Иван Јовичић

СУМРАК ЕВОЛУЦИЈЕ

Све је нејасно као у сумраку.
Неки осећају да је дан, а други да је ноћ.
Ја само видим сумрак, ја сам у облаку,
Одавно сам за очигледност изгубио моћ.

Птице се крећу по земљи пасући траву,
Небом владају крилати пси.
Свет је потпуно изгубио главу,
Природа је схватила: “Људи су несвесно зли!“

Извини, Природо, што човек сам ја,
Извини, Светињо, што сам несавршен,
Нисам желео, ти си ме створила,
Упао сам у животне воденице трен.

Мења се само вода,
Али увек се меље жито и настаје брашно.
Ко је капетан овога брода?
Нека га напусти одавно је постало страшно.

Хоће ли настати ишта друго сем брашна?
Хоће ли се увек млети жито?
Криза еволуције већ је позамашна,
Хоћу нешто теже да пропустим кроз сито.

Да ли ће то ишта постати ништа,
Постоји ли ништа уопште?
Има ли оно циљна стратишта,
Или путује куда му се прохте?

ПОСТОЈИ ЛИ СВЕТЛО НА КРАЈУ ТУНЕЛА?

Постоји свет, постојим ја,
Постоји док га гледам и онај облак.
Постоји и она звезда што сија
Док напољу траје мрак.

Постоји свет, постојим ја,
Зашто овако под небом сам ситан?
Само постојање души ми прија,
Али боли то што сам небитан.

Постоји свет, постојим ја,
Постоји она бол коју осећам.
Постоји биљка што циклично клија,
Постоји и срећа коју ретко обнављам.

Постоји свет,.постојим ја,
Због чега сам ту увек се питам?
Неки кажу:’’Постоји! Погледај Бога!’’
Путевима незнања са погледом скитам.

Постоји свет, постојим ја,
Постоји човек, ал нигде га нема.
Постоји кажу, ал негде се скрива.
Можда постоји, у души нам дрема.

Постоји свет постојим ја,
Постоји ли смрт, куда ме води?
Можда је у смрти једино слобода,
Ал вреди ли уопште живети у слободи?

Постоји свет, постојим ја,
Постоји папир где речи исписујем,
Постоји у мени кључна реч та,
Постоји, ал вреди ли да се за њу жртвујем?

Постоји свет, постојим ја,
Постоји ли светло на крају тунела?
Ово непостојеће слепило ме убија,
Зашто је светло истина однела?

Постоји свет, постојим ја,
Постоји данас, постоји сутра.
Постоји ротација Земље око Сунца,
Сада је лепо бојим се јутра.

Постоји свет, постојим ја,
Ал зашто сам баш сигуран толико?
Можда постоји сила Божија,
Можда је свет ништа,а ја сам нико.

ИМА ЛИ ОВА ТАМА ИМЕ?

Има ли ова тама име?
Ко то сме из моћног света да нам краде звезде?
Миримо ли се са тиме?

Има ли ова тама име?
Какав је то бумбар што краде наш мед?
Зашто све су хладније зиме?

Има ли ова тама име?
Зашто је лабуд ружнији од пачића?
Зашто је вода око чланака све плића?
Ко то жели промену климе?

Има ли ова тама име?
Ко је то од нас прогутао хармонију?
Ко је то свету нанео ову мрачну боју?
Ко је уништио звук виолине?

Има ли ова тама име?
Шта је то што чини кору нашег мозга?
Ко у мени изазива ове риме?

Има ли ова тама име?
Зашто су нам руке крваве?
Можемо ли до истине?

Има ли ова тама име?
Зашто мрав никако да порасте?
Зашто плодове песништва не обрасте?
Чувајте се осеке, нема више плиме?

Има ли ова тама име?
Шта траже бели голубови у скривеним кавезима?
Зашто им се право на лет лицемерно одузима?
Хоћу ли изаћи из вртлога ове околине?

Има ли ова тама име?
Да ли је то Живот?

ЗАБЛУДА

Људи! Нема више Сунца!
А да ли га је икада било?
Је л то човечанство вековима бунца,
Или се од људи Сунце сада скрило?

Је ли има среће,
Или само сањам?
Постоји ли цвеће?
Њима ја се клањам!

