Мирјана Јовић

ЗАШТО СИ МИ ПРИЈАТЕЉ

Ниси ми пријатељ зато –
што кошуљу своју, ситним бодом везену,
са леђа својих – под небом за мене скидаш,
већ што кошуља твоја по мојој је мери кројена,
што кошуља је твоја оним бојама везена
које срце моје веселе,
што кошуља твоја на здравац и босиљак мирише,
јер мирише на сећања моја...

Ниси ти мени пријатељ -
зато што камен свој најдражи,
из светог мајдана извађен,
у светој шуми гајен и брањен
да с маховином једно постане,
за узглавље радо ми дајеш,
већ зато што камен твој
једнако и мојој припада вечности,
јер камен твој меку маховину има
да сузе моје и зној у себе прими,
а ипак ће - тек на вечност да мирише.

И – ниси мој пријатељ зато -
што моје туге и тебе боле,
већ, што туге своје  од мене сакриваш,
што туге моје венцима оплићеш,
што туге моје нектаром натапаш,
јер их у срцу своме разтапаш
и враћаш ми их слатко непрепознатљиве.

ПРЕЦИ

Ако у вама - моји преци,
ако у вама - моји свеци,
ја корен имам што ме веже -
добро је, ал' ваше мреже
ви разапели сте превисоко.
Корен ме држи, корен ми треба,
ал' ваша  издаја у њему вреба.
Баш као ваше - све и моје,
мени сте спремили путеве своје.
Непроходни су и за вас били,
али друге нисте ни наслутили.
Уз ваше корење су сасвим срасли -
и моји путеви вам - сад нису јасни.

Ја не пристајем на ваше ране.
Имам ја своје – за своје дане.
Не савијајте моје гране -
јер мој врх је сабља...!