Наталија Јаковљевић

Наталија Јаковљевић  рођена је у Београду, 1960. године.
Поезију пише од средњошколских дана. Била је члан Удружења песника аматера Београда.
Редовно  је учествовала на сусретима песника аматера и објављивала своје песме у зборницима и алманасима истих.
Добијала је награде  и врло често су јој радови били похваљивани.
Такође, члан је Савеза књижевника у отаџбини и расејању, као и Удружења писаца „ПОЕТА“.
Објавила збирку поезије АНТИКВАРНИЦА ДУШЕ (Поета, 2008).
Живи и ради у Београду.

e-mail: natalija@informatika.com

СВЕТЛОСТИ  ТРЕНУТАК

Кад веломожа
Прекорачи мраморни праг
Мач кад скину
У канију златну стави осмех
Уђе у светињу.

Сунце је сијало-било је подне
Кроз прозор
У певницу
Ушли су анђели
Да се напију слободе.
Оставише сјајни плашт
Испред дрвореда.

У дворишту светиње
Светлост је стајала
14. век
Закорачио је
У наша трајања.

Ушао је велможа у храм
И још га нема да изађе
Док анђели претражују
Наше безнађе.

ЗАУМНА ПЕСМА

О, Капернауме
Капернауме
Ево теби
Жене заумне!

Иза хума
Иза жбуна
зри њена лепота
заумна.

Као зрели нар
Отвара се у њој
Наговештај
Будућег сна.

Иза хума
Иза жбуна
Трепери јој
Хаљина црна.

О, Капернауме
Капернауме
Препознајеш ли јој
Намере.

Видиш ли јој
Чедност
И чистоту
И за Умом
Дете
Што јој иде
На Голготу.

НА ГРОБУ ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА

I

Уоквирени сувом травом
камени стећци
у мору шумора
на дну плавога
преци.
Извирују камене главе
залегле на положају наде
у заседи без боја
у заседи неспокоја..

Гласне се орао крсташ
што крстом крсти плавет
и камен топли
што стоји ко завет.

У мору суве траве
камене сузе знане.

II

Плачем сузом грожђа
на каменом гробљу
на заласку сунца.

На ивици живота
шуме кипариси
ко копља
оловом заливени
да рана буде болна.

О, потеци потоку
оку
светлосног бића
нек заруменим
бојом хочанског пића.
Нека ме сретне
радост плава
наше небо у оку Сјаја.

III

Док капље вино
из цевотока-венотока
из ока
бруји тишином тајна
која одваја
наше кости
у земљи црници
у земљи костурници.
Божури се распукли
бојом зара.
Од онога што је било
мотам једно клупко сиво.
Кос звиждуком пара јаву
у небитку и нежитку
коштану главу остављам саму.

Растко

Рас
Растко
Распиње
Чежњу
Огњевну
Нежну.

У љибачастој
Зори
Позови
Отворићу.

Огњу
Поклонићу
Храст-ово
Слово
Бојно.

У зеницу
Улетеће
Варница
Несреће
Кад
Спалише ти кост!

Пламени језик
Проговориће
Рас-т-ко
У помоћ!

Симеонова Лоза

Поред пирга Преображења
стојим ја
Урош
и  свита цела.

Данас би небо требало
да отвори око
далековидо и мокро.

Хиландарци
очекују чудо
не надају се
смакнућу.

Још увек башта рађа
и Симеонова лоза род даје
благе вести шаље.

Свако је пуце нада
да Бог још увек крепи
и влада.

КНЕЗ  ЛАЗАР

Видеше Лазара
Светлог и радосног
Појио је вином
Војску своју ожеднелу жудом.
Причешћивао са сином
У ванвремену
Дугом..

Онде се скупише војске наше
Из свих времена
Коњица
Пешадија
Барјактари
Соколари
Голубани
Милани.

Светао Лазар
У очи их гледа/о/
Он руке нема/о/
Остави/о/ их у Раваници
Да служе земаљској навици.

А овде
Над Дунавом отворила се небеса
Душе лаке
И телеса
Улећу у сунчеве зраке.

Напред видеше Лазара
Кнеза.

СУСРЕТ  СА  СВЕТИМ  САВОМ

Велможа је ушао у храм
и затворио врата
да чује савет оца или брата.
Око врата огрлица му од пчела
ројила је гласове наших родитеља.
Из плавог видика
са Сунцем уместо коњаника
појавио се Он –
Свети Сава плавоок.
И отац и брат
бела пчела, сват.
Да упита велможу
зашто му се земља начела
и кад је почела да се осипа
кад оставио је камене громаде наде
и мраморне венце
што цветају пред Младенце
и студенце, речице, стопе
вредне косаче, косачице
златно снопље.
Кад оставио је међаше
кам што камује
што самује - у молитви што сабира
и преграђује пут непријатељима.

Кад оставио је
Гориоч - што гори
Девич - девичански
Долац - што говори
Дечане - пре вечности исклесане
Соколицу - као тицу
Што полеће кад је викну.
Бањску - малу
Грачаницу - лепотицу
Звечан - звонки
Св.Спасе - гласне
Зочиште, Мушутиште
Ратнике оклопнике
Љевишку - Богородицу
Арханђеле - Душанове
Кад оставио је темеље.

Љут је Свети Сава
коња се прихвата
и нестаје у црним шумама
у својим стопама каменим
у својим сузама плавим
у горским очима Дурмитора
у Проклетијама – проклетим
на Голији – голој
нестаје у црној ноћи овој...