Зора Љубеновић

Би ли могао
са мном да се будиш
свакога јутра
у исти сат,
па да до подне
натенане
испијамо јутарње кафе
и трошимо живот
као да нам
није ни дат?
*****
Ништа није случајно
све има свој ток
и свој след
и води нас
кроз живот цео.
И што нас има
и кад нас не буде
неко је тако хтео.
*******************
Спавај ти,
мени је још рано.
Још нисам
отпратила Месец
на целом његовом путу,    
ни избројала
све жмиркаве звезде.
Спавај ти,
сви су поспали одавно,
спавај ти,
мени је још рано.
******************
Однеси ме на море,
стави ме
у орахову љуску
и гурни ме
према пучини.
Гледај
дуго за мном,
док ти се од мене
само тачка
не учини.
*****************
У казан времена
капљу минути.
Над ноћним миром
стражари Месец жути.
Звезде са неба
и сијалице на земљи
трептањем разговарају.
Окамењене сенке дрвећа
у води се огледају.
Савршен мир, недирнута срећа,
Сви спавају.
****************
Негде тамо
иза краја света,
иза свих постојања,
свих настајања
и нестајања,
где нема годишњих доба,
ни човека,
ни туге, ни отвореног гроба
који чека,
тамо ме потражи,
тамо ћеш ме наћи
и само нешто лепо кажи,
ја ћу изаћи.
****************
Још спавам,
још сањам.
Једном
ћу се пробудити.
Хоћеш ли се
усудити
уистину
да ми кажеш
Истину?
****************
Недостаје ми
кад ме погледаш
да све заигра у мени,
да лептирићи оживе.
Кад пролеће озелени
и смени дане сиве,
да нас срећне нађе.
И вече кад падне
и Сунце кад изађе,
да нас ведре затекне.
Недостаје ми
кад ме пољубиш,
да ме прођу стреле
и хоћу још,
па макар ме убиле.
Недостаје ми
да ме гледаш
и кад не видим,
да ме чежњиво пратиш
куд год идем.
Недостаје ми
да ме волиш, само тако,
а не  знаш због чега,
због мене саме,
шта ја знам:
да ме волиш због свега
што ја јесам.
****************
Путевима облака,
стазама комета,
прашњавим траговима звезда,
уз Месец путујем,
рођена из гнезда
у ком се Сунце рађа,
немирна, нестална,
што старија - то млађа.
Развучену у безвремену,
расплинуту у бескрају,
разливену по целом Млечном путу,
хоћеш ли ме моћи сакупити
и хоћеш ли хтети?
****************
Можда сам те
само сањала
у тишини ноћи,
док играју сене,
у бујању мрака
свуда око мене.
Можда сам те
ја очајна замислила
и отелотворила
у својој самоћи
и немиру душе
усамљене у ноћи.
Можда ти, у ствари,
и не постојиш,
а мени се само чини
да уз мене живиш,
да си стваран,
од меса и крви,
топао и нежан,
једини, најважнији, први
и чежња ме слама.
И можда ја волим
само имагинарну слику
коју сам створила сама.
****************
О, господине,
већ вас видим,
и ви ћете ми рећи:
,,Џабе ти је, мала,
узалуд се трудиш.
И какве су ти то,
будибогснама,
безброј пута прежвакане теме:
стално о љубави,
освртање на изгубљено време,
о нестварном сјају у трави,
о пролазном животу,
о звезди далекој,
о ћутљивом свемиру,
о тузи некаквој својој
и сталном немиру?
Немој више трошити дане,
ради нешто паметно, брате.
Много си, бре, патетична,
а још да ти кажем:
ни речима ниси вична,
бави се животом стварним,
корисно нешто ради."
О, господине,
шта да вам кажем,
а да вас због стида
и немоћи не слажем?
Не разумете ме,
не улажите труд,
нисте важни ви,
а ни ваш суд.
Све што ја чиним,
а вртим се кроз овај живот
к'о румено прасенце на ражњу,
чиним само зато
да његову скренем пажњу.
И ви се ту
баш ништа не питате,
па само ме слушајте
и ћутите.
****************
Ако не знаш:
где одлазе звезде,
шта је иза дуге,
што се Сунце смеје,
коме трава маше,
шта говоре птице,
одакле свиће зора,
коме река шапуће
и најдубље тајне мора,
немој ми долазити.
****************
Стропоштавају се мисли
у прашину прошлости
неспретно тумарајући
за давном топлином,
за зраком светлости.
И нестају расплинуте,
затрпане, нестварне,
по прашини разасуте.
****************
Све црвено,
пред очима све црвено.
Зашто све црвено
ако није крв?
Хтедох у љубави
да постанем див,
а остадох црв.
Зашто у љубави црв
кад несагледива чежња
јури ми кроз крв?
****************
Нестала нада, радост
из душе,
са лица.
Полетео лептир,
а слетела гусеница.
****************
 Сви сте се ви,
мили моји,
негде затекли,
пустили корен,
државност стекли.
Сви сте ви,
мили моји,
отворених очију
простором ходали,
својим жељама
искуство додали,
дугогодишње наде
за сигурност продали.
Сви ћете ви,
мили моји,
у смирај свог дана
мирно испустити
илузије са длана.
Само ја,
мили моји,
несмирена,
још лебдим
и чекам и тражим,
бежим од сигурности
да ме не угуши
чувајући илузије
закопане у души.
И како наћи земљу,
и да обиђем свет цео
и одговарајући град
који би ме такву хтео?
****************
Победићу кишу.
Разапећу кишобран
и са уживањем
газити по барама.
Победићу сунце.
Ући ћу одлучно,
макар и сама,
у млаку морску воду
и пливати са рибама
док се не заморе
и побеђене не оду.
Победићу зиму.
Обући ћу
све мекано и бело
и топло
и пркосићу хладноћи.
Победићу све.
Победићу све,
само себе - хоћу ли моћи?
****************