Емилија Матић

Сусрет

Те зиме оштре и хладне
у граду смо се срели,
срца су заиграла пуна наде,
и ми смо се заволели.

Руку твојих нежни додир
топлином је зрачио,
твоје речи срца немир,
уздах је у погледу крио.

По киши смо лутали
тога кобног дана
када смо сазнали
за твоја путовања.

Протекле су године
узалудног чекања,
бол не може да умине
од горког сазнања.

Негде скривено у души,
слутила сам да ћеш отићи,
тешим срце што се гуши,
кроз ове бескрајне ноћи.

Пролеће

Буде ме пролећни звуци,
пој птица са дрвећа,                   
мириси пољског цвећа
и влагом одишући облуци.

Сунце кроз дрвеће надире,
благи поветарац гране њише
и лишће сјајно од недавне кише
сенке по зидовима застире.    

Покрај реке набујале
негде у пољу се чује 
како пчеле и бумбари зује
изнад цветова и зелене траве.

Кораци

Корачам улицама старим
где бих те могла угледати,
љубав и нежност да вратим,
да моје срце више не пати.

Ветар је однео трагове са пута,
исписана имена нас двоје,
одјекну тишина, лист залута,
узалуд тражим љубав и нежност,
више не постоје.

Тајна

Дуги низ година
постоји у мом срцу тајна
да се утопим у очи твоје
срела сам их једног летњег јутра,
топлина је зрачила изнутра
и давале наду за сутра.

Немирно срце

Стојимо у сени нашега дома,
зидинама окружени,
наша тајна са усана броди.
Стари дјерам одавно не шкрипи
усамљено сунце купа се у води,
а море је сада тако силно,
титрај сунца на таласима плови, 
наша прошлост у сећању снови,
уздисаји болни а срце немирно.

Јесен

Закорачих у хладну таму вечери
пожутело лишће на ветру трепери,
са дрвећа опада, лепрша по мени,
ове дуге позне јесени.

Удишем мирисе свеже ноћи,
пружам руке кроз тмину
обећао си да ћеш доћи.

Кроз таму ноћи муња сину,
у души осетих празнину,
као да знам дуго ћу патити
јер ти се нећеш вратити.

Стрепња

Откад оде из мог загрљаја
ја  по ноћи тебе снивам,
твоје очи  кришом гледам
име твоје кад дозивам,
моме болу нема краја.

Сумаглица се примиче,
све ме више окружује
стрепим да ме заградјује,
део мене да измиче.

Месец небом путује

Чезнем за родним крајем
у коме сваки камен познајем
и небо што се румени,
буди се носталгија у мени.

Док месец као светиљка гори
душа се са тугом бори
што влада мислима мојим,
корачам усправно али се ипак борим.

Ако опет дођеш мени

Колико мало о теби знам
а тако сам те много волела,
хтео си  да будеш сам,
а мене је душа болела.

Када те на улици сретнем,
срце ми затрепери јако,
руке на груди метнем,
да смирим боле тако.

Ако опет дођеш мени
отворићеш  ми старе ране,
зато остани само у успомени
на прошле болне дане.

Седи тужна и бледа,
на клупи крај фонтане
рељефима осликане,
у асфалт гледа.

Када сунце греје
та два ока сјајна
у којима почива тајна,
не може да се смеје.

Размишља и ћути,
седи повијених плећа
да ли се ње сећа,
куда ли је воде пути?

Понекад је суморна и тужна јесен,
украшена сјајним бојама,
лишће жути и вене, пада кестен,
расути по стазама.

Улицом је завладала сабласна тишина,
киша је немилице лила,
трамвај клизи преко шина,
маса људи се склонила.

Сива магла постепено нестаје,
улаз зграде открива одсјај свеће,
песма до свитања траје.
Уз лагани ритам игра се покреће.

Слушам добовање кише
по лишћу у дворишту,
каткад се зањише
димњак на огњишту.

