Стеван Михаиловић
Рођен 1932, дипломирао на Филозофском факултету у Београду на групи
за југословенску књижевност и српскохрватски језик 1955.године.
Пензионер, живи са породицом и искушењима поезије...
Пише хаику песме и хаибуне (кратка проза са хаику песмама) које објављује
у домаћим и страним часописима и зборницима, добитник више награда за хаику песму и хаибун.
Пише и афоризме и критичке приказе, односно краће есеје о појединим делима..
Објавио збирку хаику песама "Додири" 2004. на српском и енглеском језику у издању
Хаику удружења Србије и Црне Горе и збирку хаибуна "Цвет и диносауруси"
ЉУДСКИ ЛИК У КАМЕНУ У ОБЛИКУ РИБЕ
У знак захвалности Драгославу Срејовићу
за откриће Лепенског Вира
У камену у облику рибе
људски лик
разрогачених, буљавих очију које се чуде
свету и силама природним и неприродним
збијеним у грчу усана
молећиве и тужне
зачуђене очи човека
кругови који питају
Згрчених руку и ногу
у утроби мајке земље
у каменом облутку изроњеном из вода
Чудо човека
из пећина изашло на ледину
крај велике реке свило огњиште
са жртвеником божанству-Човеку
са зачуђеним очима рибе
каменим круговима похоте и сна
страха и мена прапочетка
у грчу усана
Светилиште рађања
стварања,нестајања..
Чудо човека на ледини крај вода,
шума, срна и јелена..
Чудо од камена
ПРИЧА О ВРХОВИМА, ЈЕЗЕРУ..И ДЕЧАКУ
1.Врхови, језеро..небо
Стеновити врхови, поломљени и обрушени у стремљењу ка небу.
Стрмоглаве литице утапају се у густе четинаре и језеро у подножју и истовремено
из њих израстају стремећи поново ка небу..Траже одговор?..
Врхови и небо
једно ка другом
стреме бескрају
Језеро, шума,
литице, небо..и ритам
постојања
2. Језеро, борови и јеле..небо
Окружено високим витким јелама и боровима, језеро је утонуло у звездану ноћ,
потопљено звуцима тишине трајања и шапатом шумских тајни.
Врхови јела и борова теже за небом које се спушта њима у сусрет и праменовима облака,
што се као димна завеса повлаче падинама литица, мазно их грли под удаљеном светлошћу звезда..
Све је тако тихо и присно а истовремено дивље и сурово у том разговору Земље и Неба..
Бојажљиво се корача, са страхопоштовањем, да се не наруши тај привидан мир на путу вечности…
Око језера
борови и јеле..
молитва небу
Са врхова јела
на дно језера капље
тишина неба
Језеро, јеле
и борови, чувари
шумских тајни
3.Језеро, сунце и небо..људи
Зора..Раздвајајући таму и светлост, зраци сунца привидно уносе дисхармонију,
обливају земљу топлином, одвлаче облаке и остављају врхове да на земљи,
са даровима светлости и топлине, теже висинама и даље траже одговор..
Дарежљивост космоса!..Затворен џиновски круг притиска, духови Земље и Неба, кодови космоса у душама људи…
Литице и небо
и упорни поглед
бистрог језера
Небо и сунце
на дну језера
растопљени
Сунце, облаци, ветар,
по небу и у души
вратоломије
Загледан у језеро
тражио је одговор
од неба
4.Дечак и језеро
Дечак је бацио камен на мирну површину језера љубопитљив шта ће се десити.
Кругови таласа су се ширили и стизали до радозналог дечака на обали
и истовремено повлачили мамећи у вртлог који је одвукао у дубине бачени камен..
Концентрични кругови таласа су лагано нестајали. Површина језера се умирила..
Завладала је опет привидна равнотежа елемената…
Бачени камен..
пљусак..кружни таласи
траже кривца
Таласи проносе
тајне..око чека бљесак
о т к р о в е њ а
Камен тоне..
вртлог мами..
привидан мир вода
ПЕСНИКУ У ПОХОДЕ
Бранку Миљковићу, песнику визионару..
"Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи." 1
Ватрене звезде давно нема,
уби је прејака реч,
још само варљива светлост њена
у очњи вид пламичке ватре допрема
ал' птице нема, ал' птице нема..
