Живојин-Жижа Лабус

Лабус Живојин-Жижа рођен је 1928. године у Новом Рујицу код Липљана. Детињство је провео у бројној породичној задрузи, која је бројала и по 25 чланова. Основну школу је завршио у родној Рујици.
Једно време је провео на изучавању браварско-лимарског заната, који му није ишао од руке. Више се интересовао за рад у трговини код стрица Јована који се бавио прикупљањем и продајом отпадних сировина. Рано је остао без оца који је као војни обвезник преминуо услед последица бомбардовања Скопља. У младости је почео да се меша у послове одраслих, тако да је у лето 1941. године са осталим сељанима положио заклетву Богу, Краљу и Отаџбини да ће сви изгинути пре него дозволити да их Шиптари протерају са огњишта. Том приликом је укључен у јединицу за одбрану села, па је скоро свакодневно морао бити на дужности: стража, заседа или у резервном воду.
Крајем 1942. године, уз обимну пропаганду, скоро цео покрет прелази у НОП и почиње преоријентацију борбе за неки нови живот, наравно совјетски. И даље се брани село али уз пропаганду о братству и јединству. Са већом групом сељана одлази 1944. године у 4. косовску бригаду, из које га после извесног времена враћају на рад са омладином. По ослобођењу земље похађа шестомесечни курс из пољопривреде и у лето 1946. постаје најпре бригадир, а затим и управник Сељачке радне задруге са тек навршених 19 година. На одслужење војног рока одлази 1948. године   где га одређују у школу резервних војних официра. Добија нижи официрски чин и одлази на стажирање у Македонију. Није прихватио понуду да остане у активној војној служби већ је изразио жељу да се врати у своју Рујицу.
Постављају га за секретара општинског комитета КПЈ у Липљану. Долази до сукоба с Партијом због високо одређеног откупа житарица, после годину дана бива смењен, кажњен и отеран да ради најпре као путар, затим као ложач у липљанском млину. Вредно ради на оспособљавању за живот, учи са циљем да се макне од политике.
Партија га ипак рехабилитује 1953. године и постављају га за управника пољопривредне економије у Липљану. На место  директора државног пољопривредног добра у Дреници премештен је 1955. године. Економију у Скопљу завршава 1960. године. Поново постаје партијски кадар, али не за дуго, 1967. као директор монтаже Косово напушта СК и прелази на рад код Металке из Љубљане, као директор филијале у Приштини. У Металки и нешто мало у Термики (такође из Љубљане) проводи скоро 20 година, где се и пензионише. Одбија да поново буде враћен у Партију, али се пуном снагом ангажује на раду у спорту и културно-забавном животу. Био је активан у раду спортских организација, КУД-а и Дома културе у Косову Пољу. После пензионисања 1987. године започиње сопствени бизнис, углавном производњу, са нешто мање промета и запошљава повелики број радника који задовољно раде. Изградио је сопствени производни објекат, са намером да шири послове, али га рат у томе спречава. Тешка срца 2000. године, под притиском и претњама, напушта своје лепо Косово Поље, за које је био (и још увек је) невероватно везан. Данас живи као прогнано лице у Београду.