Ако додирнем ствар - је туга,
одвојити је без савести,
нестаће као дуга,
киша ће је однети.

Ходала сам боса по бодљикавој трави
и брежуљцима усијаним од врелине,
јасним одсјајем сунца небо се плави,
потоци теку кроз долине.

Гледала сам како се протеже шума,
сељаци на колима шале збијају,
крећу се преко прашњавог друма
чутуре са водом испијају.

Гледала сам кроз тамно дрвеће
како се пробијају снопови светлости -
зелено лишће наговештава пролеће
птица кроз шуму кружи од радости.

Ниоткуда  дашка ветра нема,
ћуте букве и храстов жир -
можда се то нешто спрема -
изнад повијене брезе влада мир.

Измаглица је изненада све прекрила,
видела сам сенке само на трен;
ликови и збивања су се сва изгубила
као и бреза, храст, буква и дрен.

Зашто мајка ћути

Зашто мајка тако ћути,
крај прозора, сама стоји,
неке даљине слути,
своје сенке се боји.

Дрхтући чека у самоћи,
сина да се врати с пута,
у овој сабласној ноћи,
велом тишине огрнута.

Очи јој тугом опијене,
душа јој пуна боли,
а руке прекрштене,
за сина свога се моли..

Чувај га Благи Боже,
од зла и пропасти,
сузе да скрије не може,
мајка у дубокој старости.

Последњи поздрав оцу

Поворка се лагано креће,
суморна лица, теку сузе,
у ово рано пролеће,
судбина оца нам узе.

Вране небесима круже,
на хладном  ветру изнад горе,
чују се речи тужне,
на венцима траке вијоре.

Прах сунчани над гробом,
Као да се противи тмини,
Снове си, оче, понео собом,
душа нека ти почива у тишини.

Све сам поднела,  у мраку,
И бол што  у  свет нам оде,
али када спустише те у раку,
Ко нож да срце ми прободе.

Целог века боем си био,
С песмом у срцу и гласу,
без имало бола си нас напустио,
са цвећем гроб ти се засу.

Блистави трен

Ти си мој блистави трен,
И велика тајна,
на месечини сен,
моја музика бајна.

Дотичеш ме погледима,
И тако душу ми грејеш.
Sвојим љубазним речима,
Увек ме насмејеш.

У постељу када легнем,
за твојом љубављу жудим,
ипак морам да избегнем,
ноћу да те будим.

Нека те не додирне мој глас,
волим те и без наде, тајно,
изговарам, у овај поноћни час:
желим те, узалуд, бескрајно.

Сан

Кад бих могла знати,
зашто ми сан наруши,
покида мир у души.
Ноћу када спавам,
немој ме звати.
Коначно, променила сам себе,
нисам више заробљена,
ни заљубљена,
сама хоћу да шетам и маштам,
далеко од тебе.

Многе су минуле године,
откако у мом животу не трајеш.
Прекасно је ако се кајеш.
Крадеш ми преостале сне,
а затим нестајеш.

Несаница

Ноћас, кад немам сна,
Лутам по мислима,
душа ми је уморна
чежњом и уздасима.

Док седим сама у тмини,
Косу ми расплиће југо,
зрикавци се чују у даљини,
слушам их,тако, дуго.

Тихе речи са усана
исписујем на папир,
последња кад буде уткана
стећи ћу свој мир.

Пусти

Пусти нека ти зрак сунца
пробуди очи снене,
топлим сјајем уместо пољупца,
и на љубав да те покрене

Пусти нека ти  ветар донесе,
латице пољског цвећа,
по грудима нека их разнесе,
да удишеш мирис пролећа.

Пусти нека ти капи кише
поквасе уснуло лице,
као моје сузе радоснице,
што те некада оросише.

Кораци

Корачам улицама старим
где бих те могла угледати,
љубав и нежност да вратим,
да срце ми више не пати.

Ветар однео трагове с пута,
исписана имена нас двоје,
одјекну тишина, лист залута,
али љубав и нежност
више не постоје.