Некад, једним оком, ја их угледам.
И изгледају баш стварно.
И одмах им се наивно, без питања, предам.
Ал' увек ме очи преваре на кварно.

А желим да видим и осетим срећу,
Или макар да јој приђем близу,
Ал' кад год кренем упаднем у врећу,
И за мене велику, неизлазну кризу.

Да ли сам ја луд,
Па не видим очигледно?
Не знам где бих, куд,
Осећам се бедно.

Смеју ми се неки људи.
Не схватају моје речи.
Презир се у мени према њима буди,
Душа моја због смртника јечи.

Еј, проклете очи, проклет творац ваш је!
Ех, само да вас немам, само да вас немам...
Било би и мени, а и свима лакше.
Могао бих о лепоти најлепше да сневам...

ПРОМАШЕНОСТ

Чини се да сам само слаба сенка старога себе.
Ко је крив за то ?
Да ли овај непредвидиви ветар који илузорно задовољава моје потребе?
Или срце твоје проклето.
Погледах у небо ал' не видех светло.
Додирнух воду ал' не осетих влагу.
Свако чуло од мене је одбегло.
И даље сам на погрешном трагу.
Чини се да, као што се земља окреће око Сунца, ја се окрећем око среће.
Некад сам јој ближи, некад даљи, ал' никад је нисам досегао.
Неким данима у лето осећам се лепо, а некад у зиму, разочарење је веће,
Узалуд сам изгледа оволики одисејски пут око среће потегао.
Да ми је бити пчела у дубоком цвету,
Да осетим мирис поленовог праха,
Да сам неразумно биће на овом свету,
Не би било за мене ни среће ни страха.
Живот је пут без повратка.
Без повратка али са крајем.
Чија је онда судбина слатка,
Што сам се родио ја се кајем!
Како би било лепо да сам двополно биће.
Живео бих сам са собом волевши природу.
Не бих пио ово горко љубавно пиће,
Пио бих само са потока воду.
Постигао ништа у животу нисам,
Губитник сам само досадан и тежак,
Ал' морам даље и мењам нишан,
Нећу да будем промашају привезак.

НАПРЕДАК НА НЕДОХВАТУ

Проводим дан под истим небом,
Крећем се ја путем истим,
И сваки дан са истом потребом,
Да не разочарам себе разочаравши друге.

Живим живот да бих преживео,
Узрок живота не познајем свог,
Од питања ових свак би се стидео:
Због чега живим? Постоји ли Бог?

Све видим добро а ништа не разумем,
Ко ми онда може рећи да нисам слеп?
Да схватим простор око себе не умем,
Како онда живот може бити леп?

Лепи су дани, лепа је љубав, лепа је срећа,
Ал' у једном трену све деси се и прође,
Због тога живот није букет цвећа,
Већ пролећна ласта што одлети па дође.

Живот је мрачан, живот је таман, живот је зао,
А човек је у њему један свитац мали,
Зато је човек на једну радњу спао,
Да светлост око себе кадкад распали.

И место да сви заједно светлост ширимо,
Ми бежимо у крај и мрзимо једни друге,
У туђу ватру ми злобно пиримо,
И наносимо себи самоубилачке туге.

У мраку ћемо живети све до оног дана,
Кад човек схвати да није сам,
Тек кад туђи успех буде сваком храна
Свануће светлости пун  и богат дан.

АГОНИЈА

Разлог да постојим,
Дајте ми бар један.
Одговоре бројим.
Ал' ниједан вредан.

Смрт ме негде чека,
Увек сам јој ближи.
Негде из далека,
Чујем виче: Стижи.

И ја таман крећем.
Убрзавам корак.
Ал' у рупу слећем.
Погоди ме ћорак.

Да је прави метак,
Лакше би ми било.
Овај бол је редак,
Срцу мом је мило.

Ћорак тај ме спречи,
Да кренем ка смрти.
Ка лек ме излечи.
Али круг се врти.

Ко точак циркулише,
Мој животни круг,
Болу старом враћам се,
Смрт је опет друг.

И опет се надам,
Да ћу до ње стићи,
И опет ја страдам,
Јер љубав ће прићи.

Е зато ја питам,
Зашто да постојим.
Беспућима скитам,
Лажне наде бројим.

