Милко Грбовић

Објавио следеће књиге:
ПИРОВИ ПОРАЗИ, 2001 година. Ауторско издање, рецензија Матија Бећковић, Драган Лакићевић, Божидар Глоговац
НА НЕБЕСКУ ВАГУ 2008 година, издавач Бео Зооврт, рецензија Драган Лакићевић
milkopesnik@yahoo.com

РОДИ МАЈКА ДВА НЕЈАКА ЛАВА

Пре него су тешке клетве пале
На Србију усуканих Дрина
овако нам песме почињале:
“Роди мајка два нејака сина“.

Не двојицу, но бар још толико
храниле су кроз године гладне
није тада ни слутио нико
наш нараштај на шта ће да спадне

И телом смо а и душом гњили
замамљени лагодним животом
једва један син да се испили
јак ил' нејак – ко још брине о том?

Бела куга црним српом жање
прагови нам пусти кукумавче
свега више али нас је мање
сад нас теши тек рођено лавче.

И не једно него лавља близнад
већ су царску огрнули ризу
да покажу колико су изнад
не фермају за свеопшту кризу.

Нисмо народ, но безлична каша
љут се мелем љутој рани справља
кад већ лоза затире се наша
нека макар продужи се лавља.

Нек опстане онај ко је кадар
грко звучи, али шта је – ту је
нек царује племенити владар
а не ровци, штакори и гује.

ЈАНЦИ

Руси који зле године
остадоше ван родине
да л' браћи из руске степе
русијански жиг налепе?

Ој швајцарски жути Франце
да ли волиш Немцијанце?

Да л' Кипранин брка мрка
Грцијанцем зове Грка?

А Турчин у дијаспори
кад јагањцу дроб распори
па за кебаб жицу гланца
да ли воли Турцијанца?

У Белфасту Ирцу риђем
не сме нико ни  да приђе
јер о њему увек брину
Ирцијанци у Даблину

и у своме судњем часу,
сви су исто, где год да су

само Србљи, вране беле
одувек се нешто деле,

ко да клупко то разврзе
кад га стежу тешки ланци
Србијанце Срби мрзе
а њих мрзе Србијанци

ЈАДАЦ

Иза леђа зид.
Испред - цела вечност.
А пре вечности трен.
И немачки казнени строј.
Између група Срба
да не помињем број,

тарифа знана
За једног Швабу мрског
колико Срба је спремно
да небеске сметове прти,
и старо правило земно:
Ни тежег живота до српског
ни опет-лакше смрти...

Живот је краткометражна драма
тек уводна шпица и најава
а већ играш последњу клапну...
То зна сељак Живојко
суви фолозоф народни
сељачка напрда лајава
и најближем до себе шапну:

Послушај Срето:
ја матор а ти млад
можда претекнеш сад,
можда те само окрзне тане
а ови не виде да си жив,
а свака кап из моје ране
право у небески слив.

Него, у џепу имадем сат
сребрни, са све ланцем
остало ми од деде,
па те молим,
ако претекнеш ове реде
да га мојима даш
нека ме памте по нечем
док се ја горе печем...

За час завет је дат,
Срета узима сат
и ставља у џеп са стране...
Ал' тада кликну Жика:
“Е, ово ти је за јадац
што сломисмо још лане!

Е, вала сам те прејебо
и сад не жалим мрети
ал' да се прича како је
Жика сместио Срети!!!”

- “О, да ти мајку кроз мајку
зар мене, матори кеша
која си погана сорта?!”
- За час га ишакета,
и све се ускомеша,
да шизнули су од зорта
мисли немачки лајтант
и његова казнена чета...

Ал' када тумач објасни
о чему је, заправо реч
да видиш руменог Швабу
- пребледе као креч
и, после неверице
у њему букну гнев
просто не зна у кога
прво да упери цев.

А најпре би у себе самог
горко се каје сад
што није, као човек,
пошо на Стаљинград
да се у леду окује
био би људски севап
ил' да га каћуша моћна
транжира као ћевап

Или да с Ромелом песак глође
по Африци бије бој,
шта му то треба, овде да дође
међ' овај луди сој

... И нареди, од риса љући:
“Пуштај, нек иду кући
ту багру не вреди тући!

