Велиша Јоксимовић

МАЛО ЗАВЕШТАЊЕ
(Басма против пустиње)

Ни  ратови, ни помори,
ни немири, ни немари
не оставише трагове на мом лицу,
ни ожиљке у мојој души,
као сазнање да је бесмислен
мој сан о лепоти.
Ако изненада нестанем,
ако одем са олујама и не вратим се,
ако заувек помешам се са звездама,
знај кћери, да моје срце шире је
од пустиње која нас опседа
као ноћна неман.
Бежи, пустињо, из пустиње,
Од нашег рода, од нашег порода.

ГОВОР ТИШИНЕ

Они који ћуте знају:
одјекују из дубине гласови,
болно ка вода која тече
и као капи које се одбијају од обала,
све док изненада не занеме
попут камена који је тупо
и засвагда пао на дно.
Гледао сам светину која је веровала
да ће на улици променити лик Творца.
Одјекивали су и тада гласови,
али не из дубине, већ са небеса
као мук обогаљеног анђела
који све види а не може
да заустави тишину.