Разлог да постојим,
Дајте ми бар један,
Одговоре бројим,
Још ниједан вредан.

AUTOREPLAY АУТОСТРАДЕ

Изгубићеш вољену особу,
Добићеш парче земље,
Задаћеш души тегобу,
Богатије биће подземље.

Сузе ће прекрити свет,
Крв ћемо жедни пити,
Вољене губићемо опет,
Опет ће потопа бити.

Рушимо среће мостове,
Реке су опет непрелазне,
Срцу везујемо окове,
Тешке ће бити нам казне.

Изгубићеш ближње своје,
Другима узећеш наду,
Нестаће радости боје,
Сиву изводићеш параду.

Лепота ће спасити свет,
И уједно ће га уништити,
За један прелепи цвет,
Човек ће човека убити.

БЕСМИСАО

Као листопад међу четинарима,
Осећам се ја,
Цела шума је зелена,
А моје су гране голе.
Погледи на то ужасно ме боле.

Ја тражим друга међу тим моћницима,
Који уживају у својој снази,
Нема немоћи на њиховим лицима,
Ал' живот се њихов купа у лажи.

Тврда је опна истине њихове,
Непробојна за мале људе
Који на њима темеље снове
Будућности блиставе своје.

Јадна је та будућност
Реплика ужасне садашњости,
Ја заиста не видим могућност
Враћања дубокој прошлости.

Те споне међу разним добима,
Покидати се морају
Да свако време плута морима
Ка засебном животу у сопственом рају.

Ми путници залутали
У временима разним
Било са ким и куда плутали
Бићемо алга плава међу модрозеленим

Е, СРБИЈО ВЕЛИКА

Е Србијо велика,
Сањају те сви,
Твоја родна поља и изворе свете,
Од Далмације до Македоније,
Од Црне Горе до Војводине.

И колико крви,
И колико рана,
О Душане силни ти си био први,
Моћној нам Србији доживотна храна.

Вековима си нас хранио,
Српски род теби се дивио,
Све до судњег дана,
Краља младог буздована,
Што продаде Србе,
Ко безвредне врбе,
Једном мраву усташком,
Ко с делима ко са пушком,
убио је Србе.

Сада смо мизерни и мали,
Као на почетку,
На парче земље сви смо стали,
Уништисмо славу и свету беретку.

А беретка се вековима на глави поносила,
Ударе свих сила лако је подносила,
Од мачева турских до топова швапских.

Ал на крају изгубисмо у рату без оружја.

ИМА ЈЕДНА МРАЧНА СИЛА

Има једна мрачна сила,
Звана земља света,
Место рођења највишег је била,
А сада је планета проклета.

Гута нас све,
Устима невидљивим,
Везује нас све,
Ужадима стидљивим.

Влада нама са две руке,
Које су у свађи,
И гледа нас без по муке,
Како се кољемо.
Крвљу нашом нама влада,
А шта ми ту можемо?

Слободу рекламирају,
А ропство продају,
Мир апострофирају,
С ратницима ходају.

Иза тамне завесе,
Вуку свете потезе,
Седе у ложама,
Огрнути кожама,
Кожама људским.

А људи су сви,
Огрнути њима,
И добри и зли
Су под шпијунима.

И докле ће владати,
И ко ће их спречити,
Чему сад се надати,
Шта ће нас излечити?

Људи неслободни,
Обраћам се вама,
Будимо сви родни,
Нек нестане тама.

ОПСТАНАК

Увело лишће,
Срце ми стишће,
Голе гране,
Тугу ми хране.
Тешим себе самог,
У ш уми погледа.

Ту цвећа нема,
Тек пупољак неки.
Срећа ту дрема,
Коров је све већи.

Сунце, озари нас.
Светлост сада треба,
Светлост са неба.
То је наш спас.

Лако је то рећи,
Лако је молити,
Не надај се срећи,
Мораш себе осоколити.

Сви морамо сунце бити,
Сви морамо месец зарити,
Не смемо светлост крити,
Јер сами ћ емо старити.

ПЧЕЛИЦА МАЈА

Летела је тако са цвета на цвет,
Дугачак и прелеп био је  тај лет,
Ја сам се крио и потајно гледао,
Грациозним крилима,одмах сам се предао.

