Ивана Гошић
Једна наизглед обична ноћ
На ципелама нешто осушене прашине од претходне ноћи... Густи дим цигарета у мојој одећи и.... осећам... још увек у мојој коси....
Само не на мојој кожи. Ту осећам још једино његов мирис... ...не више ни свој... као да ме нема, као да из неког прикрајка посматрам себе и све око мене... Посматрам се изашавши изван себе саме, из коже која није ни сасвим туђа, но није ни сасвим моја.
Тражим бар кап сопственог парфема по ком' ћу се распознати... али не данас... данас препознајем себе у њему... и нисам сигурна колико сам своја, а колико је мене остало са њим...
Али поноћ је откуцала... и свануло је... и далеко је... све... ипак у срцу живи тај тренутак...
Још увек сањивим погледом посматрам се... затим склапам очи и осећам... ...једна наизглед обична ноћ се отргла и ушла у ризницу мог сећања...
У сваком мом кораку
Некако увек будем сама када ме преплави то осећање. Заправо тада најјаче постанем свесна те љубави.
Такав је био један свеж, сунчан јануарски дан. Јануар... није ни чудо - зашто баш тада, то је мој месец када доста могу сама и када самоћа може да прија. Зашто?! Ни самој себи не бих знала да објасним. Просто – тако је... ослобађа ме!
У једној од таквих самоћа слушала сам своје кораке по плочнику који су упркос многим другим успели да одзвањају јаче... и знала сам да Он то осећа...
Руменило сунца се у једном часу пробило кроз зграде и не знам где сам тачно била тада и куда сам кренула, али осетила сам тако велику снагу... Знала сам да могу све... И... чудно, али све то због Њега...
Била сам лепша, боља. Мој ход је одзвањао савршено по тој сасвим несавршеној калдрми... Врхови зграда су савршено парали облаке тако несавршеном фасадом... Мостови су гледали на реку покушавајући поново да чују онај савршени шум о... тако несавршених прича које је носила.
Кошава је сасвим без питања мрсила моју косу, као и увек... Ипак, ја сам несметано видела сву ту лепоту, можда зато што сам је тако добро познавала и носила у себи, и знала сам оно што сам и одувек – да нећу моћи да напустим овај град и да свој живот тражим негде друго... Знала сам и оно што ћу заувек знати – да ова љубав никада неће престати... Да ћу вечно волети мој град... Град који је чуо све моје мисли и надања, осетио смех и сузе, срећу и тугу ... у нашим дугим вишегодишњим ћутањима, шетњама раме уз раме и тихом разумевању..
Било је јасно да добар део моје снаге излази из тебе Београде...
Умор
Прсти се помичу као у грчу, као да нису део њеног тела... Повлачи врхом једне јагодице по усни... Осећа нервозу под кожом, али... не зна како да је смири као ни милион пута до тада... Жели да побегне, далеко од тренутка у ком' се налази. Грозничаво баца поглед на зидове који је стискају... Као да се приближавају да је затворе и поклопе – сасвим. И свест јој нестаје... у једном трену је све што зна да је сама у овоме и да ако врисне нико неће чути осим ако саму себе удостоји гласног крика који би распарао њене сопствене ушне шкољке...
Устаје спустивши сву тежину на стопала која више немају снаге да направе нови корак... али мисао да остане ту подиже бол од неког места изнад пупка до груди, стиска грло и усне се болно отварају да упију мало ваздуха, али око ње ни тога нема.
Да ли би ико приметио да је нема.......... СТРАХ... који би одговор желела на то питање... и као да се одједном буди схвативши да је није брига... Отвара врата, испод стопала осећа тло које је заборавила... Затвара врата за собом, ни превише бучно нити заверенички тихо, онако како врата затвара човек који о томе не размишља, ни да ли ће то некоме значити, или пак не.
Креће напред не знајући тачно ни сама куда али осећа ваздух у венама, свеж као ни један до сада; ваздух који не носи нити једну причу у себи – tabula rasa. Тако су се понашале и њене мисли, којих бар у том трену уопште и није било.... Ходала је ка нечему новом са све већом снагом, бол у грудима је полако престајао, ноге су све стабилније ишле напред....
Ништа није знала ни како и зашто баш у том тренутку, али се више није окренула...
Кроз године је отварала још много врата, али никада више није наишла ни на једна налик великим савршено углачаним, али тако тешким вратима, зидови никада више нису тако претеће гледали...
И вртлози разних боја су пролазили крај ње и кроз њу, али никада више није склупчала своје тело и препустила га сили земљине теже... Могло се видети како кроз живот клизи једно тело са вечитим ожиљком једног давног умора....