Милица Лојпур
1.
Кажеш - реци а не знају речи
Колико дуго у мени те има
Кажеш ћути а не зна тишина
Колика у мени је твоја дубина
Кажеш иди а не зна пут
Од тебе да ме одведе
Остани ноћас а не знају руке
Крилима својим нигде од тебе
И не кажеш ништа и не кажем ништа
Тишина ова још увек је иста
твоја рука на мени
ко орден и ја још ништа
Из вида срца
Не бришем
Још увек иста, на облаку
Полупрљава и получиста
Слутим да, макар још једном,
Она иста, без најаве киша
На наша тела,
Макар још једном
2.
И још имам речи
однекуд стижу
Нисам те срела
Не познајем више ништа у теби
А опет се нижу
речи и мисли
Ко сумња
И мислим бледиш
А ни почео ниси
Патетично цепам лист и мрзим
Што љубавне песме пишем
И стидим
Стидим се речи што не могу више
Да испричају све те приче и
да мирно легнем и затворим очи
И као да лето није ни било и
као да неће никада доћи
Ноћ пуна кише
А тако је била ......
Кад би још једном као једном
Песме би можда постале тише
И можда никад више ти писала не бих
Отровно слово - како се бришеш?
Бледња
Невезано надовезано
Туђим крилом пререзано
Око гледа и не миче
Рука виче како више нема чиме да те жали
Али само један ћошак мали
У грудима, туда негде
Као преде, као једе и све пали
никад да се не заглави
бледња твоја крви моје
2.
Јабукама дајем имена
А теби не смем
Јер знам у кревет ћу да га понесем
И дуго ћу да му причам о срећи
И као да нисам ја
Као да неко је трећи пустио те
Да опет се риташ по мислима лудим
Да ли ћу икад да изгубим
Сан овај
Што плете ти мрежу
Од чекања челик
3.
Она је очима дала сребро
У топљеним струнама нове тишине
Опет ћути и с музиком гине
још једна мисао
да потрошила сам те
да ли смо кривим облаком звали оно што чежња је
можда су руке прљаво прастале
можда пружене, још увек не знају
кипила је вода и још ће да кипи
ове речи, из кошуље твоје опет вадим
опет садим семе тебе
семе што не сме да расте.........
4.
Све што сам хтела у облак је стало
И негде лети
По пустињи туђој
И некој другој, далекој, луђој
Близини се спрема
Ја нисам правда, далеко су очи
које по стаклу истину пишу
Дубоко у мени је истина моја
Ја не знам која, још ни близу
Ја стварно не знам од камена којег
бих правила кулу
ни зидала живот
Знам од твог сока бих правила мрежу
Да не нађу никад где се то крије суштина моја
А можда и ниси
Можда су само све ово мисли
5.
У тамној соби, препуној слика
Ја и моја музика
Сећања на тебе..
Немам твој број, адресу ни град
Само твој глас у песмама туђим
И сваким даном крик за тобом
Све јачи и луђи
Не разумем како расте
6.
Камен у срцу твом
И у руци
Одбегли звуци
Полако стижу
И опет ту си
И опет гмижу
Речи без гласа кроз главу што лете
Наивна и невино као дете
Се надам
А тако то смешно звучи
Обоје у некој између луци
А како ја то знам?
7.
Реч из мене да опет се пусти
Ишчупаћу из земље
Да никад не изусти ниједно око
Да икад је била
Реч љубави
Реч жива
У моја је леђа три пут забоден
Тишине мач
И три пут ослобођен
А опет чека и болесно сања
Како ће опет једног дана
Ово исто тело да потури леђа
И четврти пут крв да се следи
Лептир у стомаку још увек чека
И нека пече, ти само једи