Емилија Лукић

http://poeta.5forum.info/forum-f18/topic-t149.htm

Једна прича о пријатељству

Не тако давно живео је један лењи дечак. Дане је проводио испред ТВ-а грицкајући грисине, чипс и кокице. Ишао је у школу, али је увек спавао на клупи, није никад радио домаћи и ређао је све 1,1,1,1,1,1,1, или 2,2,2,2,2. Књиге су му увек биле исцепане и изшврљане. Тај  дечак се звао Бора.
У његов крај  се доселила једна девојчица. Била је јако вредна. Након што се врати из школе вредно би села за свој сто и урадила би домаћи и научила лекције. Када заврши са домаћим, помагала би  родитељима у кући, ипак највише је  волела да чита књиге. Бавила се и тенисом. Девојчица се звала Аника.
Једног дана Бора је видео Анику како игра тенис. Бори је  то било први пут да уживо гледа тај спорт. Аника се трже и упита: "Ко си ти ?" „Ја сам Бора” одговори он. „ А ти си?” упитао је. „Ја сам Аника”, „Хоћеш ли да се играш са мном?” одвратила је. „ Да наравно" одговори Бора и излете напоље. Играли су  неко време, али Бори је било тешко и онако буцмаст био је јако неспретан те Аника убрзо прекиде и оде да још мало понови лекције.
 Бора је цело вече размишљао о њој и решио је да постане најбољи ученик, али то није било лако. Уствари он није хтео баш то. Он је хтео да се допадне Аники. То је био његов прави циљ. Но морао је да почне од основе, од азбуке, али и да се помери од телевизора и обиља лоше хране. А онда се досети „ Учићу са Аником и постаћу исти као она, почећу да тренирам и тенис па ћемо бити више заједно.” Сутрадан док је Бора још спавао, Аника је седела на клупи испред куће и читала књигу о Хајди, девојчици која је несебично помагала другима. Кад је Бора устао, излетео је напоље још увек обучен у пиџаму и упитао Анику: „Могу ли да учим са тобом? ” „Наравно, али до које лекције си стигао? ” одговори му она. „Лекције” промуца Бора. „Лекције, а да лекције. Извини идем да видим” рече улетевши у кућу. „ Шта ћу сад? Не, не, не, не! Не смем јој рећи да ја скоро и не знам да читам, а писање ми је још горе. Али шта ћу онда? ” замисли се Бора. „Ако кажем да смо стигли до писменог, кад ми буде дала да пишем, шта ћу онда? Не, не, не, то није добро. Али ипак ћу јој рећи истину. ” Изашао је напоље и почео: „Аника, ја не знам ни да пишем ни да читам како треба. ” рекао је. „О, па није баш лако са тобом кренути из почетка. Али покушаћемо. ” одговорила је Аника. „Идемо! ” Сваким даном Бора је био све бољи и бољи. И постао је најбољи ђак, а и у тенису је напредовао нарочито откад је уместо обиља грицкалица почео да једе јабуке, наранџе и остало воће.
Једног дана за време летњег расуста док су седели на клупи Бора рече „Извини што сам ти правио гужву”. „А не, ти си један сладак и драг тип” узврати Аника.
          И ту се завршава наша прича. Бора се одвикао лоших навика – лежања испред телевизора, нездраве исхране, а од лошег ђака постао је најбољи у разреду и наравно свидео се Аники, што је њему било посебно значајно. Аника је, као и њена омиљена јунакиња Хајди, успела да помогне неком ко јој је драг.

Крај!

                               Емилија Лукић; III2
   О.Ш. »Вук Караџић«
                                                                                          Зрењанин

