Радомир Бајо Јојић
Рођен у Пишчу 1942. године, општина Плужине.
Основну школу је завршио у Пишчу и Трси, а учитељску у Фочи.
У Београду живи од 1965. године, а од 1969. до 2004. године радио је у Културно-образовном центру „Чукарица“.
Сав свој радни стаж провео је на пословима образовања и културе.
Објављивао је своје радове у листовима: ''Политика'', ''Побједа'', ''Чукарица'' и пољопривредној ревији''Село''.
„Приче с Пивске планине“ објавио је 2003. године. Збирку пјесама ''Дурмиторска праскозорја'' ,
''Игре и забаве у Пиви'' објавио је 2005. године.
„Бундос и друге приче“ објавио је 2006.године.
Објављиван је у више часописа и у Антологији дурмиторских пјесника.
Члан је Удружења књижевника Црне Горе.
ПРОКЛЕТНИЦИ
Поранила Дурмиторка вила
Про планине раширила крила
Прије зоре и бијела дана
Угледала црнога гаврана
Како гракће и судбу проклиње
Што му очи гледати морају
Сва страдања српскога народа
На Косову од вазда српскоме
Љуте гује бјеже у шкрипове
Вуци вију лисице се крију
Ударила кука и мотика
Праште бомбе туку митраљези
Навалили погани уљези
Бомбардери просипају ватру
Што је Српско решили да сатру
Руше пале прогоне и кољу
Стално главе освићу на кољу
Живе ране посипају сољу
На рукама бодљикава жица
Иду људи крвавога лица
Убијају нејач по кућама
Дјечји лелек свуда се пролама
Плач и дозив сваком срце слама
Боже мили страшнога страдања
Каке чудне насташе промјене
Што од људи посташе хијене
Чудни неки закони настали
Од људи су звијери постали
Америка њима дала вољу
Протјерују бију или кољу
Не бирају средства и методе
Него ниште цијеле народе
Уништише историјска здања
И пљачкају сва Српска имања
Порушише цркве манастире
Попалише све српске светиње
Но далеко неће ово ићи
Српска клетва злочинце ће стићи.
С А О Н И
Мргуд је човјек вриједан, поштен, у селу нечујан. Све што је створио, знају његове кошчате руке. Вјеровао је у Бога и у неке више силе. Није знао да мајсторише, али је све физичке послове радио само тако. Дивио се увијек туђем мајсторлуку, просто се ишчуђавао.
Мргуд је изнад свега цијенио поштење и другима је бескрајно вјеровао. Никад никоме не би нешто подвалио или неку лукавост подметнуо. Своје је чувао, а туђе цијенио и поштовао. Држао је до родбинских веза. Са комшијама је лијепо живио и ни са ким се није замјерао. У невољама, увијек је прискакао другима у помоћ. Сматрао је да то Бог види и да ће то кад-тад њему узвратити. Никад га нико није могао убиједити да живот на земљи не уређује нека виша сила, а био је сигуран да од ње зависи шта ће ко данас јести.
Знајући Мргуда као таквог, Ратко једног дана смисли како да се нашали на његов рачун. Ратко је косио у близини Мргудове штале. Небо је било прекривено танким облацима и сипила је је љетна киша. Ратко сам. Времена на претек, а мало се и уморио, па му кишица добро дошла да мало одмори. Остави косу и водијер и уђе у Мргудову шталу. Потраја киша, а Ратко из досаде смисли шалу са својим комшијом. Испред штале су стајале саони, нове. То су оне исте саони које је Ратко Мргуду прољетос направио, оне којима се Мргуд толико дивио, како су без и једног ексера састављене, а тако велике, широке и јаке, могу три товара сијена на њих стати.
Искочи Ратко из штале и за трен ока распакова саони и дио по дио унесе у магазу од штале. Без велике муке у штали састави саони као да их спрема за рад. У то престаде киша те Ратко настави да коси управо ту испред штале. Не прође много времена кад Мргуд однекуд наиђе и сврати по мотику, послије кише да огрне кумпијер. Када је ушао у шталу, виђе саонои на сред магазе, забезекну се, ма ни ријечи. Ратко ослушкује.
- Свет господ Бог! Боже ми помози, шта се ово дешава? Које су ово чини и мађије, која ово сила управља мојим саонима? - чудио се гласно Мргуд. Врата су уска, саони широке, ма и тешке су, не би их четворица могла унијети!
