Бобан Јовић

К О Р М И Л А Р

У парку нашем
стоји базен мали.
Пун отпадака
и зидови му пали.

Ни воде више нема,
тек мале барице
и понека жаба
што на сунцу дрема.

Све је пропало,
тоне у заборав,
као и прохујала
наша љубав.

Сећаш ли се
папирних бродова
што пловише крилима
младеначких снова?

И сви су тонули,
нестајали у води,
јер није имао ко
њима да броди.

ПОРЕКЛО БОЛА

Човек се са тим рађа.
Почиње као грудва у желуцу,
тешка и пулсирајућа.
И  пулсира само у једном правцу,
према горе, ка грудима.
Ако имаш среће, очи се истовремено пуне сузама,
а ако немаш или си већ огуглао временом,
појављује се још једно срце у грудима,
експандира одоздо, разорно куца,
болно, тупо болно и даље иде према горе,
све је болније, само се смањује и улази у грло,
почиње да гуши, са сузама или без њих суво и дуго.
И кад мислиш да си најсрећнији,
не заборави, човек се са тим рађа,
погрбиш се као старац,
очи се замуте и изгубе дубину.

Б О Е М

Један од оних,
што вечно пате.
Заокупљени тугом
неку девојку прате.

У мислима крај ње,
у стварности далеко,
јер уместо њега,
љуби је други неко.

Један од оних,
са тешким болом.
Своју душевну беду
залива алкохолом.

НА ОЧЕВОМ ГРОБУ
(епитаф)

Здраво далтонисти и остали илузионисти.
Мене је међ` вас донео ветар.
Треба имати чврст ослонац на истини,
далтонисти и остали илузионисти.

С Е Л О

Мирно је цело село.
Само се петао чује
и псеће црно тело
пред кућом се наликује.

Сванула је зора,
ускоро ће људи на поље,
да се живи то се мора
па ће зими бити боље.

Вода се из бунара слива,
руке се крећу,
блато у трави плива,
све наликује на срећу.

Све је живо, све се миче,
доручак се на столу хлади,
мајка са прага виче
ал ће неко да се слади.

Отац и син на њиву грабе
у подераној сељачкој обући,
прођоше и задње тарабе
рада се прихватају певајући.

Дође подне, сунце пржи,
отац и син се надмећу.
Ко ће боље? Ко је бржи?
Све наликује на срећу.

Не би ни престајали,
ал појави се мајка на коси.
Дочекаше је уз смешак мали,
како  не  кад ручак носи.

После ручка опет радна слика,
У рукама је поново мотика.
Издижу се тела и сагињу,
увијају, нагињу.

И све док вече не паде,
а сад они на починак крећу.
Такав им живот природа даде,
а ипак све наликује на срећу.

НЕ СМЕМ ДА ТИ КАЖЕМ

Морам да ћутим,
можда и да лажем.
Јер лоше слутим,
ако ти кажем.

То је нешто сакривено,
у најдубљи део бића,
као нож заривено,
тајна без открића.

И не смем да ти кажем,
јер нико разумео не би,
зато морам да те лажем,
макар наудио себи.

МОЈА БАКА

Она ме подсећа на Мораву.
набујалу, што ствара вирове дубоке
и цели је живот вукла ка ушћу
све своје притоке.

На таласима твојих широких леђа,
сплавари су многи бродили
и не чуде ме сузе испод твојих веђа
јер чудни су те путеви водили.

Знам да у тишини своје собе љубиш слике
Притока које ти највише значе.
Из груди би пустила урлике,
оне старачке најјаче.