ЦЕЗАРОВЕ ПУСТОЛОВИНЕ

           
Нераздвојни другари

            У  једном  далеком крају, познатијем као „Царство животиња“ живе најлепше, најзанимљивије и  најхрабрије животиње на целом свету.
            Јутарњи зраци осветљавају царство животиња. У кући једног од најлепших  паса света све је тихо и мирно. Испод покривача се измигољила црна мекана њушкица. Одједном прекривач паде са кревета а тамо остаде бели , мекани, пуфнасти пас Цезар најслађи и најлепши пас кога сте  икада видели. Тада се из кухиње зачу глас његове мајке: „Цезаре!!!“. У том часу је мали пас отрчао у кухињу. „Добро јутро мама“ рекао је грицкајући своје грануле са пилетином (његове омиљене). „Опет устајеш у задњи час!“ рече љутито његова мама. „Знам да касно устајем“ , гунђао је Цезар као и сваки пас кога грде од ране зоре. Узео је ранац и упутио се ка школи.
Тамо га је чекала његова дружина Маша - мали браон пас, Вучка -  најпаметнија у разреду, Жућа - жути пас и мали пегави псић – Пегица, најмлађи у дружини и највраголастији такође.“Здраво друштво!“, викао је Цезар из даљине. Тек што је ушао у школско двориште, звоно је огласило почетак часа. Сви ђаци су ушли у своје учионице и поседали на своја места. Неколико тренутака касније, учитељ је ушао и почео: „Децо мир!!! Данас ћу вам представити нову ученицу Роузбард“. То је био пас зеленкастих ,нежних очију са машном на глави. Цезару истог часа засијајше очи. На часу математике сви су сабирали а несташни Пегица је написао „ ЦЕЗАР + РОУЗБАРД = ЉУБАВ“ . Због тога није ишао на одмор већ је чистио учионицу. По завршетку школе Цезар предложи „ Ајде да се играмо шуге,  на пољани, у 4 сата. “ „Важи “ одговорили су остали псићи машући репићима. Када је Цезар стигао кући и образложио свој данашнји план мами, она му је рекла : „Ако хоћеш да се играш, прво среди своју собу“. И закључа га у његову собу. Ако би се окренуо лево видео би издробљену храну. Ако би се окренуо десно, све што би могао да види јесте гомила разбацаних играчака. Уколико би једноставно гледао право видео би свој не намештени кревет и сат који показује да је двадесет до четири. „ Уф! Знала је да ово нећу средити до мрака!“ гунђао је Цезар а онда му је синула сјајна идеjа „ Знам! Изаћи ћу кроз прозор па ће мама мислити да спремам“ . Истог часа искочи кроз прозор.
На пољану је Цезар стигао задњи. „ Добро, ко је први шуга ?“ упита радознало Маша . „ Ја ћу “ одговари Жућа. Јурили су се сат времена,а онда им досади. „Хајде да се додајемо са мојом лоптом“, рече Пегица. Додавали су се све док им лопта није одлетела иза оближњег жбуна. „Ја ћу је донети“ ,рече Цезар. Када је стигао тамо имао је шта да види .„ Друштво!“ дозвао је Цезар своје пријатеље. Када су стигли сви су зачуђено гледали како ту спава мала роза маца. „ Ко сте ви ?“ упита зачуђена маца. „ Ја сам Цезар а ово су моји приатељи Жућа , Маша, Вучка и Пегица. А ко си ти?“ „Мене зову Маца Роза , вероватно због моје боје“, одговори на Цезарово питање Маца Роза. “ Хоћеш ли да будеш део наше дружине и да се играш са нама?“ настави Цезар са питањима. „ Врло радо“ одговори Маца  Роза. „ И , ако дозвољаваш ми би те звали само Маца“ замоли је Цезар. „ Уреду“ сложи се са тим предлогом Маца. Затим су јој направили кућицу на пољани и уписали је у школу. Када је пао мрак Цезар рече: „ Боље да одем кући.“ „ Зашто?“ интересује остале. „ Не бисте желели да знате“.одговара Цезар док трчи ка кући.                                                                                                                                              
            Оставићемо наше јунаке овде  ( да баш не гледамо како неко добија батине . Мислим није поштено).

Пегави нестанак

            Био је то дан кога деца напросто обожавају то јест субота! Дан када се не иде у школу , па су малишани препуштена игри и забави. Постоји само неко ко презире суботу Пегица. Најмлађи члан Цезарове дружине. Тог дана је натмурен и бесан на све око себе. На зидове, родитеље, школу , учитеља, играчке, пријатеље па чак и на самог себе.
          Чим је сат откуцао седам; Цезар, Маша, Вучка, Жућа и Рози су похитали на пољану.