Зоран Матић

САН УБИЈЕНОГ ЈУТРА

Ћути мртви сан убијеног јутра,
Ћути а толико тога жели ти рећи,
Казати, говорити, а сада нем стоји,
Осетим твоје усне,
И гледам срму која за тобом остаје.

Нема те, однесена си ветром туге,
Ветром који још шапће твоје име.
 
Минути, сати,
Године које вуку успомене,
По плочницима таме,
У мртвоме граду,
По коме наше сене више не лутају.
 
Заточен у својој кули,
У тамници успомене, мртав ходам,
Чекам те тамничару мог шапата,
Чекам те, дођи, отвори та тешка врата,
Од небеске свиле, сребра и жада,
И реци, желим да чујем тада:
” Тебе последњи витеже,
Ја волим и желим те сада !”