Летела је тако дуго, дуго,
Сваки замах крила ме је узбуђивао,
Час сам је звао „срећо“ час „туго“,
У ваздуху са њом и ја сам пливао.

Али онда је почела нестајати.
У облаку  себе је изгубила.
Љубав моја није хтела престајати,
Крилима својим и даље ме је љубила.

Чекао сам тако, и даље је чекам,
Да се врати тамо где јој је и место,
Ја само седим и облаке меркам,
Стара сећања навиру ми често.

И све док такво стање у мени буде,
Ја ћу бескрајно срећан бити,
Све док се успомене у тој борби труде,
Против заборава који их жели прекрити.

Сад седим и размишљам о лету том,
Како сам некада летео са њом,
Тако исто сада речи моје лете,
Чудан ли си много ти ваздушни свете.

СРБИЈО

Србијо,
Крени Србијо!
Сад кад муње севају и громови ударају,
Буди нам громобран и заштити нас,
Спаси од бескрсника косовску рају,
И нађи мојој души спас.

Србијо,
Мала си Србијо!
И увек таква си била,
Ал чојство те краси,
Разапни своја златна крила,
И пожар на Косову угаси.

Србијо,
Сложи се Србијо!
Сад кад си најслабија.
Нека опет диве ти се сви,
Јер Србину не прија робија,
Коју намећу му душмани.

Србијо,
Красиш ме Србијо!
Име твоје далеко се чује,
Слава твоја вечно клија,
Док у мом срцу одјекује,
Србија, Србија...

Србијо,
Радујеш ме Србијо!
Нек твоја застава вечно се вије,
Нек твоја химна заувек се пева,
Нек неки нови бој сада се бије,
Без оружја што грми и сева.

Србијо,
Волим те Србијо!

ШТА ЈЕ ЉУБАВ

Што ч овеку је у природи
Да ону коју највише воли,
Од себе далеко одводи,
А све остале вешто лови?

Што сам ч овек морао бити и ја?
што нисам ж ивотиња неразумна,
која нема страха од одбијања?

Али разум нам даје моћ,
Моћ да волимо,
А то је најопаснија моћ,
Јер њом убијамо.

Убити је лако,
А волети тешко је веома,
Искрено волети,
То не може свако.

И кад волимо своју отаџбину,
Та љубав некад није права,
То није љубав која јој доноси мир и тишину,
То је љубав којом слон гази мрава.

Шта је тиранија него љубав?
И тирани воле,
Воле да људе опколе,
Крв људску да освоје.

А онда хуманисти,
Такође љубав испољавају,
Па тиране тешко кажњавају.

И ко онда праведно воли?
Постоји ли уопште љубав права?
Може ли миш да научи лава,
Да са њим мирно спава?

Одговор, пријатељи моји,
У бескрају негде стоји...

СВЕ ЈЕ СТВАРНО

Читаш књигу мислиш каква су то срања,
Каква су то мучења и душевна разарања.
Мучно ти је ч итати и још теже веровати,
Ко пише те глупости, живот такав није.
Ал следећег трена, чујеш сузе лије,
Мало дете Никола, што оста без мајке,
Јер и тата умире, као лик из бајке.
Хитна помоћ оде, оста дете само,
У кутку дневне собе, уплакано.

А ја све то слушам,
Гледам плачем јецам,
Од туге и бола,
На колена клецам.

Гледам људе око себе,
Живот више није исти,
Нешто оштро срце гребе.
 
Да л то растем и сазревам?
Да л то бежим из детињства?
Или само ружно сневам?
Биће ваљда лепшег бивства.
Није ваљда живот цео,
Ко од пакла најцрњи део.

У праву сам биће боље,
Док још има наде, воље,
Ено један жени сина,
Ено други пева песме,
И за срећу има шина,
Којом воз да језди сме.

ТАКО СЕ ОСЕЋАМ

Груди ми се сужавају,
Срце ми се стеже,
Исти болови стално се понављају,
Никад ми до сад није било теже.

Полако се губим.
Лутам у халуцинацијама.
Осећам да лудим,
Страхујем у осцилацијама.

Ума свог се бојим.
Чудне наредбе ми шаље.
Дивљачку судбину себи кројим,
Од среће сам све даље и даље.

Сањам луде снове,
Крволочан јако сам у њима,
До сржи заривам своје кљове
Свим, баш свим људима.

