Саша ГИЉЕН - Гиљанко, песник и новинар

НОЋАС МЕ НЕ ПИТАЈ НИШТА

Ноћас ме не питај ништа
у венама крв нек ми се следи
враћам се поражен са свих бојишта
и ова песма мало шта вреди

Расипам пољем ратнички крик
он се из душе отима свесно
узалуд у бунилу тражим твој лик
бежим из коже у којој је тесно

Не осећам ништа само тишину
ослушкујем речи које ме даве
желим да испливам на површину
таласам између сна и јаве

Можда ме сутра не буде било
ко мојој души вршиће премер
све што сам хтео само се снило
сви снови моји јад су и чемер

Ноћас ме не питај ништа
у венама крв нек ми се следи
враћам се поражен са свих бојишта
и ова песма мало шта вреди

ВОЛИМ ТЕ

Волим те, иако знам,
ниједну песму што сам ти писао
ти ниси читала,
волим те, иако знам,
да мало ти значи Бодлерова мисао,
зашто дал' си се питала.

Волим те, Платонски,
ко што је Лаза волео Ленку,
можда још и више,
волим те и желим,
да се претворим у твоју сенку,
у срце што у теби дише.

Волим те, иако знам,
да никада ниси волела мене,
нити ћеш волети,
волим те, иако знам,
да ће од нас остати сене,
које ће вечно болети.

Једном ће и нас прекрити трава,
обоје ћемо нестати,
ал' ова моја заљубљена глава,
никад неће престати,
да те воли.

ОПРОСТИ БОЖЕ

Опрости Боже све грехе моје
рођен сам грешан и умрећу грешан
још увек по мени ране се гноје
а ја сам и даље безлично смешан

Опрости Боже још нисам спреман
да слепо следим све што тражиш
још увек у мени живи неман
покушај да је крстом блажиш
                                                    
Опрости Боже што залуд живим
што нисам смеран кротак и прост
опрости Боже што ти се дивим
јер ја сам овде само гост

И кад ми песма постане прах
кад ми под земљом буду кости
кад једном заувек нестане страх
молим те Боже опрости

РЕСТАУРАЦИЈА

На зиду у галерији
обешене у простору и времену
слике стоје
Рестаурирам једну по једну
познате и мање познате сликаре
све претке моје

Рестаурирам иконе пејсаже
мртву природу
портрете учених људи
као вајар вајам време
као монах бирам речи
од заборава чувам
оно за чим срце жуди

СТАРА КУЋА

Сећам се
добро се сећам тих врата
кућа трошна мала и стара
у њој отац мајка
пет сестара и два брата
од ничега живот ствара

Сећам се
добро се сећам те куће
орах столетни раширио гране
уморне бакине руке
приносе мирис погаче вруће
још памтим све те дане

ЗОГРАФ

      За Д.Ј.Данилова

Долазиш пред врата
Светилишта
Пресвета Мати Јефимија
у сандуку од злата
одавно не говори ништа             
Словом о љубави
тихо се моли за све нас

У потрази за својом Анимом
овде на гробу Милице Лазареве
давних времена ослушкујеш
Глас
Прошлост Љубостиње наше
Светиње

