Персида Лакић Рузмарин

Персида Лакић-Рузмарин, песник и професор руског језика, сада у пензији.
Поезију пише више од 40. год. Објавила је до сада четири књиге песама:
„Огледало у шуми“, „Птица на камену“, „Колико годова има самоћа“ и књигу песама за децу „Сан се кроз бајку прикрада“.
Песме је објављивала и у разним књижевним часописима и зборницима
(на пр. Летопис матице српске, Расковник, Ужичка Врела, Гарави сокак, као и у електронској форми).
О њеној поезији врло афирмативно су писали песник Слободан Марковић, проф. Тодe Чолак, Витомир Теофиловић,
Радојица Даутовић, и неки други. Живи и наставља свој књижевни рад у Београду, у Вишњичкој бањи.


ПОГЛЕДАЈ МЕ ОЧИМА СРНЕ

Дођи. Погледај ме
очима срне. Плешћу
ти ветар у косу,
нека се залепршају твоји
увојци, нека ветар развије
једра од твоје
прозрачне хаљине,
нека те пренесе до мог
наручја.
Румени се исток.
Дођи, не оклевај. Зора ће.

НОЋ БЕЗ МЕСЕЧИНЕ

Памтиш ли ону пролећну
кишу и ноћ без месечине?
У мраку су само блистале
наше очи.
Волео сам да гледам како
ходаш боса и са својим белим
стопалима у коло се хваташ
са кишним капима што весело
скакућу.
Просањали смо пролећни сан.
Кишне капи промукло су
одзвањале у олуцима.
Памтиш ли ту пролећну кишу
док си стајала крај прозора,
а ја скупљао капи да ти
не квасе лице и хаљину?
Нећу заборавити ту ноћ без
месечине, док смо се опраштали.
Киша је лила и квасила моје лице.
Кад си се одмакла, а ја нестао
у кишној ноћи носећи
тугу растанка.
За нама је остао само
мрачни прозор, а сузе су
се сливале топле као та ноћ.
Тог пролећа био сам твој
облак-барка и узносио те
у недоглед. Био сам и
твој несташни ветар,
мрсио ти косу и сушио
сузне твоје очи.
Било једном једно кишно
пролеће и ноћи без месечине
када смо сањали будни.


ТИ СИ САН

Две стазе преда мном.
Којом год да кренем,
нећу те срести, јер
ти си сан, обмана.
Кад се пробудим
и варка ће нестати.

БАРКА СНОВА

Дозивам те.
Уђи у барку снова.
Просниваћемо заједно
ноћна шапутања.
Уђи као газела,
као срна питомих очију,
жеља за жељом дозива те.
Пливаћемо са месечином
док се љеска по таласима.
Уђи у барку.
Звезде репатице
Распрснуће се у ватромет.
Узнеће нас у непрегледне
висине. Загрљени пловићемо
у сновима.

ПЛИМА

Не чујем твоје кораке,
а плима надолази
и кваси моја боса стопала.
У рибарским мрежама
обесно месец се церека.
„Пожури. Касно је
и колена моја зебу“
нежно лахор шапуће.
„Пожури.“ Будимо месечева
деца. Залудећемо ову ноћ.
Покидаћемо тишину
јеком наших гласова.

ОБМАНА

Моја си невина обмана
са градских плочника.
У мојим очима су
заиграле звезде
и месец се уплео у моју косу.
Заносили су нас снови
и чежња неверна.
Угасише се звезде и месец,
однеле су те далеке обале
и таласи немирни ваљали су
судбину. Моја си невина обмана.
Слутим твоје кораке
по песку и видим одбљеске
залазећег сунца. Ти си сен.
Нестаћеш са буђењем.
У души котрљаће се
сакривене сузе.

ВОЛИМ ТЕ

Волим те док сањариш
под крошњом дрвета.
Улазим у твој сан.
Лутам. Тајни су то
простори. И близу сам ти
и далеко, звездо небеска.
Скинућу ти анђеоски осмех,
цвет мирисни.
Волим те кад сањаш.
Украшћу ти снове,
поделимо их.
Дозивам те!
Дахом својим
милујем ти увојке.
Заборавићу на летњу кишу
и мој влажни поглед.
Пробудићемо се у
лудом плесу заборављени.

НОЋ И ТАЈНА

Ноћ. Загрљена сновима.
Твоје уснуле очи
прекрива месец блед.
У вировима тамним
гасне звезда сноп.
Љубим те сновима,
звездо моја блистава,
лабудицо раскошних крила.
Ноћ. И тајна. Прекрила све.
И ове ноћи трагања.
Тражим те међу звездама,
између Великих и Малих кола
узнела се вечношћу.
Пролазе ноћни сати.
сан се прикрао,
моји уздаси сливени
између јаве и сна.
Распрснуше се ројеви
у ватромет надахнућа.

РИБЕ СЕ СРЕБРОМ ЉЕСКАЈУ

Месец се савио у врбаку,
намрштено чело
брзацима хлади.
Рибе се сјатиле,
сребром љескају,
уморном старцу
у походе.

МОЈА ГАЗЕЛА

Могли смо да остваримо
своје снове.
Данас ће моје сузе
залити твој венчани букет.
Како да зауставим уздахе?
Пустиња у мојој души.
Заробила си ме.
Украла све моје снове.
Залутала моја газела
питомих очију.
У пешчаној олуји
нестала си.
Пуцао сам у дан
који те однео.
Небо је пало.
Потамнело је сунце.
Отишла си, газело.
Сад луташ у мојим сновима.
Усамљен ја, усамљена ти.

НОЋ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Ноћ процветала у
хиљаде небеских
кандила.
Песма и страст.
У очима свици
трепере. Доносе
далеке мирисе
топлих откоса и
широке осмехе
девојачких песама.
Ноћ за памћење.

ОКАМЕНИЛО НАС ВРЕМЕ

Били смо део заједничког сна.
Нисмо се пробудили.
Окаменило нас време. И сузе.
Уста испунише пелини.
Време избриса надања.
А душу неверица.
Ако се једном пробудимо,
нека то буде
у другом времену.
Нека нас прате
оргуље небеске
и харфе анђеоске.
Из топлине сунца
изронићемо опет.

ВЕЧЕРЊА СЕТА

Вечерња сета
Залазеће сунце. Сломљени
зраци видике пале.
Нешто лепо провејава.
кроз надолазећу таму.
Као топле кише
разлива се кроз душу
пуну тајанства и греха.
Тишина. Акорди луди
односе нас у неспокој таме.
Чудни звуци промукло
одзвањају кроз
хладну ноћну језу. Ломе се.
Ноћ. Утрнула сва светла.
Лудило и бајковита тајна.
Немира далеки лавеж у
отегнутој цврчковој песми
и крику закаснеле птице.

МЕЋАВА

Ко то јауче кроз ноћ? Мећава.
Кочијашу, што си стао? Нек сенке
полете кроз непрегледне даљине.
Чујеш ли како завија?
Ветар носи нашу причу
кроз снежне маглине.
Ми загрљени. Жар у очима
пале свици. Пршти снег.
Тројка јури кроз
завејану тишину.
На моме рамену си. Лептири
бели по челу ти пали.
Ноћ и ми. Прапорци звоне.
Под копитама прште звезде.
Бели облачићи из ноздрва
се шире. Лудило мећаве.
Ми занети и не примећујемо.

НЕПОГОДА

Укроћени вихори
и заустављене небеске кочије.
Њиште коњи врани.
Расуте звезде падалице
под немирним копитама.
Вихори обесни.
Широко отвориће се небо.
Затутњаће громови
песму потресну, запараће муње утробу.