Спаси ме, мајко моја
сачувај Боже Свети
овога манитог соја
који не жали мрети
гори од црног пришта
свакој подвали рад,
њима не могу ништа
мач, зрно, жеђ ни глад
све ће багра да трпи,
не мора пити, јести,
само да нешто дрпи
и нешто некоме смести...”

Напомена: Док се понегде јадац ломи верујући да ће се испунити жеља ономе у
                   чијој руци остане веће парче, "право" ломљење се своди на то ко ће
                  кога прећи тиме што ће му било који предмет дати из руке у руку

САВИНДАН

Свога најмлађег сина за круну мајка спремиће,
ал’ он би да је пастир народу, грешној стоци...
Тако је некад било; Србија посеје племиће
а ничу јој и зрију њени духовни оци.

А шта ли сеје данас, какво јој семе ниче,
и у шта дозрева – то ни Бог не зна сами.
Тек, све што се испили, туђему царству кличе
и све страно и туђе ко неки магнет га мами.

Стране речи и књиге, слике, песме и игре
слике и шарене џиџе, пића и лебац пресни,
ко глуве кучке базамо, иштемо нови педигре,
корене чупамо своје, ко здраве зубе из десни.

Некад нам ђаци певали Светоме Сави химне,
а сад љубичици, ружи ил’ другој цвећки
зато нам сада села завесе гутају димне
а браћа браћи каме завлаче између плећки.

Ко глупа ћурад нека, гневом и мржњом кљукана
о братска леђа меримо дужину шипки и кочева
и нема других брата, сем Стефана и Вукана
а грдни чак не знамо ни где су кости очева.

Над чиме да нас мириш, има ли икакве светиње
у памет да нас призове и главе расхлади вруће?
кад лелек мајке не може, ни вреле сузе детиње
ни куће, знојем зидане, што пламте као пруће?

Не може боље ни проћи ко прошлост своју пљуне;
какве смо ложили ватре, нисмо се много опекли.
Зарад нашег спасења Ти се одреко круне,
а ми се Тебе, Бога и самих себе одрекли.

*   *   *
Ал’ да од себе пођем, то тражи Књига Света,
да роду свом не судим за грехе и размеђа крвна,
и пре но приметим трун што братском оку смета,
треба прво да вадим из очију својих брвна.

И ја сам као пионир црвене везо мараме
и заћорио за звездом што ме жестоко слага,
сад у ту мараму мећем тек кол’ко стане на раме
па са тим завежљајем бежим са кућног прага.

У чијем оку је греда, а где је само трунић,
има ко ће да суди небеским аршином својим;
ал’ ја кад мислим на сутра сав дрхтим као кунић,
јер ово није још ништа, ја се и горег бојим.

Шта ли нас јоште чека, шта нови дан обећава,
куд смо пристали овакви, с душама грубим и кртим?
Нисам рођен да народ изведем из тих мећава,
помози Свети Саво, бар своју стазу да пртим.

ЧАРНОВАЊЕ

Опет за нас колац шиље,
то баш нешто ново није,
под чије ћу ја окриље
где ћу сада, Арсеније?

Ко и онда, опет за нас
палацају исте змије,
како јуче, тако данас
пут под ноге, Арсеније.

Огњишта нам запретена,
стрњике нам голе труну,
на која нам сад вретена
судба преде црну вуну?

У чије ће сада јасле
да Марија сина скрије,
кад су наше свеће згасле
где су лучи Арсеније?

Испијени сумњом истом
одакле смо, ко смо, шта смо?
Док се други ките листом
ми још и не проклијасмо.

Ветар нас ко лако семе
свуд развеје и премеље,
други давно дигли слеме
ми немамо ни темеље.

Рана наша свеболећа
огрезла у живе красте,
шта за ова три столећа
ми не знасмо, а ви знасте?

