Пеко Лаличић

ДА БЕЛУТАК ПРОЗБОРИ

Изађох
из себе

преполовљену
да видам душу
лек да јој нађем
да приздрави
да очитави
у трезан дан закорачи
у твоје ноћи преноћи
врела да оснажи
светлошћу потекне
бољку обистини
да јој ватра не буде изговор
вода луди сан
а ти омча око врата

на длан ти ставих
обе половине

ти једну у дан унесе
другу у ноћ
поведе
па сада у мени
песму будиш
и тераш ме
да ломним кораком
обијам капије несна
док се она поново
не огрне белином
и укорени у ватри

да белутак у мени
прозбори
твоје име

НОСТАЛГИЧНЕ СЛИКЕ – 1

1.

Преплићу се
камен
и вода

одсјај белутка
ме засени

заискри суза

сунце
над језером
зарумени

2.

На обали се
преплићу
сенке

твоја се
суза
окамени

из заседе
прхну
птица

месец је
урами
на мени
3.

Умукну
песма

згаснуше
очи
чатмара

мати
под фењером
сан тка

стрепња га
разара

4.

Преплићу се
ноћ
и дан

косачи
ожиљке
ливади наносе

језеро
осликава зебњу
и размршене косе.

КАМЕЊЕ  ЛЕПЕНСКО,             1
ТУРРИС ЕБУРНЕА

- Поводом изложбе слика Милића од Мачве  – циклус  '' Лепенски вир ''
и слике из повјесница, ( Хотел  '' Лепенски вир '', Доњи Милановац, 1988.)
     
                                     
O расту тишине пранеолита
трапезоидног облика
вирењу вирова исконских
о узвишеном
и ватри милосници
која се вековима
на просторима око Талијате
из бакарних чинија пила,
једном ми је у једном даху
говорио део куле белокосне

велика ватра
изгорела уз воде Дунава
зачета у себи
у зову и изазову ноћне белине
била је колевка будница
изнутра одређена
сунцем омеђена
да буде раст времена
пепео раста
нови круг
и новога круга круг

о мудрости времена
каменим гласом
проговара
стамен камен
изникао из пепела

светлост из ризница
Туррис ебурнее
осветљава наше небо.

1. - Туррис ебурнеа на латинском значи : кула белокосна, појам узвишеног и недохватног.

С Л И К А

На зиду
отац и мајка

он – одавно нем
она – из кухиње се чује

проклиње
прегорелу пећницу
и скупу струју

спомиње судбину
бога и
мене

каже
исти сам као отац
џигерицу сам јој појео

ал'  сетна је и носталгична
док слику гледа.

ПАЛИМО ВАТРЕ ЉУБАВИ

Заљубљеник сам, у људе,
птице и воде
које ме у песме воде.
То сам и јуче знао,
зато сам и певао,
зато и певам.

Но, ипак се питам ко сам
и ко су они којима је данас то важно,
и знају ли зашто им је то важно?!

До јуче бејасмо  н е к о,
а везиваше нас љубав, песма и много шта.
Данас је видљива заблуда,
а ми смо постали  н и к о,
н е  з н а м  к о
и
н е  з н а м  ш т а  –
достојна  н е г а ц и ј а  ч о в е к а.

Такви ни себе нисмо достојни.
Сувишни смо све док долазнике не дочекују
песма и нада, док палимо ватре
које  н и с у  в а т р е  љ у б а в и !