Милутин Лукић
http://poeta.5forum.info/forum-f18/topic-t150.htm
Бициклистичка слава
Кад Рири домогне се бицикла свога
Тако ми њеног анђеоског рога
Улица почиње за точком њеним да се роза
А она са осмехом на лицу, који, верујте, није поза
Брзине ретко када мења
Али не зато што је лења
Него брине ту лепо васпитану цурицу
Да скроз на скроз не поцепа улицу
Ватреног, живог погледа
У коме жеља се огледа
Да од свих замишљених противника бржа буде
А верујте ми, они престићи је баш својски се труде
У парку и младо цвеће што тек ниче
Умећу њеном чини се да кличе
Да корењем за земљу тако чврсто се не држе
Сигурно стази би још били ближе
Али веверице зато имају ту част
Високо, у свечаној ложи, коју постави им стари храст
Да виде све кривине на стази
Дуж којих Рири педале бицикла жустро гази
Чувати пак морају се док диве се њеној слави
Да не заврти им се у глави
Јер у ложи мора да се пази
Очас посла, гузицом можеш завршити на стази
После трке дуге са бицикла се мора сићи
У загрљај мами и тати прићи
Да пољубимо је у главу
Да још мало подигу њену бициклистичку славу
Осмех љубави
Еј!
Ајде се насмеј!
К'о кад поглед скриваш
Док о љубави сниваш
У смех прасни
Звук да буде звонак, јасни
К'о кад погледом ме тражити хрлиш
А у трену схватиш да већ ме грлиш
Украси тад осмехом своје лице
Око да провири испод трепавице
И, случајно онако, жмирни с њима неколико пута
Као, изненађена си, куд то твоје срце залута
Сигурно ћеш се и овог пута
Кад око снено ти одлута
У нежности моје се уплести
И опет дати се завести
Море, џаба ти што знаш како дишем
Ни то те, и да желиш, не може спасти
Научила си ме песме да пишем
На удварање моје опет ћеш ти пасти
И док нам кревет правиш
Спремна удварања победу ти да славиш
Видим како осмех љубави на твом лицу игра
Којим укротити можеш и тигра
И док ме тако гледаш
Спремна да ми се предаш
Са осмехом, који никоме не дам
Отвараш врата дуге, да прођем, да се ја теби предам.
Чекајући тебе
На столовима уредно поређане чаше
Празне, личе к`о да се плаше
Успети хоће ли дочекати, да и ово вече
Гутљајем вина, дуж обод њихов, реч нежна да потече
Гледам их и ређам као украсе на стихова полицу
Речи што падају на празну столицу
Док осматрам врата да видим твој стас
Да удахнем твој поглед, да упијем твој глас
Осмехом тек благим да слажем
Док пољупцем ти кажем
Да довољно је неколико сетних часа
Док препуштам се миловању твога гласа
Али и у то времена што имамо га мало
Толико лепог је стало
Да љубав није се пролила кроз бразде што оре их време
Већ залила да изникне љубави најлепше бреме
Ходамо кроз ноћ
Кораком тихим желећи украсти њену моћ
Да и кад застанемо у тами
Никад не будемо сами
Сан ти се већ прикрао
Кад се мој поглед искрао
Испод уморних веђа
Наслоњен на твоја леђа
Док уснуло твоје лице гледам
Знам да сну и ја ћу да се предам
Слушам те како мирно дишеш
Успаванку дахом својим мени пишеш
Још ноћ чврсто држи свога дела дана палицу
А већ будимо се да возим те на станицу
Али срећан што са загрљајем твојим почиње ми дан
Загрљајем, за још један сан
О љубави ... оној правој
Заљубљеност је заноса сплав
Што плута по пучини среће
Са њега ће тријумфално сићи љубав
Ил`, искрасти се нешто, тек од пријатељства мало веће
Кад сплав уз обалу живота пристане
И чаробног заноса нестане
Ако љубав тад на плочник живота крочи
И као лавица, спремна да срећи у помоћ прискочи
Да и из понора уме да се дигне
И да стигне
Да заузда буре разне
И испуни дане туробне и празне
Звуку корака одјек да дâ
Жељеном доласку да буде нада
Додиру да улије благост
Кад осети да заувек ће да траје њена младост
Тад стазом својих снова можемо поћи
Са њом на сплав заноса опет доћи
Са мирисних поља на облак љубави узлетети
У нежне загрљаје своје слетети
У ревер плашта среће
Заденути своје љубави цвеће
Да са осмеха поруком благом
Понесу сплав са још већом снагом
Тад он више неће плутати
Већ пределима предивним лутати
Нећемо моћи ни наслутити
Где ћемо се све запутити
Пределе, где ће сунце својим зрацима
Разметљиво, у свим правцима
Разасути свој светлосни саг
И где год крочили, биће то љубави праг
У њему ће звезде својим треперења сјајем
Исплести уточиште оивичено бескрајем
Ту ћеш у наручју моме бити
Главу на раме моје наслонити
Очију затворених ћемо се том сјају предати
Осећањима љубави се само гледати
Обрисе твог тела ћу пољупцима наслутити
Откуцајима срца поруке љубави упутити
И већ волим да се сетим
Како опет ћу да летим
И осмеху твоме будем тај
Којим ћеш ми рећи: у твом оку је мој рај
Зато, немој се ти љутити
Што ћу се у тебе опет заљубити
И од тебе ни једну тајну крити