Зограф је ипак једини
сведок историје

СЕЋАЊЕ НА ПАРИЗ

     УПОЗНАО сам је пре много година. Ни слутио нисам да ће мој одлазак у град високе моде и светлости, променити мој живот.Мислио сам, шта би тамо радио, један осредњи писац романа, чије ће књиге стећи читаоце тек после његове смрти. Ходала је усправно, лаким кораком, као да се у њој будила сва природа овог света. Пратио сам сваки њен покрет. Њихала је заносно куковима, као да море удара у стену. Бедра су јој била пуначка, као слатки еликсир младости.Гледајући је мислио сам да је и она само једна од оних лепотица са насловних страна престижних светских модних часописа, који би зарад своје каријере учинили све.
     Још једном је живот потврдио да је спољни изглед ако прозаична фасада, само ствар обичне лепоте, одраз у свакодневном, кроки у детаљу, торзо јесење сеновитости, а унутрашња лепота је ствар духовног и културног миљеа, непатворена слика Логоса.
     Париз:башта маленог кафића, поред саме обале реке.Трештала је музика њене младости, као ехо вечног постојања, Шарл Азнавур, Ив Монтан, одбљесак вечности, музика једног живота, изнад пандемонијума који нас ипак, после свега, на крају неу-митно очекује.Супротстављајмо се пролазности, као неумитном постојању света.И ја сам био велики заљубљеник у француске шансоне и италијанске канцоне, музику ве-черњих сати, уз упаљене свеће и неизбежни кавијар.Дошла је у заказано време и о-дмах ме освојила својом смерношћу, лаким и лепим осмехом и свих оним што ове-нчава вечну људску лепоту космичке провинцијенције.
     Обучена, дакле, у свечану белу хаљину – знала је да обожавам беле хаљине – мамила је при сваком покрету, који ме подсећају на уздахе Прустове Мадлене, Одете, Све-нове прве љубави;имао сам непогрешив утисак да су те прве љубави божанствене природе и да су само реткима и одабранима намењене.Морам опет да поновим – у себи, али овим путем и другима, - мени је било важније да упознам њену душу изнад сваке физичке и спорадичне кретње, јер ипак,све је у духу. И упознао сам њену душу, жеље и амбиције, што је свакако било довољно, а касније ћу сазнати остало што ме буде и-нтересовало јер живот је трка на дуге стазе и љубав неће трајати кратко, она није варљива у проналажењу.
     Можда ће ми се јавити нека спасоносна идеја моје инспирације, да се опет латим писања романа, као краљице свих књижевности, као империјалистичке књижевне врсте, како сам и њој говорио, а роман је за мене био изнад сваке поезије, у смислу велелепности духовних грађевина од фантастичне творевине.Вечерас сам то и по-тврдио, мада сам знао још од првог дана, мој роман ће се звати „ Сећање на Париз “, и нешто мора испасти како ваља, имао сам непогрешиву интуицију која ме никад није преварила – нешто ће се лепо догодити по моје стваралаштво, јер писац је чудна земља, као Камијев Мерсо кад је, поражен али не признајући пораз тежио да се врати у Типазу.
     Мислио сам, као што и сада мислим,после толико година које су се лапидарно уре-зале у моје сећање, када иза себе будем имао још два успела романа, да обична љубавна прича тада најлакше нађе пут до читалаца.Она је мирисала на један од оних чу-вених парфема из колекције јошчувенијег Кристиан Диора; не сећам се тачно имена парфема, али знам да је савршено одговарао њеном тену.Када бих ја имао фабрику парфема, назвао бих га кратко, по њеном имену – Марлен.Полако сам све више из нашег дуготрајног разговора увиђао да се ради о сасвим обичној и једноставној дево-јци.Мислио сам да сам једини човек кога занимају сасвим обичне ствари.Мислио сам да нећу имати о чему да причам са девојком која је била све оно што сам прижељкивао.Испричала ми је своју животну причу и ја сам попут аутентичног писца исте но-ћи сео за своју зарђалу писаћу машину, и по ко зна који пут почео да живот претачем у роман.
     Марлен је била јединствена, непоновљива.Сувише искрена, на нашем првом и по-следњем састанку, с ообзиром да долазим из Југославије, земље протеклих ратова.  Питала се како сам знао да воли шансоне? Ни ја то нисам знао, ваљда зато што је она
из Француске или је то био само чист предосећај.Тог дана, те године, умро је Франсоа Митеран, француски председники.Она је као и сви, плакала за њим, а ја за њом.Само један једини дан био је довољан да постанем славан, а она да се неком повери и ола-кша своју душу.
     Нисам је никада више видео.Од свега је остала само гужва испред биоскопа светских,  малих и великих, јер како ми рече један наш познаник из Париза, очекује се премијера великог светског хита „ Један дан у Паризу “.

ВЕЛИКИ ДЕЧАК МИЛОШ

     Милош је највећи део свог детињства провео на селу.Имао је велику родбину и у граду, али баба и деда по мајци, Милица и Лазар који су га одгајали, били су најбли-жи које је имао.Стопања, негде на пола пута између Трстеника и Крушевца, село у ко-ме су старци живели, била је Милошева ризница свега, среће, туге, и благостања и полазна станица за путовање кроз предвидиве и непредвидиве стазе живота.Кажу да је име добила по славном вожду Крађорђу Петровићу, који се ту са војском одмарао после једне од многобројних битака.Када су напустили село и кренули даље у походе, поприлично одмакнувши, вожд се изненада нечега сетио и рекао једном од својих војника да се врати.
      „ Војниче де, тако ти Бога, отиди назад код оних сто пања и потражи моје наочаре. Тамо сам их негде заборавио “.Тако је селу до дана данашњег остало име Стопања.
     Врло рано Милош је остао без својих родитеља.Упокојли су се и отишли Богу на коначиште, једно за другим, врло млади.Прво своју племениту душу испусти мајка Је-лена, у својој тридесет и осмој, а онда након два месеца, више од туге за њом него од болести, у својој тридесет и деветој и отац Стефан.Са својих тек десет година живота када је срце малено а рамена нејака да носе бреме овоземаљског живота, Милош је сазнао за горку истину, али је није разумео.Једног дана деда је, како то само велики мудраци знају, прво, дрхтавим рукама уплео два своја дугачка брка, а онда позвао свог унука у крило и рекао му:
     „ Милоше, твоји мама и тата су отишли тамо где одлазе велики, а како народ каже велики никад не умиру, умиру тек када се забораве…
     …Бог је створио природу, природа је створила човека, а човек све то надограђује и на крају се опет врати Богу и природи …”
     Своје родитеље никада није заборавио.Касније је то много пута у животу и потвр-дио, сећајући се и примењујући све оно чему су га учили.Обоје су били учитељи, завршили су учитељску школу у Убу, а касније прешли у Трстеник, где је Милош и ро-ђен.Ко се у то време школовао за учитеља имао је само један задатак, да од деце на прави поштене и честите људе.
     - Добро чини сине Милоше, добрим ће ти се и вратити – говориоје отац Стефан у време Светог Ниоле, породичне славе, или какве друге пригоде, увек када би за такво нешто имао повода.
     Мајка Јелена само би се надовезала на очеве речи:„ За својим досегни, за туђим не посегни, све остало ће Бог дати…”