"Биљка те мисли; мој ум се исели
Смело у цвет који иронично гледа
Лобању празну. Ко птицом исцели
Понор пролећу безазленост преда." 2
Жар-птицо где си се изгубила,
докажи да песник право има
што те дозива..
ал' свуда зјапи празнина..
зјапи празнина!..
Одлетела и Утва- златокрила
станишта њена загађена
од земаљских пиромана..
"Разљућен плод
Исмејани шећер
Жестоку ракију справља
Од сунца и сутрашњег дана
Један мртви орао
Лети преко неба
Сто разбојника на месту анђеоском
С будућношћу се шали" 3
Реч прејака се више не чује
да ли се скаменила
претворила у тишину, тишину..
у неми крик човека одлазећег
што Феникс узалуд дозива
Феникс!..Феникс!..Феникс!..
"Једина уме да пепео победи
И да из ватре изнесе свој глас
Обећана у одговору на пакао лети
Сама у себи и чека свој час." 4
Да ли је то само песма остала
без речи, без звука,
само песма?..
Добро си наслутио
човек се у песму претворио..
ал' неми крик..
уби га прејака празнина у њему?..
"Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобања где труну звезде што су сјале" 5
Ни црне туге нема..
срце се претворило
уместо у Сунце
у моћну машину што хрли
у звездану прашину
и душа губи
топлину.. топлину.. топлину!..
Понека птица прхне
празнина је вине
ал' брзо губи висину
и пада на тло тврдо
душа је кратког даха ако је има
међу мултимолекулима из епрувете?..
Или се то нова душа ствара
без бола и утвара
празнина јој колевка без олтара?..
Можда се ипак негде
за лет припрема Феникс
да звезданом песмом слети..
можда ће у светлосном сјају
човеку донети скиптар
владара муње и светла?..
Можда ће принете жртве
далеко веће него боговима старим
моћ дати њему да влада
муњом и светлом!?..
Ал' зашто нестаје топлина?..
У име мајке и оца, кћери и сина
нека се враћа топлина!.. топлина!..
Нек Жар-птица слети са висина
у светлосном сјају!..
Нек светло топлину буди
у овој леденој студи
тог крика немог!!!.
.. Ватрене звезде давно нема
још само варљива светлост са висина
измами поглед у празно..
"Чудни дијалог између ватре и птице
Обећава птицу чаробнију, ватру паметнију
Ако пронађу заједнички језик
Птица и ватра могу да спасу свет." 6
Жар-птицо сини у висини
топлину даруј празнини !!!.
да није касно.. да није касно!?..
"Љубави моја мртва а ипак жива
О све што прође вечност једна бива
И нема мене ал' има љубави моје." 7
-------------------------
Стихови Бранка Миљковића:
1 - Из циклуса "Свест о песми" у збирци:"Ватра и ништа"
2 - Из поеме "Ариљски анђео" у збирци: "Ватра и ништа"
3 - Песма "Запис" у зборнику "Поезија";
4 - Песма "Феникс II" из циклуса "Патетика ватре" у збирци "Ватра и ништа"
5 - Песма "Кула лобања" из циклуса "Трагични сонети" у збирци
"Узалуд је будим"
6 - Песма "Будућност ватре" из циклуса "Осећање света" у збирци "Порекло наде"
7 - Песма "Магистрале" из циклуса "Трагични сонети" у збирци "Узалуд је будим".
ПРИЧА О ЦРВЕНОКОСОЈ БОГИЊИ
Та чудотворна планета Земља, колевка или једно од уточишта живота,
омогућила је човеку да ствара хлеб али и богиње у знак захвалности
и молбе "видљивим и невидљивим силама " да опстане,
да моћ обнављања траје бар колико и сама "Мајка Земља".."Ерос и Танатос" су дириговали
очима и рукама како то да изразе у облику предмета од земље,
од гостопримљиве земље са које "све потиче и у њу се опет све враћа"..
када је вајао
бедра и глина је
поцрвенела
због пламена
косе заборавио је
богињи хаљину
Ватра у души подсећа на ватру постања и нестајања..
Наслућивао је то и вајар када је пре око 8ооо година правио од земље богиње..
То мора да је било у пролеће када се све буди и обнавља..
пламена богиња,
заводница и мајка
а грумен земље
хлеб и богиња
у рукама човека..и
магија земље