Прекрсти се, једном, два пута.
Гледа Мргуд у врата, пипа, нијесу дирана, нијесу стругане ни гредице, али саони ушле у шталу, ни трага нема од саоница. Зачуђен, крстећи се изађе из штале, остави саони. Заборави и мотику због које је и ушао у шталу. Исприча Ратку, а овај се ишчуђава и подгријава му сумњу да то може само нека виша сила.
Оде Мргуд, а саони осташе у штали, није смио да их дира, вјерујући да је то неко предсказање. Успут срете Јола и одмах му исприча шта се десило. Кога год је срео, причао му је за своју муку. Крсте се и други људи, нешто им ту није било јасно.
Прошло је много времена од догађаја са саонима. Мргуд је сазнао да му је ту шалу приредио Ратко. Али се ни тада није љутио, већ се само чудио како је Ратку пало на памет да то уради.
И М Е
Андрија се враћа са пазара и на путу срете Стевана, кога је од раније познавао. Знао је да је Стеван духовит и увијек спреман на све доскочице и да одговори, а добром мјером и да врати. Андрија се не нада да ће се то и овај пут десити, него онако овлаш хоће да провјери Стевана.
- Како си Стеване? - упита Андрија.
- Понајло, како ти? - одговори Стеван
- А како живиш, богати? - опет ће Андрија
- Враг га зна, претура се дан по дан, - доби Андрија одговор.
- Ма ти мене изгледа не познајеш? - наизглед зачуђено упита Андрија.
- Пoзнајем, брате, богами, чуј не познајем! - као да се љутну Стеван.
- Па како ми је име кад ме познајеш? - спремно ће Андрија.
- Одакле ћу ти га ја знати кад га ето и ти не знаш, но мене питаш да ти га кажем! – доскочи му Стеван.
Прође Андрија Стевана не питајући га више ништа.
Сјутри дан питају Стевана да ли је то све баш тако било?
- Ма било, богами! Замисли, дошaо он да мене завитлава.
Причекаће!
Ћ У Т А Њ Е
Невријеме које смо очекивали натјерало нас је у једну од пећина. Шћућурили смо се у хладној пећини и чекамо. Чекамо да се нешто деси, шта не знамо, али знамо да се нешта велико спрема. Једино засигурно знамо да сад чекамо да престане киша, која је почела да пада као из кабла. Умјесто капи кише види се водени застор, огромни небески водопад, пљушти на све стране. Обилна вода просто односи земљу са стрмине испред пећине и иза себе оставља огољено камење боје костију које су дуго биле под земљом. Ни о чему другом не мислимо сем о киши, о провали облака. Као да смо неки жири који ће да оцијени је ли ово до сада највећа виђена киша. Ми смо, значи, кишни жири. Засигурно, сложићемо се да је ово киша побједница, однијеће прво мјесто, а и доста одрона направити и усјеве потопити. Није ово киша која помаже, но одмогница, непогода. Оваквој каква је нико се не радује. Сва ће трава и жита излећи. Полози су мука за сељака.
Ћутимо. Киша пада. Иста размишљања и надања, надања у крај. Киша и даље само пада, пада, а ми ћутимо, ћутимо. Вријеме као да је стало. Да ли док киша пада вријеме пролази? То нијесмо сигурни, сем да киша и даље пада ли пада. Нико не проговара. Чини ми се да просто гласно ћутимо. Све мислимо - престаће. Црно ти престајање, она још више пљушти. Изгледа да је бог предузео да испразни сва мора овога свијета, па их баш овдје празни у његовом Богодолу. Сви смо избечили и само гледамо у кишни застор, а оно само лије, пљушти.
Ћутање нам је једина одбрана од овога небеског усуда. Киша или нешто друго, просто нас је обезнанило. Иако склоњени и суви у пећини, осјећамо се покисли до коже, просто се тресемо од неке хладноће и влаге која нам улази у кости, у душу. Но киша не хаје за наша осјећања, она само пада, пада, пада. Заузврат ми ћутимо, ћутимо, ћутимо. Шта ли ће дуже трајати, падање или ћутање? Не знамо за кишу, али знамо да се нама коначно језик завезо, а није било договора о завјери о ћутању.
