Милош Мариновић рођен је 1971. године у Нишу, Србија, од оца Миодрага
Мариновића и мајке Гордане Мариновић (рођене Младеновић). Дипломирао је и
магистрирао на Електронском факултету у Нишу. До сада је објавио четири
збирке поезије: Анђео у очима сенки (1992.), Само за њу (1993.), Успаванка
за Мају М. (1995.) и Да тебе нема (2010).
Маскенбал
Са маском сатканом
Од латица ружа
И понеким трном
Од укуса кише
Киселог воћа и слатког вина
Расцветане младости
Од безброј осмеха
И понеком сузом
Од безбојне дуге
Искрене лажи
Безбрижне бриге
И одане преваре
Оригиналне копије
Дволичности у поверењу
Откривене тајне
Кукавичке храбрости
Од дивљења
И просечности
Увек бих те препознао прерушену
Љубави
Међу бесконачно других.
Одакле мени
Одакле мени у џепу ветар
Који је мрсио твоју косу
Неколико каменчића
Које си бацала иза себе
Говорећи да ћеш тако лакше наћи
У повратку пут до куће
А врапци их неће појести
Одакле мени мали комад папира
На коме си написала
Волим те
И твоја слика
Из времена када си волела да гледаш
Како опада лишће
Када си волела да газиш по њему
Одакле мени у кутији од шибица
Мало песка са замка
Који си сама саградила
И у коме сам те
Принцезо
Пољупцем пробудио из сна
Одакле мени снови пуни твојих речи
И гомиле реченица
Које ти причаш само мени
Одакле мени то да никада не касним
На састанке са тобом
Јер ти увек долазиш раније
Одакле мени глупа навика
Да ти никада не кажем
Ја те волим
Само због тога што знам да знаш
А мени је тешко да те речи изговорим
Одакле мени девојка
Која се осмехне увек када ме види
И каже ми само једно ћао
Које значи и волим те
И драго ми је што си ту
И пољуби ме
И буди близу мене
И лепо је што си баш ти мој
Одакле мени сањалица
Одакле мени неко ко не уме да свира
Али чији је сваки покрет
Чија је свака реч песма
Одакле мени ти?
Заробљеник
Тако нестварне
Њене очи
Које су ме изненадиле
Тако недвосмислен
Њен осмех
Који ми је наредио да станем
Тако неопрезан
Ја
Који сам дозволио
Да ме зароби њена љубав.
Пусти
Пусти сад то
Сутра ће ионако доћи нови дан
И све ће бити светлије
И шареније
Пусти и речи
Које могу болети
Нека тихо нестану саме
И ћути
Пусти расправе
Које немају краја
Нека се свађају саме
Јер нама никада
Нису ни биле потребне
Пусти сад расположење
Неких прошлих дана
Нека обуче капут и иде
Немој га задржавати
Пусти и све сумње
Никоме на поклон
Нису донеле ништа добро
Нека узалуд муче
Звоно на вратима
Пусти сад и лажи
Премазане свим бојама
Да стоје на киши и кисну
Јер можда ће им та киша
Ставити до знања
Да им овде није место
Пусти и све остале глупости
Уплаши их
Нека беже
И када сви буду километрима далеко
Стави главу на моје груди
И пусти ме да ти признам
Да те волим.