим.
Све ми се почело догађати без разлога. Спонтано. Бивао сам одсутан и кад сам бивао због наметнутих околности најпр&