Јер само тако те умем волети
Прва песма
Десет година касније
Све је много јасније
Зашто су речима прве песме
Све риме биле тесне
Нисам тада схватио
Чега сам се латио
Мислио, да чудесно сам дотако
Док своје срце у твоје претак'о
Ти си била моја прва песма
И свака реч је била тесна
Па и срамотно мале моћи
Да љубав наша у њој и преноћи
Чудесни дани среће
Што донеше нам радости све веће и веће
Док кораке пружасмо где само посуто је цвеће
Али и цвеће млин живота окреће
Стихове по уснама твојим сам писао
Ни једну реч преправљао и брисао
Делић мене, што их не записах, сад се каје
Ал' свако осећање и данас у мени траје
Моћи тад видети твоје очи сваки дан
Будити се, да опет снивам исти сан
Да живот овај мој један
Уз тебе тек постао је вредан
И колико год борио се за више
Жеља судбину не пише
Већ млин живота слова судбине из нас дроби
Да их у времену заувек зароби
А време је изабрало нас
Да деци својој будемо спас
Па су вапаји због растанка туге
Покренули ме да ти пишем песме друге
Кад помислих да научих срце са Музом да се рве
Сватих да прескочих песме оне прве
Зато сад дозволити нећу да и један дан
Без тебе будем сам
Кроз стихове ћеш моје пливати
У риме се уливати
Са судбином ћу се поиграти
У песмама стално с тобом бити
О Л И В Е Р А
Очију осмеха одбеглом
Опрезно, освајању очигледном
Отвараш огртач осећања
Окачивши огрлицу опојних обећања
Лежерношћу лабудовог лепршања
Лакоћом лотусовог лелујања
Лијеш латице лала
Лутајући лавиринтом лепоте
Измамљујеш исповести
Испосника истине
Испред извора истрајности
Ишчекујући исходе извесне
Видех ватрених врхова виле
Вукоше вихорна влакна васељене
Вододеринама вртлога времена
Вратима вољене
Егзотичне етиде
Евине еманципације
Елиминисаше енигму еликсира
Ерупцијом емоција
Рађање разуздане радости
Развејава растанке
Раширених руку радовање
Ружно ружама разграђује
Адамовом алејом
Аристрократским афродизјаком
Ашикујеш атрактивношћу анђеоском
Агитујући агонијом акта
Стих што по глави ти лута
Стих што по глави ти лута
И не воли правила сва она крута
И мисли твоје у снове носи
Грубостима свим да пркоси
Очима твојим нежност даје
И осмеху твоме што из потаје
Срца наша ломи
Кад се смех радости са усана твојих проломи
Кад се срце твоје нашим срцима прикраде
И понуди загрљаје пуне наде
Да неће грдњи бити
Јер желиш главом својом мислити
Али грдње наше су пуне љубави према теби
Јер не можемо дозволити себи
Да неко бол нанесе теби
Зато што ми нисмо били искрени према себи
Да мислиш да је сјајних звезда свод
Свим људима род
Зато те морамо научити
Да се у животу мора и много мучити
Да би прсти твоји витки
Могли и звезда сјај извући из дирки
Вежбу велику морају проћи
Али морају и математику вежбати до ноћи
Само тако ћеш испите живота проћи
А моћи ћеш и до поноћи
Песмама и причама својим отавити траг
О сваком ко ти у животу буде драг
Њиховог детињства још један дан
Удишући патину у Градској башти
И лагано чепркајући по нашој машти
Поглед нам се све чешће спотиче
О јаву да све брже детињство њихово протиче
Играју се јуре
А све чини се да журе
Одрастању своме убрзање да дају
Да нови део живота свога што пре упознају
Окрећеш ми се и кажеш
»Види неваљалице мале«
А знам да и ти погледом за сећање крадеш
Осмехе што у трку су нам дале
И у трену као бич ме ошине
Кад чујем како речи говоре фине
Којима и вртлог живота успоравају
Онако, као да се једна другој поверавају
Узнемирим се кад замакну иза жбуна
Да не падне им детињства круна
Да кораком грациозним, покрета лака
Из маште се истргне пар девојака
Али вихором чаробне јаве
Што гради живота сан
Ручице своје у наше ставе
И поклоне нам још један њиховог детињства дан
Mojoj најдражој деци
Прстићи мали што још увек уста нађу
И играчку траже ону слађу
А и у слаткиша крену крађу
Док, као да се пењу на чаробну лађу
И листове књига окрећу
Јер тражити већ морају своју срећу
Да науче памет своју да покрећу
Пошто већ путем својим у живот крећу
А тек ногице кад их однесу у град
Па им на уснама заигра осмеха слад
Па док мисле да имају играти се кад
Смени га страшни јад, кад осете глад
А знају се и мазно у крило увући
И све као птићи пијућући
Нудећи поглед врући
Жељице своје на пољубац извући
Прескоче оне често света игре праг
Свет који им је тако драг
Па нека после цео ршум однесе враг
Спремити тај ршум, то им није баш посао драг
Да их обузме већ уме и песме ритам
Па се тада у страху питам
Кад ће тај ритам да их одведе
Пред неке туђе погледе
Од руку наших смо исплели гнездо да слете
Али оне су ту само док не полете
Да ли ће бити спремне, о свете
Да срећне све буре живота прелете