Камени скелет испред пећине се проширује и подсјећа на огромну гробницу диносауруса. Вододерине прелазе у потоке, који почињу да оргају и хуче низ влаке и урвине у манитом Богодолу. Загрмље. Стресоше се стијене као да ће се све соргати у провалију. Муње испараше небо, боље речено - ову водену масу. Усковитла се нека чудна енергија. Поново грмљавина, тутањ и одзвањање у Богодолу, бездану обгрљеном високим стијенама са три стране, само са остављеним отвором према Семуници, као за могућу одступницу. Кукавна ти је та одступница и могућност кад не можеш да је користиш. Кад би смо крочили из пећине, чини нам се да би нас ово невријеме смождило, однијело доље негдје на дно у неку урвину у невидбог. Пршти на све стране. Мало нам била оваква и оволика киша но се сада умијешале муње и громови и утркују се да невријеме буде што веће.
Грмљавина не престаје, но само орга. Још претходни тресак не престане, сложи други, па трећи, па не знаш више или почиње или само траје. Само се по млазевима кише која почиње да се повија час на једну час на другу страну примјећује да се дешавају нови удари који ремете редовно млазање кише.
Почеше још учесталије да се одвајају експлозије праћене свјетлицом, тим највећим блицом на свијету, као да Бог хоће да добро види шта се то дешава у његовом Богодолу. Ми не проговарамо, немамо кад, не можемо да стигнемо од ужасног невремена и таквих промјена које се одвијају једна иза друге невјероватном брзином. Однекуд издалека чује се нека огромна хука која, има се осјећај, постаје све ближа. И не покушавамо да утврдимо шта се дешава. Слутимо а не знамо.
Засу са свих страна. Поче да лупа и удара по камењару и по земљи коју још није однијела бујица. Поче град још жешће него кад је киша почињала. Зрна града ударају у тле и одскачу и за тили час направише сметове. Зрно града које удари у камен просто се распрсне. Снијежнe петардe праштe и гомилаjу се заједно са куглицама у ледене наносе. Док зрна града лете кроз ваздух, просто звижде, фијучу и падом на земљу убијају све што је живо. Хоће ли ово престати? Нема одговора. Траје ово зло и временска невоља, од нас не зависи. Од кога ли зависи? Које то силе и моћи одједном могу сасути оволико кише, па онда града, тек колико грмљавине и свјетлице. Као да су се све свјетске ватре сасуле на нас на Богодо. Је ли му име због тога дато да се ту Бог, кад се разбјесни, испразни и испољи сав свој бијес? Шта је да је, ово је прави усуд времена и невремена и свега што се могло сручити у Богодо.
Ми и даље ћутимо.
З А М К А
Сиромашни сељак Тадија, поштен, повучен, не много знавен и умјешан, живио је у својој оронулој кућици са младом и лијепом женом Сојом. У селу се говоркало да је вољела да шврћка са виђенијим људима и да су је примјећивали са њима. Тако се прочула и прича о томе како је Радован, угледан домаћин из села, са Сојом водио љубав.
Тадијина кућа је била у дно села, а Радованова у врх села. То је и помогло Радовану да направи план и оствари свој наум.
Пред зору дође Радован до Тадијине куће и нађе Тадијина коња припетог пониже куће на ливади. Одвеза га и поведе право у своје поникло жито у врх села, запетља му ланац око неког камена, као бајаги сам се замотао. Жито младо, зелено. Коњ пасе, чуди се шта га је снашло. У први мах Радовану би жао жита, али кад помисли на циљ, заборави на жито и штету коју ће коњ урадити.
Одатле Радован оде право Тадијиној кући. Већ је свануло. Испред Тадијине куће, далеко горе, могао се видјети коњ у житу. Загалами Радован:
-Тадија! Тадија!
Зачу се Тадија из куће:
- Ко је?
- Ма ја!
- Који ти?
- Радован, болан, изађи, требаш ми!
Изађе Тадија у бијелом вешу, жмирка и трља очи, види се да је право из кревета.
- Ово, Тадија, стварно нема смисла! Зашто си пустио коња у моје жито? Свега га поједе и угази. Знаш ти добро шта значи кад коњ уђе у младо жито. Нијесам хтио да га изводим из жита док се и сам не увјериш у оно што ти причам. Богами ћу ти ову штету добро наплатити!
