Драгомир Лазаревић

БУДИЛНИК И ПЕШЧАНИ САТ

Када више не будеш будилник,
бићеш пешчани сат, ког нема ко да окрене.
Завапиће време као очајник!
Да ли спаваш, или си мртва испод лица жене?

Те речи у распуштеној коси, те птице у крошњи,
ја волим, а разуме само Свевишњи.
Твој стан је без врата излетиште,
а ти обнажена као олује поприште.

Падају дани као устрељене птице,
жено, са знојем блуднице и сапуном покајнице.
Узми дан као да ћеш умрети ноћас.

Узеће нас године као росу за један час.
Твоји су прсти по мени као кратковеки лептири,
покрадено време у зло доба са Богом мири.

ПРЕПОДОБНА

Она је мирис
у длановима згњечене руже.
Дозивам жену у њој.
Именом грожђа
које трулећи у вино превире.
Именом хлеба
са вештином да укроти ватру.

Дозивам жену у њој.
Именом прогнане
 у хаљину источно од Раја.
Лепим именом
које оцртава под хаљином тајне.
Именом девојчице
која прерасте хаљину изненада.

Дозивам жену у њој.
Именом грешнице
која претапа злато.
Безименом праведницом,
дозивам жену у њој.

Она се одрекла имена због Бога,
а наследницу није родила.
Лудо дете које рањава себе
да ишчупа срце из љубљеног.
У шумама посеченим
са људима залуталим.
У потоњој ерозији домовине,
дозивам жену у њој.

У свету као у кошници,
именом од меда.
Њене дојке плачу млеко
јер свет смо подојили сузама.
Дозивам, дозивам, дозивам
жену у њој.

А она се стиди изаћи
из себе нага.
Она ме уводи у Рај,
а себе лишћем сакрива.
Она је постеља место стомака,
она је ручак место духа.

Дозивам жену у њој.
Именом исповраћаног плода знања,
именом змије.
Дозивам жену у њој.
Именом Богородице
која је наш потомак.
Дозивам жену у њој.
Ребро међу ребра дозивам.
Испод грана које се ломе
 од воћа неубрана.

СКРУШЕНИ

Лепа жено са телом Нојеве барке.
Очи су нам језера заостала од потопа
И суза радости водени гроб нам копа.
Само самртник уме волети без варке.

Прстима дављеника милујем ти косе.
Док је душа у потопу са Богом,
Бива тело на сувом, под заветном дугом.
Заспале на плажи љубави – плиме не односе.

Јер Нојева деца још шетају палубом,
Садашњост плови воденим гробом,
А будућност ишчекује маслинове гране.
Јер Бог још дарује преживеле дане,
Па запевајмо – самртници љубе најслађе!
Лепа жено са телом Нојеве лађе.

(из збирке "Поноћни сунцокрети")