Ђурђица Лазић

Рођена 1967. у Приштини.
Члан књижевних клубова: "Јесењин", "Иво Андрић" и "Краљевски књижевни клуб 'Карађорђевић'
(чији представници су јој доделили и "повељу части").
Објавила збирку песама 2005. године.
Djurdjica.lazic@gmail.com

ПУТОВАЊЕ  МИСЛИ

Белином  мисли
Рођење  лета  додирни.
Путеве  руком  рацветај…

И  молитвом  обале  следи
на  плесу  сутона  црвенило
бескраја  надиграј

Лепоту  сунчевих  стаза  усни
песмом  небеском
Звездану  капију  отвори.

Само  тако
звукови  ће  нас  пожелети
и  мислима  путовати.

И  ОВЕ  НОЋИ

И  ове  ноћи,
за  тебе ће  звезде  светлуцати.
И  ове  ноћи,
само  ћу  на  тебе  мислити.

А  ти,  где  ћеш  бити,
кад  звезде  светлуцају,
кад  твоју  музику  пуштају.

Да  ли  ћеш  на  мене  мислити  ове  ноћи.
Не,  ти  ћеш  са  њом  бити.
Ове  ноћи  знам,
мене  ћеш  заувек  заборавити.

НАРУГА  МИ  СЕ  ЗОРА

По  трагу  сутона  хтела  сам  пронаћи
ону  страшну  ноћ,
али,  наруга  ми  се  зора.
Погледом  потражи  звезде
да  ми  осветле  пут  до  тебе.
Али  падала  је  киша,
наруга  ми  се  зора.

Олуја  ми  захвати  срце,
замолих  ноћ,  да  те што  дуже  задржим,
у  свом  наручју,
али  наруга  ми  се  зора.

И  поклони те  њој.

ТИ

Ти,  изворе  љубави,
камена  радости,
у  зидовима  куле…

Ти,  вено  бескрајна,
ломљена  сунчана  сузо.
Водопаде  у  срцу,
отрове  у  венама.

Ти,  намерна  топлото
врелих  облака
међу  ватрама.

Ти,  само  Ти.

НИСАМ  ПРИМЕТИЛА

Нисам  приметила
пупољке  у  трави,
нисам  приметила
кад  је  олистало  дрвеће,
нисам  приметила
кад  је  стигло  пролеће.

Нисам  приметила
да  је  младост  моја,
чекајући  тебе,  нестала,
нисам  приметила
да  је  љубав  наша,
давно  престала.

НЕ  ВРАЋАЈ  СЕ

Једном  кад  одеш
не  враћај  се  више,
и  нек  ти  не  теку  сузе,
попут  кише.

И  нека  време
заувек  све  избрише.
Једном  кад  одеш,
не  враћај  се  више.

ТВОЈ  ПОЉУБАЦ

Твој  пољубац
страх  у  мени  буди
од  мога  ти   не  бежи,
тешки  ми  јади  раздиру  груди,
на  њима  туга  лежи.

Плаши  ме,  глас  и  кретња  твоја
од  мојих  ти  не  бежи,
јер  недужна  је  љубав  која
у  срцу  моме  лежи.

ПОНЕКАД  ЧОВЕК

Понекад  човек  толико  пожели
да  одлети  међ  звезде
понекад  човек  толико  пожели,
да  види  и  открије  постоји ли
нека  друга  сила.

А  тако  је  близу  да  открије
да  Христов  дух  свети,
у  твом  срцу  куца  и  моли,
да  га  твоје  срце,
са  толико  благошћу  прими.

МИ  ПЕСНИЦИ

Ми  песници,  постали  смо
због  прошлости  која  слама.
Рађају  се  тужне  песме,
нема  нигде  искре  плама.

Да  запали  нешто  мртво,
па  да  прошлост  с  душе  свали,
свесни  нисмо  у  свом  хтењу,
изгорело  никад  се  не  пали.

И  никад  се  вратити   неће,
уз  сећање  што  се  ниже,
хладна  стена  неће  знати,
да  је  душа  гробу  ближе.

Узалуд  је  и  не  вреди,
будити  нешто  из  пепела,
кад  одлети  птица  мала,
топлије  је  гнездо  хтела.

ЗАБОРАВЉЕНА  ЗЕМЉА

Питате  се ко  сам,  одакле  сам?
Одакле  долазим?

Долазим  из  заборављене  земље,
где  божур  још  увек,
на  Косовски  бој  мирише.
Где  су  рудници  пуни
руде  и  злата.

Долазим  из  богатог  краја,
где  су  најлепше  песме  И  игре,
и  туђих  И  наших  ратова.

Питате  се,  која  то  заборављена  замља.
Косово,  целом  Свету
рана  на  срцу  жива.

Питате  се…  Немојте  се  питати!
Косово  никад  било  и  бити  неће,
за  мој  народ
заборављена  земља.

ПРАВДА

Правда  је  нама  на  дохват  руке,
зашто  нас  Боже,  стављаш  на  муке.
Зар  од радости  наше  ништа  не  оста,
молимо  те,  Боже  нек  буде  доста.

Нек  све  мајке  света  скину  црнине
и  нек  живе  живот,
нек  им  сунце  сине,
а  душмане  казни,  у  пакао  води,
Да  ђаво  даље  њихов  живот  воид.

Нек  се  љубав  води,
нек  се  живот  рађа,
рата  да  не буде  и  никаквих  свађа.

У  слози  и  љубави  да  живимо  сви,
молимо  те  Боже,
помози  нам  ти.

ИМА  ЛИ

Има  ли  већег  богатства
од  људског  живота?
Има  ли  веће  среће
од  здравља  човека?
Има  ли  љубави  у  човеку
да  воли  и  прашта  свима?

Питам  се,  има  ли?
Ако  има,
веће  му  богатство
ни  не  треба.