- Није ни дао бог? Синоћ сам га припео ту испод куће, како се горе обрео, вуци га дабогда појели! Него шта, но по својој вољи штету наплати. Немој ми, молим те, замјерити и узети за зло. Сигурно га нешто поплашило и издро колац и случајно ушо у жито. Ја одох да га изведем из жита и доведем, а ти уђи у кућу, Соја је сигурно већ устала да кува каву. Брзо ћу се ја вратити – скоро збуњено каза Тадија.
Крену Тадија за коња, а Радован право у кућу. Соја још у кревету, промешкољи се, али не устаје. Кревет врућ, Соја лијепа, млада, Радован оран. Како и не би би био кад је све ово и уприличио да би дошао до Соје која је изгледала заносно и освајала мушка срца.
Тадија се позабави око коња, а богами и Радован око Соје. Кад се Тадија врати у кућу, затече Радована и Соју да пију каву, придружи им се и он. Опрости Радован Тадији штету, као, ето, све се то случајно десило, а не дај боже и да се понови, нећемо се ваљда свађати и мрзјети. Тадија се пуно захвали Радовану, а мало усфали да се и Радован њему захвали. Соја мудро и задовољно ћути, само јој неки блажени осмјех на лицу титра.
ЈАБУКА СТАРА
Јабука је дио младости
И моје и оца мога
Ту пред кућом расла је
Као дрво живота.
У хладу моје јабуке
Се насађивало и откивало
Испод моје јабуке
Се сновало и навијало.
Ту у хладу петроваче
Кафа и вода се пила
Умор се стишавао
Раскос је одатле почињао.
Ту су се сватови китили
Дочекивали и пратили
Најмилији су испраћани
Са тугом и сјећањем.
Испод моје гранате јабуке
Породица се скупљала
Госте и пријатеље окупљала
У свом шареном хладу.
Многе приче су се причале
Одлуке разне ковале
И многе тајне сновале
Баш ту у јабуковом хладу.
Преживље јабука ратове
И оног ко је посади
Примајући у свој хлад
Унуке праунуке четврти пас.
ВЈЕНЧАЊЕ
Вјенчали се ноћ и дан
Зора им кумовала
Јутро дарове донијело
Подне ручак спремило
Вече брачни кревет раширило.
Не примијетише кад се разданило
Одавно се сунце појавило.
ЧАША
Сија се на столу,
Прелива боје садржаја,
Чаша фино избрисана.
У чаши рујно вино
Додиром руке
По чаши бура.
Румена пјена
Хода рубом чаше
И скраму оставља благу.
Истовремен пољубац
Са чашом и вином,
У грлу сласт.
Румен на усни
Траг на чаши
У души страст.
КОРИТА
Испод Пишча у гредама
Извор вода извирала
Бистар извор чесмом тече
Свако јутро, свако вече.
Хладна вода жеђ нам гаси
Сува уста вода кваси
Поји стоку, поји људе
Откуд извор сви се чуде.
Сред врлети и беспућа
Тече вода из облућа
У корито сва се слива
Кад је јача и прелива.
Један извор за све село
Што се тако богу хтјело
Мора да је добар вриједан
Па је онда доста један.
Кад би неко болан био
С Корита је воду пио
Послије тога сваки од њих
Брзо би се излијечио.
Наша сјета и интима
Враћамо се Коритима
Сваког љета у сред дана
Са боцама у рукама.
Бистра вода из камена
Тече туда сто времена
И тећи ће она тамо
Баш колико, ми незнамо.
СИР ПРЉО
Сањаш Корита и хладну воду
Усне ти суве, ждријело набрекло
Лижеш усне к`о паћеник
Синоћ си за вечеру
Сир прљо ждеро.
Сир прљо док се једе
Неда проговорити, пршти
Само за скоруп пријоња
Ако није у грумену
Онда је ситни туцимуд.
Савјет: кажи жени
Да ти не купи сир прљо
Иначе си надрљо!
МИСЛИ
Одоше ми мисли
Негде далеко, у неповрат,
Заплеле се у сан и машту
Сећања и жеље их заробиле.
Нема им повратка.
Нађу ли надања,
Испуне ли жеље,
Не морају се ни враћати.
У заплету осећања,
Плове дрхтаји са страхом,
Од изгубљености у бескрају
Не доречених тананости.