У смрти тражим спас.
У другом свету срећа моја лежи.
Урличем снажно и дижем глас,
Болови су све тежи и тежи.

Груди ми се сужавају,
Срце ми се стеже.
Исти болови стално се понављају,
Никад ми до сад није било теже.

Ја сам шума без стабала,
Ја сам пустиња без песка.
Срећа моја узалуд се надала,
Цео мој живот велика је грешка.

И исте грешке стално понављам,
Јер настављам да живим.
Фасцинираност своју учестало обнављам,
Спољашњој лепоти и даље се дивим.

Та вражја лепота,
Увек наду враћа.
И било би дивота,
Да се ђаволу не плаћа.

ЈЕСЕН

Тихо киша пада у мени,
Ледена је.
Нико ме до сада ко она не засени,
Тада срећа нестаде.

Дуго, дуго сипи,
Не престаје,
Све у мени умире,
Од самоће.

Хоће ли се облаци разићи,
Хоће ли сунце до мене стићи,
Хоће ли ме загрејати,
Или ће киша заувек падати?

ОПЕТ СРПСКИ РАТОВИ

У рат крените храбри јунаци,
И не жалите живот свој,
А ви синови кукајте мајци,
Јер очеви вам одоше у бој.

Народ слободу добиће,
Границе се шире из сата у сат,
Мајка у кући плакаће
Чекајући нови рат.

Браћу своју примили смо кући,
Пружили им сигурност и подршку,
Ал похлепа рађа се у души,
Окренуше браћа на нас пушку.

Опростисмо браћи грехе,
Поживесмо мало и у слози,
Ал народ је жељан освете,
Молимо те Боже бар нам ти помози.

И време је већ одавно да се заврши,
Ова прича о лажној љубави.

ВИТЕЗ

Убице свирепе,
Крволочне звери,
Погледајте тековине своје,
Литре течности црвене боје.

Што човек човеку
Урадити може,
Ни животиња животињи неће,
Јер човек је биће дивље среће.

Дивља ћуд у нама,
Јача је од свега.
Под њеним страшним рукама,
Грцамо у тешким мукама.

Борба за живот,
Борба је за смрт,
Јер са сваким својим успехом,
Другом изнуђујемо потребу за утехом.

Жеља за моћ,
Гора је од моћи саме,
То је жеља која гази све,
Другим жељама везује окове.

Љубав увек побеђује,
Да,
Али љубав према људској крви
Човечија надања похлепно мрви.

Ово је прича
О овдашњем витезу,
Који одлична је слика,
Данашњих друштвених прилика.

Устаје.
Буди га звук са цесте.
Сунце је већ одавно прешло зенит свој
И полако креће у вечерњи спокој.

Ручак је на столу,
Он га доручкује.
Гледа у сто испред себе, јер даље не види,
И никад се, баш никад, свог слепила не стиди.

Уз пољубац мајке,
И благослов оца,
Креће у поход нови,
Да нејаке душе лови.

У глави његовој
Мисао бесмислена,
Његова прошлост уједно је и садашњост,
А његова садашњост постаће будућност.

Хода тако,
Мрачним асфалтом,
Гледајући право испред себе,
Не марећи за туђе потребе.

Гази све редом,
С лицем без израза,
Подбула кожа испод очију,
Отекле усне за крвопију.

Идући тако,
Угледа брата,
Још једног члана великог братства,
Што узима човеку животна богатства.

Пружише руке,
Упутише поздрав,
Воздра тебра Двојка,
Де си брате Тројка.

Тако срећна близнад,
Продужише даље,
И мирно корачајући угледаше Петка,
Док за њима убрзано креће се Деветка.

И све тако редом,
Искупи се братство,
Које се сада придближава рупи,
Да животне чежње настави да купи.

Сиђоше у рупу,
Тај усисивач будућности,
И сада њихов поглед кружи,
У тој безвизијских људи гужви.

Као лешинари,
Чекају стрпљиво,
Да неко покаже слабост,
И тако сахрани своју младост.

И ево га,
Десио се сраман чин,
Неко се усудио да погледа Шестицу,
Јасно показавши радост на лицу.

Братство устаје,
Излази вани,
Где наставља да чека,
Тог ужасно дрског човека.