Нити веру нит' неверу
не разлучих вактом овим,
на коме ћу ја северу
да свој усуд одјуговим?

На северу ти се згреја
пред југовом зимом љутом,
где је моја Сент Андреја
да ме згреје својим скутом?

Опет нам се видик мути
- и то знано од раније,
опет некуд маме пути
куд нас воде, Арсеније?

БОГОРОДИЦИ   ТРОЈЕРУЧИЦИ

Неког су кучке а неког вучице
Дојиле у своме топлом наручју,
А где смо ми сад, Тројеручице
Дал' следимо пртину псећу ил' вучју?
                       
Бејасмо вукови, сад смо керови
што неке туђе оњуше прагове
некаква мрачна сила нам прерови
путеве наше, стопе и трагове.
                       
Нешто нам душу ко лешник крца
ко тег притиска, ноћу и дању,
па сами себи вадимо срца
и излажемо на вражјем пању.
                       
Ђаво их онда прецизним резом
за трен опрости с телима нашим,
па нам судбину прошара везом
чије се шаре и у сну плашим.
                       
Залуд нам косе чисте и беле
када смо изнутра препуни вашију,
да ли би руке чудесне хтеле
да опет у груди срца нам зашију?
                       
Ко што је Свецу рука прерасла
да срца наша опет се приме
јер, буду ли нам свима угасла
нећемо имати волети чиме.
                       
Знам, Мајко, није баш чест случај
да чудом ране зацеле љуте,
али те молим, бар нам откључај
те негве што нам видике муте.
                       
Два срца велика  имаш у грудима
препуна љубави ка рабу сваком
отми нас врагу, врати  нас људима
на душе наше ђаво је лаком.
                       
Што да ми будемо та сорта пасја,
што да се кола на нама сломе?
Дај да нам образ опет обасја
помози Мајко, док имаш коме!
                       
Свети ти Јован руку од сребра
на дар приложи уз руке твоје,
ја срце прилажем под твоја ребра
пре но га ђаво узме под своје.
   
БОЖУРСКИ ЕГЗИЛ

Колона прогнаних бежи,
болесни, жене, деца,
у празној Самодрежи
прота молебан јеца.

Одговор фреске цвиле,
ни звоно више не бије,
беже духови, виле,
из кућних темеља змије.

Старца с краја колоне
хвата исконска језа,
призор из сумрака зоне
пред црквом Светога Кнеза.

Шиптарске деце група
вична мржњи и злоби
божуре руме чупа
па им корене дроби.

У трансу ритуала
у срцу јадне биљке
обесна рука мала
боде дрвене шиљке.

И док шиптарчад џара,
испуња крваву бесу,
дрхтава рука стара
божуре пуни у кесу.

Ако се игде скраси
невољник муком сморен,
негде, на некој тераси
гајиће прогнани корен.

...О, иже са небеси
што створи свет кроз Слово,
па шта још да се деси
докле да трпиш ово?!

Свети се моме соју
и јесмо сорте гадне,
зрели за казну твоју
што нам на плећа падне.

'Ајд што нам гасиш свећу
скамениш цркви звоно,
ал' што се светиш цвећу
- шта је скривило оно?!

Сваки ми грех наплати
мој, дедин, или очин,
али, те недужне врати
чији плаћају злочин?!

Док ридам ове риме,
клијају сумње клице,
ја дижем глас у име
божура - избеглице...

ЦИГАНИН  САМ   АЛ’   РОМ  НИСАМ
                             Микинаелегија

Циганска душа, циганска нарав,
и шта бих још ново додо?
Само што нисам толико гарав,
ко сокак где сам проходо.

Гудала цвиле, јецају струне
ту, око мог стола,
џепови празни, а душе  пуне,
највише пуне  - бола.

Нису чергари, свирачи, слуге,
боси у доба студено,
но згуснутој грудви небеске  туге
Бог људско обличје удено.

И куд ће онда из своје коже?
А кад сном вечним буде заспо
у наћве га растове претвори Боже
не би ли се сав од 'леба распо!