Ковитла маштајућа машина
Бура све јача и јача
Дижу се огромни таласи
Потопиће пловило мисли.
УГРИЗИ
Изуједаше ме туђе жваке
Омодрех од силних бесмислица
Узалудно се браним
Од злих угриза.
Загађене су све стазе
Поплочане глупостима
Замазане лажима
Застрте невиђелицом.
Како злобе непријатно зује
Преносе пакости нељудске
Шкрипе излизани шкрбетци
Од мржње и грознога једа.
НЕКАД БИЛИ
Осакатило вријеме превазишле
Гурнуло их доље у гротло
Јаме без дна и без повратка
Глас им се не чује.
Не примјећује се што их нема
Само су се кочоперили уз друге
Туђом заслугом заузимали
Туђа мејеста и положај.
Разведрило и разданило
Многима свануло
Лакнуло
Баш лијепо што их нема!
ДОУШНИЦИ
Радовању им није било краја
Кад нови снијег падне
Туђе трагове прате
Код сваког комшије сврате.
Прислушкују испод прозора
Доушници и абер вођи носе
Мислили су да нешта значе
Вође их мијењају и брзо откаче.
Данас њима вијести доносе
Сјутра ће о њима другима казивати
Тако ће цијелог живота
Своју несрећу призивати.
О Боже драги ниског ли шљама
По њиховим недјелима
И по њиховим поганлуцима
Тешко је ићи и у чизмама.
МУКЕ ЖИВОТА
Засузило око људско
Од доброте није
Грч на лицу прави бору
Од невоље неке.
Мисао му по далеко
Одвојила од памети
Прогони га нека мука
У животу клета.
Тешке муке и безнађе
Залутао у беспуће
Незна јадан да се снађе
Да га није би најрађе.
Тегобе га опхрвале
На плећа му стару пале
Па се с њима јадан носи
Доста су му јада дале.
Гдје нагази судбу клету
Што га мучи и прогони
Гдје баш њега таквог
Та коб да погоди.
Да ми неко у род није
Заслужио људску казну
За нељудскос и поганлук
За сва дјела нечовјечна.
Је ли ја то сад испаштам
Је ли ја то сада плаћам
Јел` то мене муке море
Хоћу`л тако довијека.
Сачувај ми боже разум
Да просудим како треба
Сачувај ме међ` људима
Па нек патим ако треба.
Моја плећа баш нијесу
Ни широка нити јака
Ал` сам спреман издржати
Због мог рода од настанка.
Ако тако задужисмо
Ако тако заслужисмо
Ако тако Богу треба
Мора имат неког реда.
У животу нек испашта
Сваки они што заслужи
Није право ни поштено
Да потомак то одужи.
Добро чињет добру слути
Добро мислит и то ваља
Добро радит добру иде
Добротом се све постиже.
Упоредит не може се
Зло и добро баш никада
На то треба указиват
За будућност било када.
Београд, 5. 9. 2005.
ПОСТО
Чини ми се чим сам посто
Сазнао сам ја за Посто
Ја отиђох
А он осто.
Знао сам сто посто
Да је огроман Посто
Много ми је жао
Што ја одох, а он осто.
Лијеп је био и осто
Тај велики Посто
Уздиго се врх Локвице
Он је глава она лице.
Господари Семуницом
Богодолом, Плитким долом
Боричије равно Пишче
Његово је погледиште.
Ко се попне врх Постола
Тодорова види дола
Планиницу љепотицу
И врхове Дурмитора.
Сва се Пива озго види
Свако брдо све планине
И њихове оштре хриди
Од радости поглед бриди.
Сва Планина и Ријека
Усхићење за човјека
Да се враћам вуче жеља
За Постолом, довијека.
ПОСТО II
Посто чобански престо
Видиковац чобанских бећара
Доскок на спрам Дурмитора
Погледиште све до Пирликтора
Дом вјетрова у залеђу
Великога Штита
Мегданиште црног дивојарца
Испасиште стада бијелије
Орловско почивалиште
Полетиште младог тетријеба
Завијалиште горскије вукова
Угасиште муња пламеније
Удариште небеских громова
Велико игриште
Хајдучко поскочиште
Хладне гује камено склониште
Узвишење и поклик за дозив
Велики мрамор јуначког времена
Украс дивни од наше планине.