Блудник се појављује,
У ваздуху мук.
Раздрагано иде не мислећи ништа,
Не знајући место свога стратишта.

Пун је себе,
Осећа топлину,
Мисли да има цео свет,
Све животне сласти бере као цвет.

Братство то осећа,
Намирисали су крв.
Полако прилазе Срећковић Весељку,
И о главу му разбијају од вина бутељку.

Доста је за данас.
Сада сви су сити.
У њиховим грудима радост нека болесна,
Душа је њихова све више, и више грешна.

Несрећни Весељко,
Остаде да лежи,
Душа би да бежи из његовог тела,
Јер унутра више није ни страсна ни врела.

То тело више,
Није слика душе,
Већ је оно права слика,
Данашњих друштвених прилика.

Како је свет,
Ужасан постао.
Човек је данас крволочно биће,
Истинске вредности немају покриће.

Разумни људи,
Хумана браћо,
Живите да бисте променили свет,
Мора да се деси духовни преокрет

ЗЕМЉА ЛУДАКА

Ја живим у земљи лудака,
Границе где су ми не знам,
Отац ће бити ми мајка,
Да земља била би већа.

Кад би ту био крај приче,
Моја би била срећа,
Ал биће и већа срамота,
И мене ће лишити живота,
Да земља била би већа.

То вам је земља лудака,
Очеви синовима веназ полажу,
На гробу плаче бака,
У сузама девојци удају одлажу.

Можда ће доћи још већа лудаја,
И земљу спаси национална издаја.

ЗАБЛУДА

Људи! Нема више Сунца!
А да ли га је икада било?
Је л то човечанство вековима бунца,
Или се од људи Сунце сада скрило?

Је ли има среће,
Или само сањам?
Постоји ли цвеће?
Њима ја се клањам!

Некад, једним оком, ја их угледам.
И изгледају баш стварно.
И одмах им се наивно, без питања, предам.
Ал увек ме очи преваре на кварно.

А желим да видим и осетим срећу,
Или макар да јој приђем близу,
Ал кад год кренем упаднем у врећу,
И за мене велику, неизлазну кризу.

Да ли сам ја луд,
Па не видим очигледно?
Не знам где бих, куд,
Осећам се бедно.

Смеју ми се неки људи.
Не схватају моје речи.
Презир се у мени према њима буди,
Душа моја због смртника јечи.

Еј, проклете очи, проклет творац ваш је!
Ех, само да вас немам,само да вас немам...
Било би и мени,а и свима лакше.
Могао бих о лепоти најлепше да сневам...

ОЧАЈ

И опет осећам очај.
Вратио се.
А мислио сам да је туги крај.
Наивно преварих се.

Видео сам дошло је лето.
Наизглед био сам срећан
О,лето нека си проклето!
Бол је само још више увећан.

Газио сам зелену траву,
Удисао плаво небо.
Сада сам бедан налик мраву,
Да волим живот нисам треб’о.

Како се све тако брзо мења,
После сунца увек дође киша,
Ех да је срећа више лења,
Да не мења често своја станишта.

Заборавио сам како се смеје.
Цело сам јутро немог израза.
А напољу сунце греје.
Као да само мени нема излаза.

А бедници људи то осећају,
Ужасна створења, природна катастрофа,
Јао што сам човек што нисам у рају,
Лепша би ове песме свака била строфа.

И како сада даље.
Сигуран сам некад биће боље,
Ал то само ђаво лажне наде шаље,
Да би смртницима дао мало воље.

Све се у овом животу понавља,
Убиства људи, нестанак среће,
Много је лепша судбина кравља,
Људи су само миришљаво смеће.

Хоћу да побегнем од вас.
Ал не знам где, плашим се самоће.
Само у рају чини се је спас,
Е проклети Адаме што убра то воће.

Ха, ха, ха. Рај. Шта је то?
Бог. То је нешто страшно.
Јер све од људи настало,
Може бити само ужасно.

Па да.Сада схватам.
Од људи сам настао и ја,
Е, баш зато ја пропадам,
Е зато је од мене срећнија змија.

Ето. Пружио сам вам.Читајте моју тугу.
Мени је бар сад много лакше.
Учинио сам срцу велику услугу,
Сада ће папир мало да плаче.