Мирјана Н. Радованов-Матарић

ЛИПЕ

У  моме крају липе цветају
Древне липе моје младости.

У моме крају жита класају
Крвавим булкама  попрскана.

У моме крају млади нараштаји стасају
А мене нема.

Мене је река заборава однела
Да лутам и чезнем
За мојим домом раскућеним
За отаџбином отуђеном
За успоменама остарелим, пожутелим
У којима само још липе упорно цветају
И црвене булке лица к сунцу отварају
А жита леже изгажена, непокошена,
И нараштаји незадрживо стасају
У сусрет будућности
Недокучивој.

1992. У Канзасу, САД

НЕПРИСТОЈНЕ СТВАРИ

Била бих срећнија у животу
да нисам штедљиво васпитана:
да сам стављала више пасте на четкицу за зубе
и куповала велику порцију сладоледа
уместо малог фишека.

Могла сам бити срећнија у животу
да ми нису говорили:
пристојне жене се не кикоћу на улици,
не трче босе по парковима,
и не пливају без купаћег костима.
А ја сам увек желела баш то:
макар једном да осетим
додир млаке летње кише на голом телу.

Могла сам бити срећнија, чини ми се,
да сам носила шешире Катарине Хепбурн,
ципеле Мерлин Монро,
чак и прслуке Софије Лорен.

Зашто нисам себи  дозволила
да трчим с вуцима,
пишким на трави,
или побегнем с циркусом?
То је опасно клизава стаза, знам,
али ја сам увек радила све
да задовољим родитеље,
чак и данас, кад одавно нису живи.

Сувише је касно да окренем други лист
и почнем да радим те непристојне ствари
које су ме тада могле учинити срећном,
дајући ми илузију слободе
и јединства
са самом собом.

Пасадена, 2003.

ОЧИ МОГА ОЦА

Расла сам поред изузетног човека,
мога оца.
Сећам се само његових очију.
Гледале су право
а из њих је пламсала жар
љубави за живот. Увек сам желела
да нађем човека као мој отац
паметан, добар и леп као грчки бог.

Мама, ћутљива и мудра,
с осмехом је говорила
иста си на оца.
Само она је знала шта то значи.
Ја сам полако сазнавала
благослов и клетву
бити ја.

Тата је живео
интимно заљубљен у живот
и стално сазнање.
Веровао је да смрт не постоји.
Кад је мама умрла,
променио се.

Није више био брбљив и надахнут,
очи су гледале више у себе него у свет,
можда у успомене, у друге светове…
Удаљио се, отпловио од нас.

Једном ме је затекао како се
ватрено препирем с мужем
и тихо рекао
Неће се то добро завршити.

Погодило ме то.
Целог сам се живота трудила
да се са мном поноси.
Смешкао се на  моја достигнућа.
А сад? Да ли сам га разочарала?
Па ово је била једна
ситница из свакидашњице.

Он који је веровао
да никада неће умрети,
једнога дана је изјавио:
Спреман сам.
Само да видим сина
и унуке преко океана.

Умро је, седећи, у своме
вољеном винограду,
насмејан, задовољан животом
а топла  летња киша
засула га је пољупцима.

Тако су га и нашли.

Данас сам, возећи се у колима,
погледала своје очи у огледалу.
Погледала сам се изпитивачки
као што гледамо друге.

У мене су гледале
избледеле, испране животом
очи мога оца.

Калифорнија, 2005.

My Father's Eyes

I grew up with an exceptional man
his eyes looked straight
  fire of love for life  burned  in them
 
I dreamed to find a man like my father
wise good and handsome
like a Greek god

mother carried an intriguing smile
often claiming I was like my father
only she knew what that meant

 I gradually discovered
the blessing and curse
of  being me

thirsting for learning
father feared no death
when mother died he changed
his eyes turned inward
he drifted away

one day entering  the room
while my husband and I had a dispute
he said
it will not end well
it hit me hard
 I have always strived
to make my father proud
now he will be disappointed

soon he was ready to go
just to see his son and grandchildren
across the Ocean

he died sitting in his beloved vineyard
smiling while the warm summer rain
showered his face with kisses                              

today
driving my car
glancing into the mirror inquisitively
as we look at others
weathered by life
 looking at me were my father's eyes

ПЛИШАНА ИГРАЧКА

Пуњена животиња
љупка, мека и податна
али без срца, да може да воли;
без мозга, да о мени сања;
без душе,  с мојом да се стапа.

Из усамљености, могла бих спавати с тобом:
 био би нежан и податан
и скоро мој.
Али после ништа не би осећао:
 потребу да телефонираш, изненада дођеш,
цвеће ми пошаљеш.

Ти си само пуњена играчка
а ја – људско биће.

Индустрија плишаних животиња
у порасту је.
Нису то више играчке за малу децу,
већ наши љубимци и партнери.

Тако много пружају,
а ништа не траже.

Ускоро,
биће по једна плишана играчка
за свако људско биће.

Калифорнија, 2000.

РУКЕ МОЈЕ МАЈКЕ

као са икона светачке радне
све црвеније и испраније
мени све драже

само бурма их краси
оков добровољни

нудим јој свој најдражи прстен
златан, с малим рубином
каже, не носим накит

ћутим али желим да га носи
као да чује моје мисли
тихо каже узећу га
мали је и неупадљив

не слутим
да ћу је ускоро изгубити
она можда зна
ипак подсвесно желим
да је "окујем" да не оде

питају да ли смо прстен
скинули пре сахране
ужасавам се
 
део мене отишао је с њом
иако невидљив

знам да немам права
за њом да одем
имам недораслу ћерку

руке моје ћерке
лепе су као некада моје
а моје све више личе на руке моје мајке

и ја сам  само један беочуг у ланцу жена
које своју дужност
часно носе

(Калифорнија, 2007.)

My Mother's Hands  

Beautiful
like medieval icons
I watched them
braiding my hair for school
and cutting fresh bread for sandwiches

except for a wedding band
her voluntary captivity
she wore no jewelry

those hands chopped and sliced
mixed and patted
crumbled and diced
cooked and baked
washed and ironed
nurturing
not only the family but the flowers
talking to them while watering

she fed the neighbor's pets
stray cats and dogs
pigeons and doves
she played no instruments
but made sure we played several

her hands never slapped only guided
caressing my hair with love
sewing, knitting  and crocheting
to dress me beautifully
she taught me all those skills

my home is full of her embroidery
my memories of her the finest lace
the most melodious music her voice

since changing diapers those hands
never stopped being present in my life

when one night a long distance call said
your mother has died
I saw her sacred hands
eternally crossed in a prayer
one part of me died then
but her hands and eyes still live in me

ПЕСМА  ОЧАЈНА

Волим те
свим протеклим годинама живота
с косом која нагло почиње да седи

Волим те
с лицем на коме сваког јутра
откривам нове боре
око очију и усана
с телом које још може да роди жељу
али нема више времена да синове рађа

Волим те
целом својом женственошћу
успоменама
животом који је прошао
и с оно мало преостале будућности.

Волим те
свешћу и очајањем
с осмехом на уснама.