Весна Марјановић

НЕЋУ СТАТИ

Нећу стати тада
    када мислим да сам
                      нашла...
    то је тек почетак
    још даљег тражења
    у свему што јесте
    целовитост људска

    стане се на раскршћу
    и прати сунчев траг
    јер само ка западу
    сваки је наш корак

ТРАЖИМ СЕ

Тражим се
у јутарњем ходу
корак по корак
да не прескочим...
У градском превозу
којим се не возим
гледам лица
чије су очи
меморисале
градску разгледницу...
Тражим се
у улици којом
највише лутају пси,
имају газде
али није им веровати...
Пређем мост
па се вратим
као да знам
којој страни реке
припадам...
Тражим се
па на зелено прелазим
као сви остали.

Једино не крочим
тамо где јеси,
да не нађем
благост о себи
где ветру дозволим
да ми заледи кости...
Као пошта са севера
крај сандучета сам
непозната адреса...
лежим.

Тражим се
у туђем блату
у печату отиска цокула
пролазника ка скверу...
У премотавању
не осврћем се...
Тражим се.
У кораку назад
пише натрашке
"Нашла сам те!"
Ја себе тражим.
Да ли мене тражиш ти?