Миомир - Мики Јовановић

песник и иконописац

Миомир - Мики Јовановић пише и објављује поезију низ година.
Члан је Књижевног друштва Косова и Метохије и Удружења књижевника Србије.
Његове песме нашле су своје место у многим часописима у земљи и иностранству.
Објавио је три збирке поезије ''И реч живот роди'', ''Небеска врата'' и ''Знам ја вас'',
уз још неколико заједничких, са својим пријатељима.
Заступљен је у антологијама и лексиконима, и добитник је многих признања за књижевни рад.
Песме су му превођене на пољски, руски, румунски и македонски језик.
Председник је Удружења младих уметника '' Митрикс '' из Косовске Митровице
и члан истоименог књижевног клуба чији је један од оснивача.
Поред књижевног рада бави се и иконописањем.
Његове иконе налазе се у многим приватним галеријама и домовима широм Европе.
Студира на факултету уметности приштинског универзитета - одсек сликарство.
Ради у Управи за трезор филијале у Косовској Митровици.

НЕ МОГУ ВИШЕ ОВАКО

Не могу више овако
са душом усамљеном
крпити непрестано,
живот ко старо платно,
како да чекам ноћ
пред сликом урамљеном
док силни ме баца ветар,
ко сат кад љуља клатно.

Може ли ноћ без звезда
показат' излаз из тмине,
док душа душу тражи
а дели је близина,
може ли птица без гнезда
ко ја без судбине
да летом самује небо
заћути без висина.

Не могу више овако
са душом усамљеном.....

КАЖИ КО СИ

Кажи ко си
птицо-жено,
ватра
муња
огањ врео
можда само
искра,
звезда,
можда вечни
мене део.

О твоје се
мисли качим,
и провлачим
уз врч вина,
на векове
дане
слажем
ко си-
жеља
ил' судбина?

Кажи ко си,
сновиђење?
магловита
срећа,
вила,
на рамену
мој анђео,
можда суза
у мом оку
можда,
вечни мене део.

24.12.2007

ТИ

Ти ниси оно
што ми је дане помутило
да их више не памтим,
и болне стопе живота
закујем у земљу тврду.
Да пут без пута
што пређох посрамљен без тебе,
жељан да сазнам  срећа шта је
пронађем.

Оно си
што ми ноћи
тегобне
никад донеле нису,
звезда огрезла у душу моју
ко светло бљештаво
кад таму прогута
са капака  очних.

Оставих ти пољупце вечне
бол болом излечих,
а знам,
да ти једина можеш
ноћу  да ме под јастук сакријеш
да никад ме не нађе нико.

Ти си ноћ летња врела
у мени окупана,
ти си тело ван тела
мелем, ил' можда  рана.

Зато ме првим јутром
пре но отвориш очи,
пронађи под јастуком,
насмеј се мојој самоћи.

А К О

Ако ти треба неко
Да скупи све туге и муке
Лутања твоја и грех,
Опере ти чисте
А „прљаве“ руке
И да ти поврати смех
Који је још увек горак,
Не гаси нова јутра
И пусти, убрзај корак
Отвори себе- књигу
Да је до краја читам
И ништа те не питам.

АКО ТИ ЗАБОРАВИМ ЛИК

Ако ти заборавим лик
То неће бити
Због жеље да одеш
У нечији сан,ружан ил леп,
Па чак
И кад бих остао слеп
Изгубио вид
Искапао дан
То неби било ни тад.

И кад би за тобом глад
Вучја прешла у бол,
Из мога наручја
Птице бих скупио у хлад
Твоје душе
И чекао да падне ноћ.

А онда тихо ко сена
Кад одем некуд у ништа
Ко пена под морем плавим
Тад можда изгубим себе,
И лик ти заборавим.

БЕСПУЋЕ

Дивље стојим на дивљој улици
Дивље небо без сунца свањава
Шетају се дивљином крвници
Јечи земља грешник је рањава.

Дивље звери рођена ми браћа
Низ пут беже тера их дивљина,
Улица ми све ужа и краћа
Прождире је огањ и судбина.

Дивљу шуму ветар ледни њише
Место траве камено бусење
Дрхте руке не моле се више
Чупају ми крвници корење.

Дивље стојим на дивљој улици
Дивље сузе камен заливају,
И без крила птице поранише
Па ми дивље јутро називају.


БРЗА ХРАНА

Вас ја добро знам
Млада дамо
Иако је прошао тренутак само
Откако Bас видех први пут,
А био сам можда
Мало груб и љут,
Када вам донесох брзу храну
Купљену у јефтином ресторану
Коју сте јели,
Онако лепи, бели и гладни,

О како су били
Моји уздаси јадни
Јер нисам одмах до вас сео
И до знања Вам дао,
Да сам чекао баш Вас,
Чекао ко газду пас
Док враћа се кући са пута
Весело му скачући крај ногу,
Зато захвалих Богу
Што Вас ипак већ давно знам
Иако све је тренутак само
Поштована млада
Чудесна дамо.

БУЂЕЊЕ

Уово ледено јутро које већ осваја дан
Отвори очи снене и сунцем умиј лице
Нека ти ново сутра настави започет сан
У миру се тихо пробуди метохијска голубице.

ЧЕКАМ

Чекам да ми се
Врати
Промашено време
И живот скрати
Све дилеме
Које ме бацише
У живо блато
Чекам и ћутим
Ал ништа зато
Само да дође
Задњи час,
Да ме не прође
Барем он црн.
И да не вадим
Из пете трн.
Јер,
Све што остаде
У ништа оде
Само ме жеље
Слепога воде,
Без белог штапа
Ко правог слепца
Док чекам сузе
Горке на непца,
Па да се задња
Клапа спусти,
И све прогута
Мрак црни, густи.

ЦРВЕНО НЕБО

Све моје тамне ноћи угаси небеско светло
И тужна ми заигра душа што ми се буди вид.
О, како ме боли срећа што твоје име носи
Чува ме око дубоко,ко море кад љуби хрид.

Да ли то случајно небо црвени сутон нам шаље
Док љубим усне жедан, а не знам да је то сан?
Мисао моли да вече од нас оде што даље
Живот је само тренутак ,нама од Бога дан

Видех те само у трену, душу ти већ дуго знам
И негде у ветру осећам да сам се са њом срео,
Усахле сузе ме ломе ко море талас о стену
И смисао само са тобом добија живот цео.

МЕТОХИЈСКА НОЋ

Те ноћи је тринаест цркава
За нас сјало
Хтео сам да кажем ти молитву
Али ме издаде глас,
И дуну ветар однекуд
Баш између нас,
У трену заледи било,
А тако топло беше
мекано твоје крило.

И док су речи неке,
Далеке
Летеле за ветром
По уским сокацима
Осетих да нас векови вежу
Нечим, можда и ланцима.

Причала си о свему
Што треба или смем да знам.
Док ћутах и гледах усне
Осетих како тече
Крв у венама врелим
И да те одувек желим,
И зима и ветар и снег,
И моје речи празне
Не беху више важне
И сувишне су биле,
Јер беше их тако мало
А знам, знам,
Да је тринаест цркава,
Само за нас сјало.

www.mikijov.longin.org